Šaban Šaulić: U boemu je uvek duša mladića

TEŠKO je imati dušu boema. Za nijansu teže Šabanovu. Ali je zato, uz njegovu pesmu, i te kako lako i lepo zapevati. Slomiti čašu. Zaplakati. I to baš zbog te duše. Iste one od koje već skoro pola veka bard domaće narodne muzike Šaban Šaulić, poput svilenih niti od iskrenih i najfinijih osećanja, tka svoje taktove i stihove. A one - nežna paučina. Zamka za srca, u koju se upliću željni toga da muziku osete i čuju. Jer, samo dok je to cilj onoga koji je stvara, kaže Šaulić, pesma može trajati večno. Sve drugo samo je prolazni blesak koji već u sledećem trenutku pripada zaboravu. Lekcija koje nisu svesne, priznaje, mnoge njegove kolege, ali i zahtev publike, koja, čini se, više i ne traži nešto što će trajati, već samo zabaviti. A on, uprkos svemu - traje.

- Najteže je opstati - kaže, za "Novosti", Šaban Šaulić. - To vidim po kolegama, koje naprave po jedan hit čije uspehe žanju nekoliko meseci, a oni srećniji od njega imaju vajde godinu ili dve. Onda sledi opadanje popularnosti. Polete u nebesa, misle da je ceo svet njihov. Ne znaju da je muzička arena postala gladijatorska. Danas je skoro svako naoštren da po svaku cenu dođe do hita. Žene da se razgolićuju, muškarci da budu banalni i viđeni sa starletama u besnim automobilima. Nikad nosem nisam parao oblake. Ostao sam s obe noge čvrsto na zemlji. Hvala bogu što me je narod zavoleo kao takvog i što je ostao veran mojoj pesmi sve ove godine.

* Bez obzira na to što ste snimili mnogo izuzetnih pesama, čini se da je vaš život obeležila numera Budimira Jovanovića "Dajte mi utjehu". Kako vas je Buca uopšte otkrio?

- Nije me Buca pronašao, već prva violina njegovog orkestra Veroljub Jovanović. Došao je u Šabac i poslušao me kako pevam jedne večeri, kad su me majka i otac jedva pustili u jedan restoran. Brzo smo našli zajednički jezik i već naredne subote uputio sam se kod njega u Obrenovac, odakle me je odveo kod Buce u Beograd. U sredu je bilo zakazano snimanje, što je za to vreme bilo nepojmljivo, da tako brzo dođe do realizacije. Valjda je Buca u meni video kvalitet i talenat, zbog čega je ubrzao postupak. Naučio sam dve njegove i dve Veroljubove pesme, koje su završile na mojoj prvoj ploči. Tada se za pesmom tragalo i po šest meseci, a mi smo sve završili za dva dana. Prvo sam otpevao "Utjehu", koja je preko noći postala ogroman hit i vinula me među tadašnju plejadu popularnih pevača.

* Narodnom muzikom su tada dominirali Nedeljko Bilkić, Safet Isović, Cune Gojković, Tozovac, Zaim Imamović... Pretpostavljam da ste imali veliko poštovanje prema njima. Kakvi su vam bili prvi susreti s tim velikanima?

- Kao što sam ih poštovao tad, tako cenim i sad one koji su, hvala bogu, među živima. Oduvek sam bio skroman, a oni su u meni videli dobrog i talentovanog momka, uvek spremnog da posluša i nauči nešto novo. Tek stasalom 18-godišnjaku druženje sa njima na koncertnim turnejama bilo je od velikog značaja i umnogome doprinelo da postanem ono što jesam.

* Da li je danas odnos prema vama poput onog na početku karijere?

- Uglavnom ima, jer ne bi me zabadava titulisali "kraljem narodne muzike". Kad god se nađem u društvu mlađih kolega, ukazuju poštovanje mojim godinama i pevanju. Nikad nisam osetio ljubomoru.

*Šira javnost ne zna da vi niste samo pevač, da ste većinu pesama, po kojima vas ljudi poznaju, napisali. Često i tekst i kompoziciju. Kad je to počelo?

- Pre objavljivanja prvog albuma 1969, Buca je insistirao na ugovoru, koji sam potpisao i pridržavao ga se na obostrano zadovoljstvo i uspeh. Bilo je tu mnogo hitova koji su me lansirali u sam vrh narodne muzike, poput "Zbog neverstva jedne žene", "Bio sam pijanac", "Kako si majko, kako si oče", "Nisi došla kada sam te zvao", "Sećam se te žene"... Svaka ploča je bila zlatna. Međutim, kad sam se 1975. vratio iz vojske, sačekalo me je neprijatno iznenađenje. Za Jugoslovenski festival u Parizu očekivao sam da ću dobiti pesme od Buce, ali on je insistirao na obnavljanju ugovora. Odbio sam njegovu ponudu i, na nagovor Branimira Đokića i Bokija Miloševića, počeo sam da tražim nove pesme. Budući da smo bili u cajtnotu, sinula mi je ideja da im pokažem one koje sam pisao u vojsci. Tamo su nastale "Ti si sada srećna", "Verovah ti", "Na stolu pismo od majke"... Čim ih je čuo, Boki mi je rekao: "Aman, Šale, šta čekaš? Što jurcaš kompozitore, kad si uradio izvanredne pesme?" To mi je dalo podstreka, iako im nisam verovao. Mislio sam da se šale sa mnom.

* Inspiracija za neke od vaših najlepših pesama došla je iz duše i kafane. Koliko stara mora da bude duša boema da bi stvorila numere za sva vremena?

- Ne mora čovek za to da uđe u ozbiljne godine. Bio sam mlad kad sam sarađivao sa Radetom Vučkovićem, koji je, takođe, kao jedan od boema pevao zabavnu muziku i stvarao lepe tekstove. Jedne prilike izveli smo supruge u restoran. Onda je prošla jedna devojka, izuzetno zgodna i lepa. Nas dvojica nismo imali nimalo obzira prema našim ženama. Pogledali smo je i, maltene, u dahu rekli: "Zar si morala takva da se rodiš?" Tako je nastala pesma "Poznao bih te međ' hiljadu žena".

* Na početku karijere od nekih muzičkih kritičara i urednika dobili ste etiketu "šund pevač". Kako ste se nosili s tim?

- Od samog starta bio sam hit pevač, što njima nije odgovaralo. Ljudi iz radija su želeli da to bude provizorna komponovana muzika po principu: "Na livadi trava raste zelena", odnosno da nema ljubavnu tematiku, već da bude ono što je za to vreme bilo deplasirano. Što bih to radio, kad smo Vučković, Buca i ja bili progresivci. Svaka pesma nam je bila vanserijski hit, a ponajviše "Dođi da ostarimo zajedno" iz 1978. To je bila kultna numera, koju su i naši najveći strčnjaci i umetnici, koji su bili priznati u svom poslu, zavoleli i složili se da će ostati "za vijek i vijekova". Samo prvi tiraž ploča je rasprodat u 1.200.000 primeraka!

* Kad su se uverili da jednako dobro pevate i izvornu muziku?

- Čim su čuli "Dva oka njena", ljudi iz tadašnjeg RTB su tražili da za njih otpevam i jednu izvornu pesmu. Izveo sam "Tužno vetri gorom viju" i uverio ih da mi i taj stil leži. E, onda su insistirali da snimim trajne snimke. Nisam pristao. Samo zbog njih. Dosta se tu garnitura izmenilo. Nema urednika koji me nije molio.

* Ostajete li i dalje pri tom stavu?

- Čim dosad nisam pristao na saradnju, bojim se da nikad neću. Ako se ne pojavi neko ko bi mogao da me ubedi, što je, priznajem, mnogo teško.

Šaban sa Tomom Zdravkovićem

* Jeste li se zasitili putovanja i nastupa?

- Bogami, odavno sam se umorio od nastupa, ali od pevanja nisam. Ni slučajno! Sebe dam maksimalno, gde god da nastupam. Muče me putovanja. Kad sletim na aerodrom, sačeka me neki neiživljen momak, koji je "preko" kupio dobar auto. Kad mu doda po gasu, sa mnom onako "sveže stresiranim" od aviona, navučem traumu za tri života. A glas, hvala bogu, još me dobro služi.

PUSTA LI SI PESMO

* KAD vam je bilo najteže da pevate, pošto se zna da profesionalni pevači nemaju dane žalosti?

- Na turneji po Australiji, kad mi je umro otac. Pred koncert u Sidneju, za koji su organizatori zakupili veliku dvoranu, stigla mi je tužna vest. Kako ga otkazati, kad su ljudi mesecima s nestrpljenjem iščekivali da me čuju. Tako je moj otac sahranjen bez mene. Mnogo suza sam prolio kroz pesmu. Isti slučaj se dogodio kad mi je umro stric, a on mi je uz roditelje bio najveća podrška. To su naše pevačke nesreće. Pevajući po svetu ne stižemo da sahranimo najrođenije.