Život potpisan čoveštvom

VOZAČ Aleksandar Ćup (29) iz Novih Banovaca, više nije među živima. Nadživeo ga je podvig koji je učinio. Nesrećnog 25. januara, poginuo je na auto-putu kod Dobanovaca, pošto je izašao iz svog kombija i pokušao da pomogne ljudima koji su se “puntom” zakucali u bankinu. Da bi spasao druge, nepoznate ljude, Aleksandar je dao svoj život. Može li čovek za čoveka da učini više?

Pročitajte još - Bez Miloša i Igora, masakru ne bi bilo kraja

Očevici nesreće, pričali su tog dana, da je plavi “punto” zbog poledice izgubio kontrolu i udario u bankinu. Videvši šta se dešava, Aleksandar je odmah stao, petnaestak metara ispred njih u zaustavnu traku, otrčao prema njima pored bankine, poštujući propise. Kad je prišao do kola, uspeo je čak i da razgovara sa unesrećenima u “puntu”, da ih pita jesu li mnogo povređeni, Usledio je jezivi prizor - “hjundai”, koji je prolazio, izgubio je kontrolu i udario mladića. Od siline udarca, nesrećni momak je odleteo čak petnaestak metara - ispod svog kombija.

Pročitajte još - Baklja ljudskosti

Od tog kobnog jutra, beskrajna tuga treći je stanovnik kuće Aleksandrovih roditelja. Zrno utehe pronalaze u tri unuka - sinovima ćerke Sandre. Gledali su, 29 godina i mesec dana, sina dok stasava, nadali se snaji, unučićima od sina... A onda je u sekundi za njih sve stalo. List kalendara na zidu nije pomeren sa januara 2017... Uramljene Aleksandrove slike gde god se pogleda... I tu, okruženi sinovljevim osmehom na njima, trude se da žive Dušanka (55) i Žarko (60) Ćup.

Pročitajte još - Nastradali mladić planirao svadbu na proleće

- Svaki dan i sve priče počinju i završavaju se s Aleksandrom - drhtavim glasom govori Žarko Ćup. - Bio je naš delija. Dobro dete, vredan, marljiv đak, uzoran, predan i pošten radnik, spreman uvek i svakom da pomogne. Završio je saobraćajno-tehničku školu u Zemunu. Automobili i mehanika bili su njegova strast. Uz njih i muzika, beskrajno je uživao u dobroj pesmi. Svuda je stizao. Imao je prijatelje širom Srbije, Bosne, Hrvatske...

Ponosni su, kaže naš sagovornik, u kakvog čoveka je njihov Aleksandar izrastao.

- Dok sam živa ponosiću se njime - uplakana, govori majka Dušanka. - To je onaj beskrajni ponos protkan nemerljivom, neizdrživom tugom i bolom. Onaj ponos kada znate da je vaše dete, na koncu, u svom poslednjem dahu, život “potpisalo” čoveštvom.

Brišući suze, s dugim pauzama, Dušanka nam priča kako je Aleksandar bio pun života i čovek za primer.

- Kad god je nekom trebalo pomoći, deci, odraslima, starijima, on je bio tu - nastavlja neutešna majka. - Nije me začudilo što je tog prokletog jutra izašao da pomogne ljudima u nevolji na putu. Uvek bi stao. Nije mu to bilo prvi put.

Trudili su se, kažu ovi pretužni roditelji, da oboje dece, po preseljenju iz Bosanskog Petrovca, pre gotovo tri decenije, odgaje i vaspitaju kako dolikuje.

- Želeli smo da, pre svega, budu dobri ljudi, da niko ne upre prstom u njih - nastavlja Dušanka. - Polako smo se kućili, i deca su već sa 16-17 godina radila da zarade pokoji dinar. Imali smo drugačije želje, nadanja, planove... Ali, sve je u trenu, nestalo.

Aleksandrovi roditelji Dušanka i Žarko Ćup Foto V. Danilov

ZAHVALNOST

OD odlaska našeg Aleksandra prošla je gotovo godina - kaže neutešna majka Dušanka. - Niko se nije setio da nam dođe u kuću, da se zahvali. I ljudi koje je spasao došli su nam prvi put u kuću 11 meseci posle nesreće, 24. decembra. Svi su ga zaboravili, osim porodice, gazde za kog je radio i vas iz “Novosti”. Hvala vašoj kući. Do neba.