NI DA OPROSTIM NI DA ZABORAVIM, I TO ME RAZDIRE: Jovan Piplica četvrt veka u ranama sećanja na bombardovanje Petrovačke ceste

Milena MARKOVIĆ

16. 08. 2020. u 17:00

НИ ДА ОПРОСТИМ НИ ДА ЗАБОРАВИМ, И ТО МЕ РАЗДИРЕ: Јован Пиплица четврт века у ранама сећања на бомбардовање Петровачке цесте

Foto: Milena Anđela

ŽIVOT je ponekad strašniji od smrti. A to je kad te ona poštedi, da u ranama živiš, da se sećaš. Da imaš košmarne snove.

Da te bude i ne daju ti mira. Ni danju, ni noću. Da patnju koju nosiš pate i deca rođena. Oni jesu moja uteha. Uteha su i njihovi maleni golubovi koji su se izlegli ovde u Srbiji, daleko od naše tragedije. Ali se ja od tih slika nikada osloboditi neću.

Apatin, na severu Bačke, sadašnja adresa Jovice Piplice iz Brezovca, opština Donji Lapac, severna Lika. U srcu ovog čoveka sever je... smisao leda koji steže krv u žilama dok prolazimo put prognanog srpskog naroda iz Hrvatske, u leto 1995. godine. Tada je besnela "Oluja" i 250.000 Srba oduvala sa vekovnih ognjišta.

A on, Jovica Piplica, dok živi, putovaće u toj strašnoj koloni. U koloni preko Petrovačke ceste, koju je preživeo, pukim slučajem, u trenucima kada su pod bombama hrvatske avijacije umorena deca Rajića, Vukovića, Drča. Nikom živom, kaže nam, ne bi poželeo da bude svedok takve nesreće.

- Bio sam u tom kamionu koji je pogođen - priča Piplica. - Eksplozija me je izbacila dvadesetak metara i gotovo upisala među mrtve. Satima sam bio bez svesti. U petrovačkoj bolnici, dr Milovan Kerkez i njegova ekipa vratili su me u život... Dolaze inspektori, patolozi. Pitaju me čega se sećam... Idem tako kako sam mogao s njima na lice mesta. A tamo, sve još gori. Sve sprženo. Bože mili, nijedno telo čitavo. Nikog da prepoznaš. A do pre ovog užasa bili smo zajedno. Krstan Vuković, njegov trinaestogodišnji sin Darko, Krstanov otac. Deca Slavice i Spasa Rajića, Nevenka i Žarko... Osvestio sam se u bolnici, a sve mislim da ću videti one sa kojima se više nikad video nisam. Ni slutio čak nisam stravične razmere tog bombardovanja. Milka Blanuša, medicinska sestra, ništa ne govori, pokušava da me hrani na kašičicu, a ja ni mrvu ne mogu da progutam.

BOSANSKI Petrovac, 7. avgusta 1995. godine, koji sat pre bombardovanja.

Lica moje dece i njihovi golubovi mi vraćaju snagu

- U Petrovcu, na začelju kolone, ugledam na traktoru moju decu, ženu, roditelje. Kažem im da sam dobio vojni raspored upravo ovde. Oni neka idu dalje, jer ja nikada nisam odstupao, nikada izdao, nikada se oglušio o naredbu. Oni plaču, vrište. Ja se držim, a mislim da mi je srce već iskočilo i da ga držim u ruci. Na Driniću, na poligonu, ostaju tri vojna vozila, ja se vraćam nazad, jer tu nikog nema. Vraćam se na Petrovačku cestu i, oko pola jedan po podne, stiže autobus, vozi Đoko Opačić. Autobus pun vojnika... U tom nailazi kamion, šleper, i još dva do tri kamiona, voze hranu za vojsku. Koja crna vojska? Nema oni kome to da voze, sve je palo. Šleper se okreće put Banjaluke, za volanom Krstan Vuković. Ni on ne zna gde mu je porodica. I odjednom iz kolone se pojavljuje njegov trinaestogodišnji sin Darko. Istrčava iz kolone i nosi balon rakije. "Ćaća, ja ću s tobom!" Tu, iza Krstana su Rajići i njihova deca Nevenka i Žarko žele sa Darkom u kamion. Sećam se da je Nevenka skinula nešto oko vrata, kao neki lančić, i ostavila majci. Sedamo u kabinu i želja mi da zapalim cigaretu. Želim, kao da mi je poslednja. Pitam da li će smetati deci. Krstan mi kaže: "Ostavi tu krdžu, imaš kutiju 'klasika' iznad sedišta." Taman što sam skinuo celofan sa kutije, grunulo je i - ničeg se više ne sećam.

Foto: Printskrin

NEKOLIKO dana kasnije, kad se malčice oporavio...

- Ne znam gde su moji. Roditelji. Žena. Deca, njih četvoro. Slobodan je bio najmlađi. Tri godine je imao. Marjana, dve godine starija. Zorana, pa Dušan, on još nije napunio deset. Kuda su pošli, da li su se izvukli? Sve me to razdire, sve me živo boli. Ne, ne bole samo rane na telu. Duša se raspada. Sećanje... nedelja, 5. avgust 1995. Gračac, selo Lička Kaldrma, komandno mesto... Lazo Dukić, rezervni kapetan i komandir, kaže: "Ljudi, pao je Knin!". Te reči su me oborile. "Šta kažeš, pitam?" "Jovice, tako je", kaže Dukić. Daje mi papir: mogu da se udaljim do ponedeljka. A u ponedeljak da se javim na zborno mesto u Bosanski Petrovac. Dobro, kažem, imam vremena da odem do kuće, da vidim šta je sa mojima. Joj, na putu kolone. Sve živo krenulo. Sa svih strana krenulo. Otuda, od Korenice, put zakrčen. I da nije, "jugićem" ne bih mogao da manem.

Bude me slike, ne daju mira, ni noću ni danju

U Dobrom Selu srećem Dušana Beslaća, Duku. Kaže: "Ne idi kući, tvoji su u koloni pošli traktorom, prema Martin Brodu." Ma ja ne mogu da odustanem. Ili da umrem ili da odem do kuće. Dukinim "golfom" stižem. Niko me ne čeka. Ni oca, ni majke, nigde nikog, samo stoka, naše jedino blago, u štalama i šarplaninac. Otvorim štale, pustim stku... I vidim dedu Milutina Medića, sedi na koritu gde smo pojili krave. Molim ga da ide s nama. Kaže: "Neću, samo mi dajte ako imate koji cigar." On govori, a čuju se ustaše, samo što nisu prodrle u selo. Jedva sam krenuo. Sve je u tim trenucima, preda mnom, bila sva nekadašnja radost. Kada su me otac i majka dočekivali. Deca. Sve mi je u istom trenutku bilo i milo i sve me je bolelo i žigalo. Dedu Milutina Medića su ubili.

APATIN, ovih avgustovskih dana, kada su sećanja živa i kada rane bole...

 

Foto: Milena Anđela

Naslednici na okupu

- Preživeli smo. Deca su svoji ljudi. Moja deca, svih četvoro su svoji ljudi. Domaćini. Imam šestoro unučadi. Lica moje dece i njihovi maleni golubovi vraćaju mi snagu. Ne zna se ko mi je od njih miliji. Milan, Veljko, Luka, Petra, Lana, pa još jedan Milan. Ovo maleno, najmlađe, ima dva meseca, a najstariji Dušan 16 godina. Oni su lek i uteha. Ali niko ne izleči rane Petrovačke ceste.

 

RANE PROGONA I NEPRAVDE

KADA je porodica Piplica stigla u Apatin, mesto gde je iz Donjeg Lapca preseljena firma u kojoj je radio, "Lika trans", Jovica je tu dobio i posao. Imao je viziju, već kad je zaposlen, ne mora da bude i podstanar. S porodicom je dogovorio da uzme kredit i kupi skromnu kuću. Ali u međuvremenu firma je propala, Jovica upućen na biro rada kao tehnološki višak, kredit nije mogao da otplaćuje, banka je, s pravom hipoteke, kuću preuzela i prodala. Ali kupci su bili korektni.

- Ostao sam u toj kući, novi vlasnik naplaćuje 100 evra rente, supruga i ja kuću održavamo - kaže Jovica Piplica.

U međuvremenu prebrodio je i tešku operaciju srca. Zbog pretrpljenog stresa od bombardovanja na Petrovačkoj cesti lečen je na psihijatriji. Imao je dve perforacije čira na dvanaestopalačnom crevu. I za tih njegovih 25 godina muka i nevolja - doplatak je 12.000.

Foto: Milena Anđela

Jovica Piplica sa unukom
 
IZVINjENjA ONIH NAŠIH LUTALICA

- POSLEDNjIH četiri-pet godina moj osećaj pripadnosti Srbiji je drugačiji: zahvalan sam što nam je pružila utočište i dala koliko je mogla. Ali sada nam vraća i dostojanstvo. Nije mala stvar kad naše Rajiće pozove predsednik države i saoseća sa njihovim bolom zbog pobijene dece na Petrovačkoj cesti - govori Jovica Piplica. - Ohrabren sam, a verujem i većina nas koji znamo šta je pakao, što predsednik ne pristaje na izvinjenja. Kome da se izvinjava? Ubicama dece? A oni prethodni, ja ih zovem one naše lutalice, izvinjavaše se svima. Dok sam to slušao, činilo mi se da me ona bomba ponovo pogađa.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (7)

Muki

16.08.2020. 21:55

Draga gdjo Mila nikakve psihoterapije i nikakvi psiholozi ne mogu pomoci tome sto je dozivljeno.Moze se samo potisnuti negde ali ce zauvek ostati tu negde.Ko to nije dozivio mislim na neposrednu ratnu situaciju taj nezna sta je to,pa zato je lako reci da se ide na psihoterapije.

Sale

17.08.2020. 00:55

Slava Gospodu, živi ste, veseli, zdravi potomci, a zaboravili nismo, niti ćemo (pričamo svojoj deci, neće se to nikada zaboraviti, ništa)!!! Bog vas blagoslovio!!! Srbija Srbima!

Boki

17.08.2020. 07:03

Naišao sam tu sjećam se da smo povezli jednu trudnicu ranjeno i još njih nekoliko što je ostalo do bolnice u Ključu.Strašno je to bilo vidjeti.