Zapisi iz Pariza: Lepa kola lepo gore

Kantica benzina, upaljač i resko, praznično veče, tri su neizostavna sastojka za lud provod u najluđoj noći u suludoj atmosferi zapuštenih predgrađa francuskih gradova. Automobili su ovde jeftiniji od prskalica. Lepše gore, a efekat je kudikamo značajniji.

Kao i svaki prethodni doček, već dugi niz godina, i ovaj je obilovao piromanskim poduhvatima. Za vatrogasce nije bilo odmora. Razgorevalo se novinama i suvim grančicama, kao za potpalu. Ubacivali su se Molotovljevi kokteli. Podmetale bombe od sone kiseline i aluminijuma.

U ritmu slavljeničkih otkucaja, antiheroji ulice užgali su, u celoj zemlji, preko hiljadu automobila. U idiličnim krajolicima doline Marne, gornje Sene i donje Rajne, sagorevaju raskošne automobilske baklje. Buktalo je na sve strane. Nant, Dankerk, Karkason, Miluz, Kolmar, Strazbur, Bezije, Gras, Tuluz, Kolomije, Grenobl, Laon, Pariz. Severna predgrađa prestonice ponovo su neslavno prednjačila.

Naselje Garž le Gones, na petnaestak kilometara od Pariza, čvrsto se drži među desetak najnebezbednijih mesta na celoj teritoriji Francuske. Zapaljeni automobili, kamenovanje, polupani izlozi, opljačkane radnje, tuča s policijom - scenario je ovde više puta viđan tokom nereda ranijih godina.

Svega petnaestak minuta prigradskom železnicom dovoljno je da bi se svetla velegrada zamenila sivom zonom bezakonja. Žive skice u vagonima već daju tonalitet atmosferi koja čeka na krajnjoj destinaciji. Kape natučene na obrve, stisnute torbe pod miškom. Pogledi zadubljeni, nada zamućena. U dnu vagona, nekoliko dama u živopisnoj afričkoj odeći, glasnim razgovorom para tišinu. Glasna je i muzika u slušalicama momka s kapuljačom obučnog po poslednjoj reperskoj modi. Devojke u kontrastu, zabrađene ili doterane.

Kako stanice odmiču, evropski tipovi sve su ređi. Putuju i dve nasmejane Magrebljanke. Oker na obrazu, zift u očima. Dvojica se, uz kraću prepirku, očešaše ramenima na vratima. Bilo je u ovim vagonima i otimanja stvari, i tuča, i svađa. I najmanja varnica može biti kobna.

Kad se zagnjuri u kutije jednolikih spavaonica, čovek je ovde prepušten samom sebi. Čudni jezici se pričaju. Sve što bi se reklo, moglo bi da bude politički nekorektno. Nekoliko momaka preskače ogradu u drugom pravcu. Odlaze u grad, u lov na večernju sreću. Posmatra ih Šeherezadina rođaka, kraljica predgrađa. Pred železničkom stanicom, prodavac kestena greje ruke nad probušenim buretom. Sipa otvorenom šakom. Šest komada - evro. Na improvizovanoj tezgi zalepljena reklama za vidovnjaka. Ovde je stigao i tramvaj, na jednoj šini.

Preko puta, štrče u nebo vrhovi solitera u bloku „Bela dama“ s ulicama pretencioznog naziva po velikim svetskim slikarima. Žitelji ovo mesto mnogo realističnije zovu „Zona četiri“. Tek poneka jednolično okićena bandera, da još više podstakne tugu, podseća da je vreme praznika. Sve boje ovde su sive.

Po predvečernjoj izmaglici, put vodi pored načičkanih radnjica sabijenih pod slabim osvetljenjem. Tu može da se napravi frizura po poslednjoj ovdašnjoj modi, da se iz sajber-govornice pozovu najudaljeniji delovi sveta, ili da se popije kafa u „Srećnoj mahali“, ako se ima hrabrosti da se zaviri u ovaj lokalni bircuz.

Grupe momaka naslonjene na strateškim tačkama za trošenje vremena. Neke od njih je nemoguće zaobići.

- Živimo kao sav normalan svet - odgovara jedan, dok se ostali polako skupljaju.

Pitanje je, međutim, šta je za koga normalno. Ko ne pripada lokalnoj nomenklaturi i ne razaznaje ovdašnje kodove, mobilni telefon, iz opreza, ipak drži duboko u džepu. Ovakva geta vlast je odavno prepustila i napustila. U mnoga od njih, uniforma retko zalazi. Ako se osete ugroženim, projektilima zasipaju čuvare reda, ali i vatrogasce, hitnu pomoć, poštare, pogrebnike. Sve što predstavlja državu. Ovde vladaju neki drugi, unutrašnji zakoni.

Iz kola dopire jaka muzika. Kad se približe, utišavaju i usporavaju. Otvaraju prozor. Osmatraju. U strahu su velike oči. Iza mračnog prolaza, još jedna grupa. Naslonjeni na kola. Ako gledaš svoja posla, neće biti problema. Ali, bolje je ići okolo. I, ne zavirivati. Najednom, nestvarna scena. Starija gospođa mirno šeta dve pudlice. I ovde ljudi sasvim obično žive.

Namernik ovde brzo stiže, odavde još brže odlazi. Ponovo u voz. Za samo nekoliko minuta, mrak tunela najavljuje povratak među svetlosti grada.