Fidel Kastro - Revolucija jednog čoveka

MOJE poznanstvo sa Fidelom Kastrom krenulo je turbulentno, ali je, izgleda, pomoglo da kasnije postanemo i nešto više od poznanika. A stvar je krenula ovako. Negde u leto 1970. godine, kao dopisnik sa Kube i iz Meksika napisao sam članak o tome da je kubanski vođa, dok je pravio plan o berbi od 10 miliona tona šećera "više bio u oblacima nego na plantažama šećerne trske", ali da je ta njegova ambcija verovatno bila podstaknuta saznanjem da je "bolje izvoziti šećer nego revoluciju".

Posle tog članka, Kastro me je žestoko napao na jednom mitingu u Havani.

Slučaj je hteo da se mesec-dva posle toga sretnemo na otvaranju neke škole u unutrašnjosti Kube. Svečanost je održana pod tropskim pljuskom. Niko nije ni pokušao da se skloni. Ni Fidel nije dozvoljavao da mu prinesu kišobran. Kisnuli smo zajedno.

Kad je Kastro završio govor, sišao je među nas novinare. Predstavili su me.

"Ah, to si ti. Danas ćemo zajedno da kisnemo."

I nije izdržao. Blago se osmehnuo, stavljajući mi ruku na rame. Niz njegovu neurednu bradu slivali su se mlazevi kiše. Popričali smo s nogu, brišući nadlanicama vodu sa očiju. Nismo pominjali ni "zafru" od deset miliona tona, ni članak po kojem me je Fidel upamtio.

Kasnije smo se više puta sretali kao stari znanci, "dimili" kubanske tompuse i ispijali kubanski rum.

Poslednji put sam ga sreo 1992. godine u Madridu, gde je bio došao na proslavu 500. godišnjice Kolumbovog otkrića Amerike. Iskoristio je tu priliku da skokne do Galicije, u rodno mesto svog oca Anhela.

"I kako je bilo?" - pitao sam ga.

"Bio je to uzbudljiv dan u mom životu", rekao je setno. "Celog života sam želeo da tamo odem, ali eto tek sad mi se ispunila želja da vidim onu ozidinu od kuće koju je ostavio tamo moj otac."

Kako god da mu istorija sudi, on je bio izuzetna istorijska ličnost. On odlazi kao poslednji Mohikanac iz one plejade čuvenih političkih ličnosti koje su snagom svog dela i svog imena, na ovaj ili onaj način, obeležili dvadeseto stoleće.