Gorica Popović: Novi poredak melje ljude

U SVET umetnosti Gorica Popović je ušla još kao dete, zahvaljujući ocu koji je bio slikar u kragujevačkom pozorištu. Magija glume ju je, ističe, rano obuzela, a konačnu odluku da upiše FDU donela je posle velikog uspeha predstave koju je sama osmislila u četvrtom razredu gimnazije. Iako je tokom odrastanja imala razne želje čime bi se bavila u životu, zbog svog izbora, kaže, nikad se nije pokajala, jer je svim njenim ljubavima - muzici, primenjenoj umetnosti, kulinarstvu... - uspela da posveti dovoljno vremena i pored glume.

Gorica je svojim umećem u pozorištu i na velikom platnu postavila visoke standarde u svojoj profesiji. A to je potvrdila i ulogom Stojanke u filmu i seriji "Kozje uši", reditelja Marka Kostića, koju gledamo subotom na RTS 1.

- Ovo je veoma realna priča koja dodiruje mnoge aspekte našeg života. Stojanka je žena koja se bori da svoje unuke odgaji i izvede na pravi put, s obzirom na to da je njen sin gastrabajter, a za ćerku i ne zna gde je. S druge strane, ova serija ima i mnogo elemenata fantastike, tako da je žanrovski vrlo neuobičajena. Stojanka priča sa kozom, jer je ona jedina kojoj može da se poverava. A to je zapravo njen unutrašnji monolog. Ona je izuzetno jaka žena. Na momente izgleda i surovo, bez velikih emocija. Međutim, nije tako, veoma je duševna i kao lavica se bori za svoje unuke.

* I film i serija privukli su veliku pažnju javnosti. Šta je publiku posebno dotaklo u ovoj priči?

- Od trenutka kada je film ušao u bioskope publika ga je fantastično primila. Ovo je emotivna priča i izgleda da je baš dotakla neki nerv kod publike. U njoj su verovatno prepoznali razne stvari s kojim se svakodnevno susreću, poput nemaštine, nepravde, snalaženja u životu, dece koja su otišla "napolje"...

* Posle dužeg odsustva sa filma ova uloga vratila vas je na veliko platno. I vredelo je, zar ne?

- Retke su takve uloge, složene i velike. Do sada sam igrala i manje i veće, i sve su mi prijale, ali lik Stojanke mi je baš legao. Radovala sam se ovom filmu, zato što kada imate toliko prostora, onda zaista možete dosta toga da uradite.

* Na "Filmskim susretima" ste od niške publike dobili nagradu za najbolju glumicu. Da li ona za vas ima još veći značaj kada znate da je zaslužena glasovima gledalaca?

- I film i Stojanka našli su put do srca publike. Mnogi su mi rekli da su se i smejali i plakali dok su ga gledali, a to najviše volim. Kombinacija smeha i suza znači da je nešto prepuno emocija, a bez emocija umetnost ne biva.

* Poznati ste po tome što kroz komične uloge umete fantastično da preneste i dramu. Kako vam to uspeva?

- Više puta sam dobijala ozbiljne uloge, a onda sam, zahvaljujući pre svega pozorištu, počela da igram i komediju, koju veoma volim. U njoj se osećam kao riba u vodi. Trudim se i da život gledam na taj način, sa humorom i optimizmom. Smeh je nešto najlekovitije što čovek može sebi da priredi. Komedija je i teška disciplina, tu morate sebe dosta da poništavate, često da izložite i podsmehu neki lik, ali meni se to dopada. A najlepše je kad vam se dogodi uloga u kojoj se prepliću elementi tragičnog i komičnog.

* Ovo je i priča o čovekovoj usamljenosti koja je sve češće tema u mnogim filmovima i serijama, a i u našim životima...

- To je globalna realnost, jer čini mi se da čovečanstvo ne ide u dobrom smeru. Novi svetski poredak počeo je da "melje" ljude i da im oduzima mnogo toga, pre svega druženje, ljubav, uživanje u umetnosti... Sve smo usamljeniji, borimo se za neki svoj životni prostor. I kod nas je sve to apsolutno prisutno. Kad pročitam neke statistike o siromaštvu, ne znam kako ljudi uopšte uspevaju da prežive.

* Često ističete da volite da sarađujete sa mladim kolegama. Koje mudrosti i lekcije iz života i sveta glume im prenosite?

- Sve ono što sam ja svih ovih godina prikupljala od starijih kolega. Kad kao mlad glumac izađete sa Akademije, ne osećate se najsprenijim da uđete u taj svet koji od vas očekuje da budete već formirani i kvalitetni. Onda učite tako što stojite sa strane i posmatrate gomilu divnih likova, i upravo sve to ostaje zapisano za čitav život. Veoma volim mlade i poštujem ih, ima mnogo divnih, dragih i darovitih ljudi, ali njima je danas teže nego nama jer je tržište manje. Zaista se trudim da im pomognem.

* Do sada ste prošli kroz različite karaktere i likove. Šta ste sve kroz njih otkrili o sebi?

- Mnogo toga, jer kad ste mladi vi ste jedna prazna tabla na koju tek treba da se upišu razne stvari. Onda, zahvaljujući divnim velikim piscima čija dela, odnosno likove, igraš, učiš mnogo toga. Sećam se kako sam se kao srednjoškolka divila Ljubi Tadiću, koji je dolazio u Kragujevac. Šta su sve iz njega govorili različiti ljudi koje je on igrao! A kako i ne bi bio pametan kada je igrao tako velike likove. Znate, i posle svih uloga, te dobre i pametne misli koje ste izgovarali na sceni ili filmu ostanu vam u glavi. Ako čovek dobro radi svoj posao otkrivaće i sebe kroz sva iskustva kroz koja prolazi. Sve je to povratna reakcija - ti kradeš od tih likova, ali im i daješ nešto svoje. I eto je, zapravo, gluma.

RADIONICA JE MOJA OAZA

POZNATO je da pored glume najviše volite da uživate u svojoj maloj radionici. O čemu razmišljate dok stvarate?

- To je moja oaza gde sam potpuno opuštena. Tamo mi niko ne zvoca, sama nešto smislim i uradim, šta god da je to - pačvork prekrivač, slikanje, vez, pletenje... Niko me ne tera na neke rokove, a kad napravim dovoljno stvari, otvorim i izložbu. Gluma često zna da bude naporna i stresna, pa sa relaksacijom u svojoj radionici uspem nekako da se uravnotežim.