Zejtinlik: Poslednja veza sa usnulim pukovima

Meni je sudbina namenila ovu dužnost. Časnu dužnost. Isto, kao što su je, sudbinski, preuzeli moji: deda Sava i otac Đuro. Ima li časnije dužnosti od ove da čuvaš grobove junaka koji su nas sve nadvisili ljubavlju prema otadžbini i slobodi.

Ovako govori starina Đorđe Mihajlović, čuvar Zejtinlika, srpskog vojničkog groblja u Solunu. Časna starina troši osamdeset sedmu godinu života, a više od pola veka bdije nad usnulim, srpskim pukovima. Nad osam hiljada humki - imenovanih i bezimenih srpskih ratnika.

Dani su kad obeležavamo stogodišnjicu od početka Velikog rata. Ko će se, danas, setiti Đorđa, valjda još jedine žive veze sa ondašnjim junacima. Njemu to nije važno. Važnije mu je da „dok živi, služi Zejtinliku“. Da dočekuje i ispraća potomke ratnika koji su se posle strašne golgote i proboja Solunskog fronta, zaustavili u večnom miru. Pod tihim šumom čempresa sa Hilandara.

I, kad stignu „ti mladi ljudi iz Srbije“, govori im o stradanju predaka. Pokazuje humke o kojima brine kao da u njima počiva neko njegov. Lično, njegov. Najrođeniji rod. Uvodi ih u Mauzolej. Provodi između humki. Zna im imena i grobna mesta. Dovoljno je da, ko dođe, kaže prezime, a da on odgovori: „A vi ste... otud i otud“.

- Igrutinović - zazvonilo je ispred Mauzoleja.

- A, vi ste... okolina Gornjeg Milanovca. Otuda je Milivoje Igrutinović, fotograf u štabu srpske vojske - odgovorio je starina.

- Damjanović - ponovo je zazvonio glas.

- A, Prokuplje... Petar Damjanović, tamo je spomenik, redni broj 5121...

- Trifunović...

- Sreten Trifunović, Timočka divizija, spomenik 637... O tome znam. I znam da su svi, koji ovde počivaju, bili hrabri. I da su svojim životima spasavali čast domovine - na svako pitanje je odgovarao starina Đorđa Mihajlović.

Onda je zaškripao stari kasetofon. Zvuci „Marš na Drinu“, pokrenuli su emocije. Đorđe je posle pričao:

- Kada je završen rat, oni se nisu vraćali. Čekale su ih majke. Spremljeni devojački darovi. Ostareli očevi očekivali su zamene. A sinovi im se nisu vraćali. Ostali su na bojištima. Kosti su im prikupljali moj deda Savo, posle i otac Đorđe... Skupljali su ih sa svih strana. Od Gorničeva do Bitolja. Sa Kajmakčalana. Veternika. Dobrog polja. Požara i Kozjaka. Iz plitkih grobova kopane su kosti i ovde sahranjivane. Godinama su, ti, tužni tovari stizali do Zejtinlika.

Ovde je zastao starina Đorđe Mihajlović.

- Deco, meni je ova svetinja poverena na čuvanje - kazao je, kao da samome sebi govori. - I ja ću je čuvati do kraja života. I starinom sam zavetovan da je živ ne napuštam. To je moja zastava. Čast. I poštovanje prema srpskim ratnicima koji su ispisali najsvetlije stranice istorije. Ja sam to shvatanje nasledio. Ja sam se u njega uverio. I ja ću, s ovog sveta, sa takvim uverenjem.

Tiho šume čempresi na Zejtinliku. Iznad se izvija mauzolej od belog mermera. Okolo su grobovi. Spomenik do spomenika. Vojnik do vojnika. U stavu mirno. Kao okamenjene divizije.

- Redov Milan Petković, Niš, poslednja odbrana, 1621... Redov Vasilije Milojković, Prva haubička baterija, Šumadijska divizija, 1099 - pratimo starinu i slušamo nabrajanje.

Deset hiljada kvadratnih metara, a 1.440 mermernih krstova, pa još 5.580 kaseta u mauzoleju, pa nekoliko desetina u zajedničkoj grobnici... a sveća se ni za trenutak ne gasi. Plamti nad nemim svedocima srpske istorije, na blagim padinama Zejtinlika, upaljena rukom starine Đorđa Mihajlovića.

- Svako jutro palim sveće - kaže nam. - I ovo što su doneli potomci, a nije dogorelo, ponovo upalim. Zavičajnom rakijom, posle, prelijem grobove. Sve, kao što su radili moji: deda Savo i otac Đorđe. Nasledio sam to od njih, nasledio zavet, i to nas vezuje i drži. I njihovi su grobovi ovde, a čast mi je da zaslužim da i ja počivam tu. Nemojte se čuditi što ovako govorim, godine su to. A i zdravlje je popustilo. Ja, opet govorim, samo da me sećanje ne izda.

Mnogo je bora na licu Đorđa Mihajlovića ispisanih tokom minulih decenija. Da ima vremena, a nema ga, jer posete svakog trenutka stižu, a on je ovde i vodič i čuvar, i kustos koji tumači istoriju - mogao bih još mnogo toga da ispriča. A žuri kada zakopčava poslednje dugme pod grlom svoje vojničke košulje na čijem je rukavu grb Srbije. Na glavi šajkača i čini nam se da ništa nije u takvom saglasju sa ovim mestom kao Đorđe Mihajlović.

- Ovo je poklon od Vojske Srbije - kaže.- A od šajkače se ne odvajam.

Vodi nas stepenicama u kosturnicu. Spuštamo se do belih mermernih hodnika. Hodnici ispunjeni kasetama. Mnogo hodnika. Da ponovimo: ovde su mir našle kosti srpskih ratnika u 5.580 kaseta. Na mnogima piše NN. Ostaje da se razmišlja da li je poginuli za slobodu Srbije bio student, možda jedan od 1.300 kaplara... možda trećepozivac? Ko zna? Čitamo poruku Franša D’eperea, komandanta sa Soluna... „Ja sam gord što sam ih vodio u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine“. Đorđe Mihajlović na ovo dodaje:

- Srpskom narodu je sada zaboravljeno junaštvo. I žrtva. I slobodarski duh. To je žalosno. I mene, u ovim godinama, žalosti. A, opet, nekako, osnaži me, kad dođu potomci. Vidite šta sve donesu. Grumen rodne zemlje. Sveću sa srpskom trobojkom. Namenjenu. Ovu su doneli unuci Milosava Lukovića, kaplara iz Brekova kod Arilja. On ovde počiva pod brojem 935. Donesu deca i komadić cigle sa rodne kuće Stepe Stepanovića. Čuturicu rakije iz Čačka. Iz Valjeva. Dođu deca. Unuci. Plaču. Kažu da im se barem suzama odužimo. A šta im ja kažem? Ja te suze poštujem, ali, deco vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite takve junake.

PLAČEM KAD NIKO NE VIDI

Đorđe Mihajlović živi sa ženom u nevelikoj kući na ulazu u groblje. Svako jutro, pre sunca porani, počisti groblje, otvori gvozdenu kapiju. Uredi parcele i staze između belih mramornih krstova. Oplevi travu. Ukloni pale grane čempresa. Upali prve sveće. Dolije zejtin u kandilima. Obriše ikone i fotografije ratnika. A uveče...

- Tad plačem, da me niko ne vidi - kaže.