Tijana Jevtić: Sin mi je motiv i za posao

U MUŠKOM svetu je već 14 godina. Zbog jednog dečaka, za koga u šali kaže da ne bi bilo loše da kad poraste postane fudbaler, privremeno je loptu i teren zamenila pelenama, da bi pre mesec dana nastavila „utakmicu“. Jedna od prvih žena u sportskom novinarstvu, Tijana Jevtić (RTS) kaže da uživa u novoj ulozi, ali i da joj je posao, ipak, nedostajao.

- Majčinstvo me nije promenilo, ostala sam ista, samo odgovornija jer neko sada zavisi od mene. Imam još jedan motiv da budem što bolja u poslu, a to je moj sin. Vreme mi je baš brzo prošlo i imam utisak kao da nikad nisam ni prestajala da radim. Trenutno radim Dnevnik, ali već se radujem Olimpijadi u Londonu koju ću pratiti iz Beograda. Svako novo takmičenje je novi izazov - kaže Tijana.

* Jeste li tokom pauze razmišljali da sa sportskog terena pređeta, na primer, na politički?

- Ne. O tome sam razmišljala još ranije kada je na RTS bio organizovan kurs Bi-Bi-Sija na kom su nas obučavali najpoznatiji britanski prezenteri. Jedan od njih rekao mi je da bih bila dobra za informativni program. Pokušala sam da zamislim sebe u toj situaciji i shvatila da to nije za mene. U sportu sam svoja na svome, i mislim da ne bih bila potpuno zadovoljna da radim bilo šta drugo. Skoro sam čitala da ako radite ono što ne volite, postajete nezadovoljni i sobom i okolinom. Nikakve pare ne mogu da nadomeste osećaj koji imate kad svakog jutra idete na posao koji volite. Od detinjstva sam želela da budem sportski novinar, ne znam zašto, ali srećna sam što se to i ostvarilo.

- Kolege sa Trećeg kanala nisu imale predrasude, za njih sam bila kao mlađa sestra. Više mi se to dešavalo na Sport klubu gde sam radila posle Trećeg kanala i komentarisala mečeve. Ipak je ovo Balkan. Desilo se, nekoliko puta, da muškarci u mom društvu počnu da pričaju o sportu, ja se ubacim, a oni me samo pogledaju kao da kažu: „Šta ti znaš.“ Onda im neko kaže čime se bavim, pa se slika odmah menja. Ovih drugih tvrdnji o „pecanju“ sportista u mom slučaju nije bilo, ali postoje devojke koje su u sportskom novinarstvu sa tim ciljem - da se slikaju, da budu na važnim događajima u društvu sportista.

* Da li ste nekad koristili tipično ženska sredstva da dođete do izjave?

- Jesam, mada samo kad mi je baš bilo neophodno, ne tek tako. Na primer: „Jao, molim vas, može li samo kratko, šta god da kažete, biće odlično.“ I upalilo je uvek, a to je najvažnije. Cilj ne bira sredstva u ovom poslu. Naravno, ne znači da treba gaziti preko mrtvih, ali ako ti nešto treba, stvar je tvoje umešnosti kako ćeš doći do toga. Mislim da su sva sredstva, dok god nikog ne povređuju, legitimna.

* Da li vam je neki sportista nešto zamerio?

- Ne, jer nikada nisam bila od onih koji zloupotrebljavaju sagovornike zarad jeftine gledanosti i kratkoročnih ciljeva. Posao je takav da moramo da sarađujemo, i važno mi je da mi veruju. Uvek sam želela da me svaki sportista zapamti kao nekog ko ozbiljno radi svoj posao i da ima poverenja u mene. U karijeri sam najviše pratila odbojku, vaterpolo i tenis i znam da i dan-danas ako nazovem nekog za intervju, uvek ću ga dobiti. Na to sam ponosna.

* Sportovi koje ste pratili važe za kulturnije. Da li može da se napravi razlika među sportistima u smislu obrazovanja, elokvencije...?

- Moja iskustva sa fudbalerima svode se na: „Pa, dobro, mislim da je to bio sjajan meč, ostavili smo srce na terenu, dali 110 posto svojih mogućnosti.“ Uvek je to ista priča. Uglavnom imaju veliku tremu, izbegavaju gostovanja u živim emisijama, jer tu nema nazad, a ima i onih koji se plaše kamera. Problem je i što većina sportista već zna šta će da kaže - da čestita protivniku ako su izgubili, ili da kaže da je sjajan meč ako su pobedili - i sa tim smišljenim tekstom dođu, a malo njih sluša pitanje.

* Kako gledate na stanje u srpskom sportu?

- Pobede sportista nose naciju u ovim teškim vremenima, ali ne treba zaboraviti da su oni to sami postigli, uz mukotrpan rad i svakojaka odricanja. Niko im nije pomogao, a mi treba da se radujemo kad god nas negde pomenu. Malo mi smetaju komentari: „E, nije osvojio medalju“, ili „Peti je na svetu“. Kao da je biti peti mala stvar, ali to je verovatno posledica vremena u kom živimo. Uspeh je postao imperativ.