Život sa protezom: Važno je samo sutra

Ne živi se nogom, rukom ili bilo kojim delom tela koji više nemate, nego srcem, mozgom i dušom!

Ovako u jednoj jedinoj rečenici Biljana Stojković, trinaestogodišnja devojčica iz Subotice opisuje svoj život otkako joj je pre tri godine zbog karcinoma kostiju amputirana leva potkolenica. Ne samo da je savladala strašnu bolest i iza sebe ostavila teške bolničke dane i hemoterapije u Srbiji i Italiji, već tinejdžerske godine provodi aktivnije od mnogih svojih vršnjaka. Ne mareći za protezu od koje se ne odvaja, Biljana ide u školu, bavi se modelingom i jahanjem, ima i svoj kanal na "Jutjubu", koji prati čak 40.000 ljudi, a njene video-klipove pogledalo je više od milion i po posetilaca.

PROČITAJTE JOŠ: Milovan Danojlić: Prodavao sam prvi broj „Novosti"

- Nikada zbog te noge nisam plakala. Sećam se, kada je doktor na Banjici rekao da noga mora da bude amputirana svi oko mene su plakali, moji roditelji, on, medicinska sestra, a ja sam rekla "pa dobro, šta je tu je" - priča odvažna devojčica. - To je bio najbrži i najsigurniji način da izađem iz te agonije. Zamislite, vidite i crno i belo, neki ljudi to senče i polako prihvataju gubitak dela tela ili voljene osobe, a ja sam samo u trenutku povukla liniju između te dve strane i presekla. Ostala je samo ta bela.

Biljana na svako "zašto" zna šta je "zato":

- Zahvaljujući toj nozi možda ne bih danas bila toliko drčna i bez dlake na jeziku, možda ne bih imala svoj kanal i toliko pratilaca, ne bi toliko ljudi videlo video "Sve o mojoj nozi i protezi" i ne bi shvatili koliko je njihov život lep.

U tim teškim trenucima mnogo joj je pomogao susret sa našom košarkašicom Natašom Kovačević, koja je posle teške saobraćajne nesreće, takođe ostala bez noge. Ona joj je pomogla da se uveri da se može živeti sa protezom.

- Kada bih rekla da je sve isto, slagala bih. Sada moram mnogo više da pazim kada hodam, što me ne sprečava u mnogim stvarima, ali moram da menjam protezu u zavisnosti od toga šta želim da radim - dodaje Biljana. - Od Natašine knjige "Koraci" se ne odvajam i želela bih da je ponovo vidim, da je zagrlim i zahvalim joj se na svemu što je učinila za mene, što mi je pomogla da ponovo živim punim plućima.

Svoje iskustvo Biljana nesebično deli sa vršnjacima:

- Kada je u Beranama organizovan Meet up, nisam mogla da verujem da me je pred Opštinom sačekalo 30 devojčica. Dok sam bila na letovanju i dok je umetnik crtao portret, ljudi su mi prilazili, tražili autogram i želeli da se slikaju sa mnom.

Njima, ali i starijima, Biljana poručuje da je život jedan i da nema vremena za ležanje u krevetu sa maramicom u rukama, sem ako se ne radi o nekom dobrom filmu.

PROČITAJTE JOŠ: Iz rova kneza Časlava odbranili Podrinje

- Ne marim za juče, marim za sutra i želim da svakog dana budem srećnija i uspešnija u onome što radim. Naš život je naš film i sve što se dešava u njemu je deo scenarija, mi smo u glavnoj ulozi. Svako od nas treba da živi svoj film i ostvaruje svoj san. Tako ništa nije nemoguće - odlučna je Biljana.