STALJIN BLEFIRA I UVRĆE RUKU ČERČILU: Angloamerikanci sve više brišu ulogu Crvene armije u pobedi nad nacizmom

Vladimir Medinski

01. 07. 2022. u 10:00

ISTORIJA Drugog fronta, rata Amerikanaca, Engleza i Francuza, zaslužuje poseban osvrt da bi se lakše razumeo tok Drugog svetskog rata. (Ova trojka, doduše, mogla bi i da ne bude deo antihitlerovske koalicije. Francuska je u tom ratu bila podeljena na patriote i kolaboracioniste. Poslednji Francuzi u tom ratu izginuli su u maju 1945. u Berlinu. Bili su to borci francuske SS divizije "Karlo Veliki".)

СТАЉИН БЛЕФИРА И УВРЋЕ РУКУ ЧЕРЧИЛУ: Англоамериканци све више бришу улогу Црвене армије у победи над нацизмом

FOTOGRAFIJE IZ KNJIGE VLADIMIRA MEDINSKOG "RAT - MITOVI SSSR 1939 - 1945" I VIKIPEDIJA

Ovim osvrtom nemam nameru da na bilo koji način umanjim ulogu stvarnih "redova Rajana" i irealnih, izmišljenih "Nemilosrdnih gadova, iliti Prokletnika", cenim da će se i bez mene naći oni koji će opisati svaki pokret u bilo kojoj američkoj "letećoj tvrđavi". Izdaće to u milionskim tiražima, potom ekranizovati, emitovati na 3D ekranima po celom svetu - i još jednom isprati mozak celom čovečanstvu za njegove sopstvene pare. Šarmantni lik američkog pilota na Zapadu je odavno ukorenjen kao glavni junak i pobednik tog rata.

FOTOGRAFIJE IZ KNJIGE VLADIMIRA MEDINSKOG "RAT - MITOVI SSSR 1939 - 1945" I VIKIPEDIJA

Čerčil, Ruzvelt i Staljin na Jalti

Pokušajte da prosurfujete po zapadnim obrazovnim sajtovima posvećenim Drugom svetskom ratu (na primer: www.spartacus.schoolnet.co.uk/2WW.htm; ili shmoop.com/wwii) - tamo Rusa, moglo bi se reći, uopšte i nema. Generacije s engleskog govornog područja su već od najranije mladosti zadojene alarmantnim odsustvom Rusa u rešavanju sudbine sveta. Na britanskom obrazovnom sajtu, među 30 i kusur glavnih događaja rata za 1943. godinu, Crvena armija je pomenuta u hronologiji svega tri puta. STALJINGRAD uopšte nije pomenut.

BUDIMO POŠTENI. Rat je okrutna i užasna stvar. Zato mi nećemo biti nezahvalni, a bilo bi ružno da kažemo da je angloamerički desant u Normandiji igrarija. Ili da je savezničko povlačenje u Ardenima operetsko. Mada bi po smislu, u svetlu naših velikih bitaka, pobeda i gubitaka, to moglo da se cinično tumači i tako. I zato ja neću reći ništa slično, niti ću o tome bilo šta da pišem. O Drugom frontu je napisano i previše. Sapienti sat ("Mudrome dovoljno", latinska poslovica).

Radije ću da kažem nešto o tome koliko je napora SSSR uložio kako bi naterao Ameriku i Englesku da se ipak uključe u taj rat. To je, uzgred, takođe bila prava bitka, doduše diplomatska, koju je Kremlj dobio.

Savremeni britanski istoričar Norman Dejvis piše kako je Čerčil uvek naglašavao da je on, lično i personalno, "okupio u široku koaliciju savezničke zemlje - SAD i SSSR - kako bi obezbedio dovoljno vojnih snaga i uništio fašističku zver".

U principu, prema Čerčilu, upravo je Britaniji pripadala noseća uloga u pobedi nad Hitlerom: Čerčilov "Drugi svetski rat", prva knjiga koja se pojavila 1948. godine, u značajnoj je meri odredila ton svih narednih knjiga o ratu, naročito u zapadnim zemljama: centralna uloga u sukobu pripada Britaniji, njen odlučan otpor otvorio je put ka pobedi (Norman Dejvis).

BRITANCI I AMERIKANCI SE PLAŠE EVROPSKE KLANICE

U REALNOSTI sve, naravno, i nije bilo baš sasvim tako. Koalicija i Drugi front su bili političko čudo koje je uspelo da napravi tadašnje rukovodstvo SSSR.

Staljinu je bilo savršeno jasno: Engleska i SAD nisu ništa manje zainteresovane za poraz Crvene armije nego za njenu pobedu. Slabljenje Sovjetskog Saveza u sukobu sa Trećim rajhom potpuno je odgovaralo istinskim strateškim interesima budućih saveznika, čemu je dokaz čitava predratna istorija. Isprovocirati sukob dvojice diktatora, ne ostaviti im nikakve šanse za miran dogovor - suština je, esencija zapadne politike s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina.

FOTOGRAFIJE IZ KNJIGE VLADIMIRA MEDINSKOG "RAT - MITOVI SSSR 1939 - 1945" I VIKIPEDIJA

Za pregovaračkim stolom na Jalti

Verujem da se ujutru 22. juna 1941. godine, kada je saznao za Hitlerov napad na SSSR, Čerčil radosno prekrstio. Ili je popio konjak. A možda je radosno poskočio. Ne znam. A najpre će biti - i jedno, i drugo, i treće.

Međutim, ni Britanija ni SAD nisu želele konačan poraz SSSR, zato što bi totalan poraz Kremlja značio i da je pad Britanskih ostrva samo pitanje vremena. Staljinov plan je bio jasan - što je moguće pre faktički neutralan Zapad uključiti u kakvo-takvo učešće u evropskoj klanici. Posmatrajući iz današnje perspektive, mora se priznati: za realizaciju tog plana on nije imao nikakvih mogućnosti. Preostajalo mu je jedino da blefira, uvrće ruke, spekuliše, pritiska - između ostalog, i psihološki, na ličnom planu. To jest, da se bavi onim što se danas cinično zove "realna politika".

Podsetiću na nervozni razgovor sovjetskog ambasadora sa šefom Forin ofisa u avgustu 1941. godine. Kada mu je obećano da će Britanci isporučiti 60 velikih bombi Sovjetima. Kao odgovor na svoj izveštaj ambasadoru Majskom neočekivano je stigla šifrovana poruka od Staljina lično.

"LONDON, SOVJETSKOM ambasadoru Majskom. Vaš razgovor sa Idnom o strategiji Engleske potpuno odražava raspoloženje sovjetskog naroda. Drago mi je što ste tako dobro primetili to raspoloženje. Suštinski, engleska vlada svojom pasivnošću i politikom čekanja pomaže hitlerovcima". Među nama, moram vam otvoreno reći da ukoliko Englezi ne otvore Drugi front u Evropi u naredne tri do četiri nedelje, mi i naši saveznici bismo mogli da izgubimo rat." (Staljin - Majskom)

Insistirajući na hitnom otvaranju Drugog fronta, Staljin je govorio i ono što jedan šef države ne sme da kaže nikada, i ni u kakvim okolnostima. On je zastrašivao mogućnošću poraza SSSR-a. Nije naduvavao, već je, naprotiv - napolju - potcenjivao naš odbrambeni potencijal. Stavljao je sve na kocku.

FOTOGRAFIJE IZ KNJIGE VLADIMIRA MEDINSKOG "RAT - MITOVI SSSR 1939 - 1945" I VIKIPEDIJA

Iskrcavawe saveznaka u Normandiji

Kao odgovor, 5. septembra 1941. godine Čerčil je poslao neuobičajeno dug telegram u Moskvu, u kojem je pokušao da objasni zbog čega za Britaniju nikako nije moguće otvaranje Drugog fronta:

"Svi naši generali su uvereni da bi to rezultiralo krvoprolićem i bitkama u kojima bismo mi svakako bili potisnuti, a ako nam i uspe da se utvrdimo na manjim delovima, svejedno ćemo kroz nekoliko dana morati da ih napuštamo. Francuska obala je utvrđena do krajnjih granica i Nemci do danas imaju više divizija na Zapadu nego kod nas u Velikoj Britaniji, pri čemu imaju i jaku podršku iz vazduha. Mi ne raspolažemo ni tolikim brojem brodova koji su potrebni za prebacivanje velike armije na evropski kontinent, osim ako takvo prebacivanje ne bi potrajalo mesecima. To bi moglo dovesti do toga da se izgubi bitka za Atlantik, a takođe i do gladi i stradanja na Britanskim ostrvima."

ENGLEZI SU KUKAVICE I PLAŠE SE BORBE

VINSTON ČERČIL se pravdao i docnije - zbog obmane i zbog toga što uprkos obećanjima nije otvorio Drugi front krajem 1941. godine, kako bi podržao Crvenu armiju u očajničkom pokušaju da odbrani Moskvu. A onda ponovo kasnije - zbog toga što je ponovo prevario, i nije ga otvorio ni u leto 1942. godine, kako bi podržao našu zaglavljenu ofanzivu kod Harkova. Radi porcije opravdanja, lično je doleteo s pokajničkom misijom u Moskvu.

FOTOGRAFIJE IZ KNJIGE VLADIMIRA MEDINSKOG "RAT - MITOVI SSSR 1939 - 1945" I VIKIPEDIJA

(Čerčilovoj poseti Moskvi prethodila je Molotovljeva poseta Londonu. Naposletku smo se dogovorili da potpišemo saveznički sporazum, ali smo kao uslov postavili priznanje granica SSSR-a od 22. juna 1941. godine. Englezi su se najpre obradovali, pa su počeli da se protive, ali ih je Staljin nadmudrio. Poslao je Molotovu neočekivani telegram: "Kasnije ćemo o granicama, potpisuj tako i odmah leti u SAD. Najvažniji je - Drugi front.")

Britanski premijer je bio pozvan u Moskvu kao nekakav komandant rezervnog sastava. "Bio bih vam veoma zahvalan", pisao je Staljin, "ukoliko biste mogli da dođete u SSSR kako bismo zajedno razmotrili neodložna pitanja koja se tiču rata protiv Hitlera, čija je pretnja dostigla kulminaciju u odnosu na Englesku, SAD i SSSR."

Svoju zbunjenost i sramotu Čerčil je kasnije u svojima memoarima prikrivao vrlo kitnjastom retorikom: "Razmišljao sam o svojoj misiji i odnosu prema toj sumornoj, zlokobnoj boljševičkoj državi, koju sam nekada tako usrdno pokušavao da zadavim pri njenom rođenju i koju sam sve do pojave Hitlera smatrao smrtnim neprijateljem civilizovane slobode. Šta je trebalo da im kažem sada?... To je bilo kao da vučeš veliki komad leda na Severni pol. Bez obzira na sve, bio sam uveren da imam obavezu da lično ["] porazgovaram o svemu oči u oči sa Staljinom, i da se ne oslanjam na telegrame i posrednike."

ČERČIL JE PRIMLJEN HLADNO. U lice su mu rekli da su Englezi kukavice i da se plaše borbe. Da su lažovi, da ne drže datu reč i da ne ispunjavaju savezničke obaveze. Reči su bile dobro odabrane: bilo je potrebno dirnuti i povrediti dostojanstvo tog lorda, aristokrate, nadmenog potomka vojvode od Marlboroa - ser Vinstona Čerčila. Čerčil je najpre pokušao da se opravda, a onda se - uvredio.

Uostalom, šta je još preostajalo Staljinu? Da se udvara? Kakve je mogućnosti imao na raspolaganju da natera saveznike da se zaista uključe u rat? Nas su neprestano obmanjivali. Ruzvelt je lično obećao Molotovu da će otvoriti Drugi front u jesen 1942. godine. I takođe - slagao. Čerčil je obećavao i lagao od prilike do prilike, godinu za godinom. Bilo je očigledno da ovaj slatki par neće ući u rat sve dok SSSR ne istroši sve svoje snage. Samo što su se preračunali. Zato što je naša snaga neprestano rasla, zbog čega su saveznici morali da se uključuju navrat-nanos, kako bi u hitnom postupku "spasavali Evropu od crvenih hordi", koje su, posle Berlina i Beča, začas mogle da se nađu u Parizu i Briselu. Ali tada, te 1942. godine u Moskvi, Staljin je jedino mogao da moralno pritiska Čerčila. Naterao je lidera Britanske imperije da se ljuti i da crveni kao dečak koga su uhvatili nespremnog za čas.

Ostavili su Čerčila na miru. Staljin ga je "neočekivano" pozvao na ručak i "da popiju nešto za srećan put". Tamo je led, shodno svim zakonima psihološkog pritiska, lako otopljen. Rastali su se toplo.

Maršal A. J. Golovanov je o tom ručku pričao: "Sto nije bio veliki, bilo je prisutno desetak ljudi ili nešto više. Doneli su tost, a između Čerčila i Staljina je počelo kao neko prećutno nadmetanje ko će više da popije. Čerčil je Staljinu dolivao u čašu čas konjak, čas vino, a Staljin, opet - Čerčilu.

- Bio sam zabrinut za Staljina i često sam bacao pogled na njega. Staljin me je nezadovoljno pogledao, a onda mi je prišao kada su Čerčila pod ruke izneli s banketa. --- Zašto si me tako gledao? Kada se rešavaju državne stvari - glava ostaje trezna. Ne boj se, Rusiju propiti ne mogu, a ovaj će sutra da mi se praćaka kao šaran na tiganju!
["] U Staljinovim rečima je bilo logike, jer se Čerčil napio na naše oči i počeo previše da priča ["]. U Staljinovom ponašanju se ništa nije promenilo, on je nastavljao da razgovara opušteno.

RUSI ZA POBEDU NIKOM NIŠTA NE DUGUJU

DA LI JE STALJIN verovao savezničkim obećanjima? Mislim da nije. Ali se svejedno borio, pritiskao ih do krajnjih granica - ne bi li ih naposletku dovukao do ratnog poprišta.

Operacija "Overlord" - iskrcavanje saveznika u Normandiji, koje se konačno desilo tek 6. juna 1944. godine (!) - bila je potpuno pokrivena našom ofanzivom u proleće 1944. godine za oslobođenje desne obale Ukrajine. Vermaht je uoči angloameričkog desanta morao da iz Nemačke i Francuske na Istočni front prebaci gotovo 40 divizija. ( Eto, ni ja nisam odoleo tome da baratam, kao što obično čine istoričari, divizijama. To je potpuno besmisleno i ne odslikava stvarni odnos snaga: različiti učesnici rata su u divizijama imali različit broj vojnika, a što je najvažnije, opremljenost svake od tih formacija mogla je biti vrlo raznorodna. Primera radi, svega polovina nemačkih tenkovskih divizija u Francuskoj bila je naoružana tenkovima.)

FOTOGRAFIJE IZ KNJIGE VLADIMIRA MEDINSKOG "RAT - MITOVI SSSR 1939 - 1945" I VIKIPEDIJA

Bitka za Staljingrad koja je odlučila tok Drugog svetskog rata

Četiri dana nakon savezničkog iskrcavanja u Normandiji, 10. juna 1944. godine - na molbu saveznika - krenule su u ofanzivu trupe Lenjingradskog i Karelijskog fronta.

Nakon dve nedelje - 23. juna, otpočela je gigantskaa operacija "Bagration", - sovjetska ofanziva u Belorusiji. Bila je to, sasvim sigurno, najbriljantnije isplanirana i realizovana ratna operacija u čitavom Drugom svetskom ratu. Nemci su užasnuto neprestano prebacivali nove divizije sa zapada na istok, samo da bi zaustavili neumoljivi talas ruskih trupa, koje su munjevito napredovale najkraćim direktnim putem ka Nemačkoj.

S DRUGIH DELOVA sovjetsko-nemačkog fronta i sa zapada bilo je povučeno i prebačeno u Belorusiju - 46 divizija i četiri brigade. U januaru 1945. godine ponovo smo spasavali Amerikance, zaglavljene u Ardenima, tako što smo počeli svoju ofanzivu nedelju dana ranije, "Sve za Drugi front, sve za pobedu".

Da rezimiramo: SSSR nimalo ne duguje saveznicima za pobedu. Čak i pokušaj da se o tome govori podsmevanje je istorijskoj istini. To bi bilo isto kao priznavati da za pobedu na pacifičkom ratnom poprištu Amerika ima da zahvali" Australiji. A zašto? Pa zato što je 90% prehrambenih namirnica američka vojska na Tihom okeanu dobijala odande.

Odajmo počast palim savezničkim vojnicima. Svoje živote za opštu stvar dalo je njih 700 hiljada. Moglo bi se reći da su naši gubici manji za taj broj. NJihov podvig i junaštvo su van svake sumnje. Slava herojima!

Jedino, ne bi bilo loše kada bi se i na toj strani - setili nas.

Ali, to je beznadežno. Nedaleko od Nice sam u maju 2010. godine prolazio pored Spomenika herojima Drugog svetskog rata. Na postamentu se vijore tri zastave zemalja pobednica: francuska, američka i engleska. Inicijalno su i postavljena samo tri jarbola. A o sećanju na Ruse, na 27 miliona Rusa koji su pali za današnju francusku slobodu i lagodan život na Azurnoj obali - nema ni naznake.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

KINESKI RAZARAČ: Ovo je jedna od najsmrtonosnijih interkontinentalnih raketa - do Amerike može stići za 20 minuta