Siniša Pavić: Kao pisac uvek sam bio slobodan

MAJA JEŠIĆ

nedelja, 19. 01. 2020. u 13:01

Синиша Павић: Као писац увек сам био слободан

Foto Vojislav Danilov/Promo

O drugoj sezoni "Junaka našeg doba", uzorima u pisanju i legendarnim likovima koje je stvorio

NEKADA davno poznata glumica Sonja Savić, obraćajući se Miji Aleksiću, rekla je: "Sve si nas porodio", misleći na glumački svet koji je generacijama stasavao. Za Sinišu Pavića, rođenog u Kraljevini Jugoslaviji, sudiji po vokaciji, a po talentu i sudbini poznatog dramskog pisca, može se reći da je "porodio" likove koji su temelji naše kinematografije i televizijskog stvaralaštva. I danas je majstor koji stvara junake u kojima vidimo sve svoje mane i vrline. Uz njih nam je lakše da shvatimo život i društvo u kojem živimo. Generacije i generacije pamte Višnju sa Tašmajdana, Šurdu, Šojića, Gigu Moravca...

* A šta će biti sa Čičkom, Vrućkom i ostalim junacima serije "Junaci našeg doba"? TV publika je ponovo, kao nekad, čekala omiljenu seriju posle Dnevnika, vezala se za junake...

- Iz ovoga što je do sada prikazano u 12 epizoda nije dovoljno da se priča razvije u potpunosti. Tako da smo negde na polovini serije. Nastavljam da pišem.

* Da li možete da nam nagovestite kako će se dalje odvijati Čičkov život i ostalih "junaka našeg doba"?

- Čovek nije gospodar svoje sudbine, a i sam pisac nije gospodar u potpunosti svojih likova. Kad ih stvori oni su postali "živa bića" u koja ljudi veruju, imaju svoje karaktere, svoju volju, pa pisac mora malo i njih da posluša. Kada pišem bilo koju seriju, prvo stvaram - ne priču, nego likove. Da li će priča biti dobra ili ne, zavisi prvenstveno od likova koji će tu priču da ispričaju. Uvek nastojim da likovi budu životvorni, ubedljivi, da ljudi veruju u njihovo postojanje, da to nije samo imaginacija. Oni me često vode "svojim putem", inspirišu me. To je jedna uzajamnost. Ostaju posle, koliko mogu da zapazim, i u pamćenju ljudi, ostaju da nas nadžive. Svi ti likovi, od Šurde, Gige Moravca, Tintoretija do Gavrilovića, Bisenije... Eto, Šojić, na primer, stalno je među nama, on nikada odavde neće otići.

Pročitajte još - Siniša Pavić: Danas ne može da se piše "Bolji život"

* Neverovatno je koliko precizno, a opet sa svim valerima stvarate likove...Šojić, kao i Čičko su vanvremenski likovi, tako tipični, a opet posebni kao Gospođa ministarka.

- Kod Nušića ta malograđanska pokondirenost prelazi u političku poziciju i postaje velikograđanska, ili velikovaroška, što danas zovemo elita. I tu je vrednost i svevremenost Nušića i njegove ministarke. Mi i dan-danas imamo elitu koja je puna takvih pojava. Njoj je bio san da se provoza fijakerom od Terazija do Slavije, da svi vide, sada je svima san da odu na neke daleke destinacije, da se tamo slikaju za "Instagram", da svi mogu da vide gde su i dokle stigli u svom razvoju.

Mina Lazarević i Igor Đorđević u seriji "Junaci našeg doba"

* Tako je i Čičko neko ko će uvek postojati, kao mali zloupotrebljeni, uplašeni čovek.

- Čičkova tema je duboko ljudska. Imate mnogo ljudi koji ne mogu da se razviju zbog ličnih osobina, ali i zbog društvenih okolnosti. Zbog toga uvek ostaju na margini društva, ono što se kaže - niko i ništa. Ali, kada dođe u situaciju da bude neko i nešto, kada mora da sluša nekoga ko ga je "zadužio", ko ga je tu doveo, pitanje je da li je on junak našeg doba ili nije. Hoće li da pusti da bude gažen, ili će u njemu ispod pepela koji se duboko krije, zasvetleti neki žar, nešto da se pobuni, hoće li da se ispravi, po cenu teških posledica. To je tema ove serije. Nije, međutim, on jedini junak našeg doba - junak je i Olga Simonović, i Petrosjanu koji je došao do saznanja da novac ne rešava bitna životna pitanja. Dakle, on je pred dilemom da li podizati sebi spomenik ili pomoći onima koji to zaslužuju. Ova serija je malo složenija nego prethodne, i osećao sam neki rizik da publika koja je volela moje serije možda neće prihvatiti te malo drugačije reference u odnosu na društvo. Međutim, prijatno sam iznenađen koliko su ljudi to razumeli.

"Junaci našeg doba" - Nenad Jezdić

* Iako često čujemo da smo negde ograničeni sa onim što se može reći u javnoj sferi, vi, kroz svoje junake, otvoreno govorite o svim problemima društva u kojem živimo.

- Ne umem drugačije da pišem, i kada bih hteo, moja ruka ne bi pošla za tim. Nisam prvo bio pisac, bio sam sudija, i to što umem da pišem, to je neki Božiji dar. Da biste pisali morate biti slobodni, a možete biti slobodni samo ako ne zavisite od toga što pišete. Dakle, ako dođete u situaciju da zbog egzistencije morate pisati i ono što ne mislite, onda je s pisanjem gotovo, i sa smislom pisanja. Kao pisac hteo sam da budem slobodan, i uvek sam bio slobodan. Puni smo mana, i ako samo budemo govorili da je neko drugi kriv, to nije posao pisca. Humor kojim se služim i pokušavam na taj način da celu stvar lakše prezentujem, da ne bude surovo i sirovo, da bude oplemenjeno, to je smeh sa kojim se više zna i sa kojim se više razume. Davno sam izgubio iluziju da ono što pišemo može da promeni svet, ne može, ali neka promeni 10 ljudi, neka ih navede da drugačije razmišljaju, to je ipak nešto.

Ljubiša Samardžić - Šurda u "Vrućem vetru"

Pročitajte još - Siniša Pavić: Ovo je svet bez ideologija

* Čitaoci nam pišu da skoro nije bilo slične serije, koja ih je i ohrabrila, pokazala im i da postoje slične sudbine...

- Ne treba se bojati oštrog jezika, oštrih opservacija, naprotiv, one su neophodne, jedino čega se treba čuvati to je da nekog lično ne povredite. To je nedopustivo, a sve drugo je pojava, kritika pojave. Dakle, problem je u čoveku, u njegovom strahu da se ponaša ljudski i da govori istinu. Mislim da istina neće povrediti nikoga.

* Po vama, istina je lekovita?

- Ona je ponekad gorka kao i svaki lek, ali jeste lekovita. Ako treba da se lečimo kao ljudi mislim da treba da to činimo kroz humor, sa kojim se spoznaje i malo bolje razume ovaj naš svet.

"Bolji život"

NAJTEŽE JE PISATI JEDNOSTAVNO, NAJTEŽE

* KO su vam bili uzori?

- Odrastao sam čitajući svakakve pisce - i osrednje i dobre, i one koji su izuzetni, i one koji su veliki, i potpuno mi je jasno zašto su neki pisci večni. Kada sam bio mlad, mnogo sam voleo da čitam Nušića, pripovetke, srpske pisce. Sa 14 godina čitao sam "Tihi Don", posle sam se okrenuo klasicima, Tolstoju, Čehovu. Puškin je bio svestran. Kada Tolstoj nije mogao da nađe početnu rečenicu za roman "Ana Karenjina", rekao je Gorkom da "treba učiti od Puškina, kod njega pripovetka počinje ovako: 'Kod Dubrovskih u toku je bio bal...'" Dakle prvom rečenicom u središte radnje, odmah, konkretno i jasno. I Tolstoj se učio od nekog! Kada se on učio, kako se ja ne bih učio. Ono što karakteriše te velike pisce je jednostavnost, njih svako može da čita. Najteže je pisati jednostavno, najteže...

Lane Gutović u "Beloj lađi"



To mogu samo veliki pisci. Trudim se da moj tekst bude razgovetan, konkretan, da govori o ljudskim sudbinama, naročito o karakterima. Znate, kada je izašao moj prvi roman "Višnja na Tašmajdanu", za koji je recenzent bio veliki književnik Vasko Popa, bilo je tu izuzetnih kritika, ali zapamtio sam jednu: "Zapravo nemate osećaj da čitate literaturu, roman, nego da prisustvujete tim scenama kao da ste tu, na licu mesta, kao da sve posmatrate, kao da i sami učestvujete u svemu". To sam zapamtio kao veliku pohvalu, jer to je ono što sam kasnije u svojim tekstovima pokušavao uvek da održim. Drugi su prepoznali u mojim tekstovima ono što im je obezbedilo trajnost i stalnu komunikaciju sa novim generacijama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Milojko

19.01.2020. 15:27

Šta vam to znači - sudija po vokaciji??? Ako je bio sudija, onda je bivši sudija, ako je završio prava nije sudija, jer za sudiju treba državni ispit, pa rad u struci... Vokacija i zanimanje nisu isto!