KRAJINI ODUZETE DVE TREĆINE TERITORIJE: Zašto rukovodstvo RSK nije nikako moglo da prihvati Plan Z-4

Ivan Miladinović

07. 08. 2022. u 07:00

KNIN 5. avgusta. Ništa novo pod kapom nebeskom. Predsednik hrvatske vlade je ubeđivao okupljene Hrvate, a valjda i sebe, da je "vođstvo pobunjenih Srba u suradnji s Beogradom" prisililo 250.000 ljudi na "evakuaciju iz Hrvatske". To je onaj isti Andrej Plenković koji je lane nagoveštavao da će da "provede pomirbu Hrvata i hrvatskih Srba s ciljem da djeca agresorskog naroda ne bi nosila krivnju svojih predaka". A Zoran Milanović, predsednik države, prisetio se plana Z-4, koji je srpska strana odbila i poručio da "Hrvatska 1995. nije imala izbora i da nikoga nije prognala".

КРАЈИНИ ОДУЗЕТЕ  ДВЕ ТРЕЋИНЕ ТЕРИТОРИЈЕ: Зашто руководство РСК није никако могло да прихвати План З-4

Foto: Novosti

I tako početkom svakog avgusta, već više od dve decenije slušamo papagajsko recikliranje o "bahatom, osionom, nekooperativnom i neodgovornom" rukovodstvu RSK, koje je odbilo Plan Z-4 i odgovornosti Beograda koji je to odbijanje podržao. Po toj crno-beloj slici prihvatanje tog plana bilo bi spasonosno rešenje kojim su se "Oluja" i etničko čišćenje Srba mogli izbeći.

Svoju eskalaciju mit o Z-4 doživeo je u Srbiji i svodio se na proizvoljna tumačenja da su krajški Srbi propustili istorijsku šansu da dobiju državu u državi. Vuk Drašković je čak tvrdio da ovim rešenjem Republika Srpska Krajina ulazi u konfederalan odnos sa Hrvatskom.

Misterija oko Z-4 bila je i izazov i za mnoge političke partije. Kada se na javnoj sceni pojavila Stranka slobode i pravde (SSP), sa ambicijom da bude glavna opoziciona partija, odmah je dala svoje mišljenje o planu koji su kreirali ambasadori SAD, Rusije i Nemačke u Zagrebu.

"Vlast koju su vodili Milošević, Šešelj i Mira Marković, a čiji su glavni jurišnici bili Vučić i Dačić", objavio je SSP, "golom silom je naterala Srbe u Hrvatskoj da odbiju plan Z-4, koji je, uz garancije međunarodne zajednice, Srbima u Hrvatskoj davao najviši mogući stepen autonomije, uključujući zastavu, grb i valutu. Pod pritiskom Vučića i Dačića, a pod patronatom njihovih političkih očeva Miloševića i Šešelja, tadašnji politički predstavnici Srba u Hrvatskoj su mirovni plan odbili. Potom je usledila vojna akcija 'Oluja'."

Foto P. Mitić

NA OVO oglašavanje Đilasove stranke reagovao je Slobodan Antonić, redovni profesor Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu: "Gotovo ništa u ovih par rečenica nije tačno, i one se mogu tretirati tek kao još jedan doprinos dominantnoj građanističkoj kulturi lupetanja... Prvo, ponuđeni tekst bio je tek platforma za pregovore - nikakav konačni sporazum. Drugo: svako ko pogleda mapu Krajine predviđenu planom Z-4 odmah će shvatiti da, u tom trenutku - a reč je o 30. januaru 1995. - nijedan srpski političar to nije mogao da prihvati kao rešenje."

1. Teritorija Krajine, po Z-4, obuhvatala je tek trećinu aktuelne teritorije Republike Srpske Krajine;

2. Reč je o 11 manje razvijenijih opština RSK (Knin, Benkovac, Obrovac, Lapac, Gračac, Korenica, Vojnić, Vrgin Most, Glina, Kostajnica i Dvor na Uni); u njima je od 581.000 Srba u Hrvatskoj (po popisu 1991), živelo tek 155.000 Srba;

3. Celokupnu Zapadnu Slavoniju, kao i opštine Petrinja, Slunj, Drniš, uz delove opština Gospić, Otočac, Ogulin, Duga Resa, Karlovac, Sisak i Novska - dakle, plus polovina teritorije RSK izvan Zapadne i Istočne Slavonije - trebalo je odmah predati hrvatskoj vojsci;

4. Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem bili bi predati Hrvatima u naredne dve godine;

5. Čak i tako okljaštena Krajina, bila bi sastavljena iz dve razdvojene oblasti; pošto opština Slunj nije ušla u sastav Krajine, RSK je presečena na dva dela, u dve enklave; "država u državi bez teritorijalne celovitosti i linije komunikacije i nije država".

Prihvatanje ovog plana, naravno, bio bi signal svim Srbima u RSK izvan te dve enklave da počnu da pakuju kofere i upale traktore. Čekati junačku hrvatsku vojsku? Pobegli bi glavom bez obzira.

PLAN Z-4 je bio nacrt koji su izradili ambasadori Piter Galbrajt (Sjedinjene Države), Leonid Kerestedžijanc (Rusija) i nemački diplomata Gert-Hinrih Arenz, predstavljajući Evropsku uniju u mini kontakt-grupi. Slovo "Z" u nazivu plana označava glavni grad Hrvatske Zagreb, a broj četiri označava učešće SAD, Rusije, Evropske unije i Organizacije ujedinjenih nacija.

Ozvaničen je početkom 1995. godine i nudio je Srbima u Krajini široku autonomiju unutar Republike Hrvatske. Krajina je, po planu, imala pravo na predsednika, parlament, vladu i sudove, ime, zastavu, grb, sopstveni novac, upotrebu jezika i pisma, pravo na sopstvene poreze, policiju, carinu. Autonomija bi bila zagarantovana u oblasti školstva, kulture, energetske politike, turizma, trgovine. Hrvatska vojska bi mogla da uđe u Krajinu samo na poziv krajiškog predsednika, dok bi sporove između Krajine i Hrvatske rešavao poseban ustavni sud.

Na prvi pogled, plan je zaista, prema rečima Gerda Arensa, jednog od autora, bio "isuviše velikodušan prema Srbima". Ali tu počinju detalji zbog kojih je plan bio neprihvatljiv.

Krajina bi morala da poštuje zakone Republike Hrvatske. Međunarodne ugovore bi mogla da sklapa jedino uz odobrenje Zagreba, ali joj odobrenje ne bi bilo potrebno u slučaju sklapanja ugovora sa drugim srpskim državama ili entitetima. Monetarna politika bila bi pod kontrolom Narodne banke Hrvatske, a Krajina bi imala pravo na korišćenje sopstvene valute. Krajiški novac bi imao paritet sa hrvatskom kunom i bio bi u ravnopravnoj upotrebi. Specijalni ustavni sud bi bio sastavljen od dvoje sudija iz Krajine, dvoje iz Hrvatske i troje članova iz inostranstva koje bi imenovao predsednik Suda pravde EU.

KRAJINA projektovana ovim planom prostirala bi se na oko 12,8 odsto teritorije i obuhvatala bi najsiromašnije krajeve Republike Hrvatske. U njoj bi živelo svega oko 166.000 Srba. Na osnovu pokazatelja iz 1990. godine budžet iz poreza bio bi i u miru za najmanje trećinu niži od onog koji je u ratu uspevala da sakupi RS Krajina.

Važno je razumeti da je tekst plana bio polazna osnova za pregovore. A u pregovorima ne samo da se ne bi dobilo ništa više od onoga što je ponuđeno. Posle ishoda "Bljeska" i "Oluje" danas je lako reći "bolje išta nego ništa". Ali januara 1995. prihvatanje Z-4 značilo je predavanje dve trećine teritorije RSK i njihovog stanovništva smrtnom neprijatelju. Koji bi se srpski političar na to usudio?

Uostalom, ruski ambasador u Zagrebu Leonid Kerestedžijanc, u razgovoru sa Veljkom Kneževićem, prvim ambasadorom SR Jugoslavije u Hrvatskoj, je naglasio da će tvorci Plana Z-4, odmah posle srpskog pristanka početi da rade da polako "neke stvari oduzimamo Srbima i dajemo Hrvatima".

Franjo Tuđman / Arhiva

"Čak i da je prihvatila autonomiju u okviru Hrvatske, Krajina bi se teško održala sama u političkom i privrednom okruženju" - piše istoričar Čedomir Antić. "Verovatno bi u uslovima visoke mobilizacije i konsenzualnog odbacivanja od strane hrvatske javnosti novouspostavljena Krajina vremenom bila razvlašćivana na sličan način, samo brže i uspešnije nego Republika Srpska. Sredstvo razvlašćivanja bio bi Specijalni ustavni sud za Krajinu. Kao i u slučaju Bosne i Hercegovine, ustavni sud u kome većinu daju sudije iz EU tumačio bi sve sporove na štetu Krajine, a po volji Berlina i Zagreba."

Plan mini kontakt-grupe podelio je i opozicione političare u Srbiji. Zoran Đinđić je rekao, s obzirom na to da je Srpska Krajina odbila plan, da ni Srbija ne bi trebalo da ga prihvati, dok je Vuk Drašković smatrao ovaj plan istorijskom prilikom. Posle 5.oktobra 2000. godine Draškovićevo mišljenje je preovladalo u srpskim medijima.

Uostalom, i da su januara 1995. godine rukovodioci RSK, umesto odbijanja, bespogovorno prihvatili plan u ovakvom obliku, šta bi se dogodilo? Na ovo je iskren odgovor dao niko drugi do Hrvoje Šarinić, šef kabineta Franje Tuđmana, šef Hrvatske obavještajne zajednice i jedno vreme predsednik vlade: "Da su oni tada rekli da prihvataju plan, onda bi mi morali reći da je on za nas neprihvatljiv, u ovom obliku."

TUĐMAN TAKTIZIRA, KNIN ODBIJA PLAN

PLAN 3-4 je 30. janura 1995. uručen predsedniku Hrvatske Tuđmanu, koji je u suštini odbio ovaj predlog. NJegova opcija je bila teritorijalna autonomija, bez oznaka državnosti, za Knin i Glinu i kulturnu autonomiju za Srbe u ostatku Hrvatske. Međutim, iz taktičkih razloga, hrvatske vlasti, su zvanično odgovorile da će on biti razmotren.

Trojica ambasadora otputovala su 2. februara 1995. godine u Knin, ali je Milan Martić, predsednik Republike Srpske Krajine, odbio i da primi ovaj plan. Početkom avgusta, neposredno pre operacije "Oluja", krajiški premijer Milan Babić je u razgovoru sa Piterom Galbrajtom, američkim ambasadorom, izrazio spremnost da prihvati plan Z-4. Tada je Srbima ponuđena mogućnost samo da se bezuslovno predaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (15)