„Bilo je važno stići živ do žice“: Sećanja boraca iz Ilijaša na dr Miodraga Lazića

Novosti online / M. Draganić

16. 04. 2020. u 14:22

„Било је важно стићи жив до жице“: Сећања бораца из Илијаша на др Миодрага Лазића

Srđan Mirić i Dragan Peštić sa suprugama / Foto privatna arhiva

Sećanja na dr Miodraga Lazića među nekadašnjim borcima iz Ilijaša. Posebno su tužni jer zbog epidemije ne mogu da stignu na poslednji ispraćaj voljenog doktora

Brčko - Ratne strahote su neizrecivo iskustvo nakon kojih se ljudi sa kojima to preživite gledaju sasvim drugačijim, blistavijim, osećajnijim, jednom rečju, nekim lepšim očima iz kojih na pomen tih strahota zaiskri poseban žar iz koga izbija sam život.


Takav neobičan, a opet sasvim jednostavan pogled odlutao negde prema obroncima planine Zvijezde koja se izdiže iznad Ilijaša, videli smo samo dan nakon vesti o smrti dr Miodraga Lazića u pogledu Srđana Mirića, koji je nakon Dejtonskog sporazuma morao da napusti svoje rodne Čekrčiće, odakle je u izbegličkoj koloni stigao u Brčko. U tom pogledu jasno se ocrtavalo i sećanje na 20. oktobar 1994. godine, dan kada je Srđan teško ranjen.


Nekako pobožno, mirno i tiho priseća se on tog sunčanog i toplog oktobarskog podneva kada je veoma teško ranjen na pragu rodne kuće u svojim Čekrčićima.


"Prve linije odbrane bile su udaljene od naših kuća najviše do 500 metara. Sa desne obale Bosne tamo gde je linija razdvajanja prelazila sa jedne na drugu obalu, našao me snajperista. Pogodio me u desni kuk, i metak mi je na unutrašnjoj strani leve butine dobro oštetio aortu. Prva pomoć mi je bila pružena odmah tu, a onda me je vozilo UNPROFOR-a prebacilo do Ilijaša, odakle sam veoma brzo stigao u "Žicu" na operacioni sto doktoru Laziću. Osim leve noge on mi je spasio i život. Danas sasvim normalno hodam i živim", priča nam Srđan koji je u trenutku ranjavanja imao 29 godina.


Neobičnosti kakve može doneti samo rat isplele su ovaj događaj od početka do kraja. Jedna od neverovatnih neobičnosti tiče se i Srđanovog prevoza do bolnice "Žica" u Blažuju nakon ranjavanja. Pošto su Srbi iz Čekrčića ostali da brane kuće i porodice skoro u potpunom okruženju, nije bilo normalnog puta za vozila prema Ilijašu. I zato su vojnici iz sastava kanadskog bataljona UNPROFOR-a svojim vozilom na molbu lokalnog stanovništva prebacili ranjenog Srđana do Ilijaša.


"Neke sretne zvezde su se poklopile toga dana, bar kada sam ja u pitanju. Zamislite slučajnosti, ranjenog srpskog vojnika UNPROFOR dovozi u bolnicu.Istovremeno dr Lazić taj dan je stigao iz obilaska porodice u Nišu.Tamo su mu kolege dale metar "grafta"(vrsta proteze).Za jednog pacijenta treba 10 centimetara. I on je meni to prvom ugradio i tako spasio život", kazuje nam Srđan.


Ovaj slučaj našao se i u knjizi dr Miodraga Lazića "Dnevnik ratnog hirurga" na 93. strani ovog ratnog svedočanstva stradanja i borbe za opstanak srpskog naroda u sarajevskoj kotlini , koju je dr Lazić pre 11 meseci promovisao i u Brčkom. Na promociji je bio i Dragan Peštić, prijatelj, komšija i naposletku kum Srđanov. Dragan iz rata nosi najmanje dve rane.


"Prvo ranjavanje bilo je 26. jula 1992.godine. Uslovi u ambulanti restorana buduće bolnice "Žica" bili su groteskni. Ležim na krevetu pored šanka na kome je boca sa infuzijom. A ranjenici pristižu. Pamtim dr Pejića, doktoricu Bošković, a posebno su me oduševili nesvršeni učenici medicinske škole. Dečaci i devojčice, a toliko borbe za svaki život", priča nam Dragan.


Drugo ranjavanje bilo je u oktobru iste godine. Dragan sebe naziva "petooktobarskom" žrtvom. Teško ranjavanje u glavu. Brzo stiže do "Žice" sad već pristojne medicinske ustanove, koliko se to moglo urediti u ratnim uslovima.


"Mene je operisao dr Pejić, ali sam često viđao dr Lazića koji je oko sebe širio neverovatnu pozitivnu energiju. Takav osećaj u blizini nekoga nikada pre ni posle nisam osetio. On je za života ušao u naše Krsne slave svih nas koji smo tokom rata bili u sarajevskoj kotlini. Nema slave da se ne povede priča o dr Laziću, jer je među gostima bar neko bio njegov ratni pacijent, koji je preživio zahvaljujući doktorima iz "Žice", među kojima mesto na čelu stola pripada dr Miodragu Laziću", kazuje nam Dragan Peštić, koji je kao i Srđan porodično gnezdo svio u Brčkom.


Stanovnici brčanskog naselja Ilićka, gde se smestio najveći broj izbeglih Srba koji su u Brčko stigli iz sarajevske kotline nakon Dejtonskog sporazuma, su sredu su se uz zvuke "Marša na Drini" na dostojanstven način oprostili od svog doktora.


Kažu nam, on je samo slučajno rođen negde drugo, ali je njegovo srce bilo naše. I svi izražavaju neverovatnu tugu što zbog epidemije,neće biti na poslednjem ispraćaju čoveka koji će ostati da traje u sećanjima srpskog naroda.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Dahna

16.04.2020. 14:39

Takve ljude strucnjake ili heroje sa prve linije nekog fronta je potrebno cuvati kao kap vode na dlanu. Zasluge su im ogromne pa su morali da budu davno postedjeni napora i produzenja radnog staza nekom vrstom savetnickog ili naucnog polozaja i beneficiranog radnog staza. Kada ih izgubi drustvo, to odjekne bolno u svima a odlikovanja porodici ne mogu njih da im zamene. Kada ce covek i njegove zasluge za zajednicu opet da budu mera vrednosti?

Nele

16.04.2020. 16:30

Mnogo malo snimamo o tim ljudima,premalo pisemo,o njima govorimo sapatom.Slava im i hvala.

Aleksandar Sladojevic

16.04.2020. 18:19

@Nele - Bas tako nekako moj druze...mi se samo opametimo onda kad nam nasi heroji odu sve.Petru na ispovijed,a tad je sve prekrasno....