Sudbine: I Bog se sagne da ubere cvet

DOK je moj Goran bio živ, a ko se nadao da neće živeti, nisam napisala ni stih. Sada, sami, kaplju iz pera.

Tako leči rane za prerano izgubljenim sinom Jovanka Janjić Ostojić (79), majka potpukovnika Gorana Ostojića, junaka sa Košara, načelnika štaba 63. padobranske brigade. Izvanredan oficir i čovek, stradao je u borbi sa šiptarskim teroristima, na granici Srbije i Albanije 28. jula 1998. Imao je 36 godina, blistavu vojničku karijeru, vrline koje i danas ističu kolege i prijatelji.

- Svakoj je majci njeno dete najbolje - kaže Jovanka. - A moj sin... zaista je, po svemu, bio uzor. Svojoj porodici, kolegama. Svojoj otadžbini i vojsci. Takvu posvećenost i požrtvovanost ja za svog života nisam videla. Zašto, molim vas, takvi moraju da umru?

Rekovac, u samom srcu Levča. Nije što je ovo maleno mesto, u kome se svi dobro poznaju, već što je za Jovankinu tugu pretesno, pa udara kao kakvo crkveno zvono.

- Jovanka... znamo je, kako da je ne znamo. Goranova majka... Glavna ulica, zgrada broj 69, poslednji sprat - ljubazni su ljudi na ulazu u Rekovac.

Dočekala nas je sama, kao ikona. U crnini, okružena fotografijama sina. Goran, kao pilot. Goran - padobranac. U svečanoj uniformi. U radnoj sobi. U šetnji sa sinom. Sa majkom, bratom, suprugom... Dok predaje raport komandantu... I - komemoracija na niškom aerodromu.

- Vreme smrti njegove i moje - šapuće Jovanka Ostojić.

Na stolu, ispred, njene knjige pesama. Zida stihove - spomenike. Treću knjigu je upravo završila.

- Nisam dugo razmišljala o naslovu - kaže. - I to je došlo odjednom. "I Bog se sagne da ubere cvet", tako sam je naslovila. Moj sin je bio cvet. Žubor božura.

Jovanka vraća sećanje. U majci - dva vremena. Ono kada je Goran bio dete, i ovo u kome joj je stalno u snu. U stihu. Ona pomera vreme. Čas je u njegovom detinjstvu, čas s njim na akademiji. Čas na niškom aerodromu.

- Kad je pošao na te proklete Košare, rekao mi je: "Majče, čuvaj mi se. Moraš da se čuvaš, neću da te, kad se vratim, vodim lekarima". Eto, dok govorim, njegove su mi reči, kao da je živ. A kad su mi javili da je mrtav, u meni je sve umrlo. Stali impulsi života. Srce se skamenilo. Suze, nijedne. Zaledila se, negde, na izvoru. Išla sam nema... I, tako dve godine. Tako, ni mrtva, ni živa. Onda me je na dvogodišnjicu Goranove smrti pozvao direktor škole u Jagodini, koja je ponela ime moga sina, da napišem njegovu biografiju. Onako, iz ugla majke. Iz mene su potekli stihovi. Propevale rane, Gorane. Pre tragedije, nikada nisam ništa napisala u formi pesme. A tada, iz mene je kriknulo: Zašto? Osam godina je, od početka raspada Jugoslavije, stalno bio na kojekakvim branicima. Od Slovenije, Hrvatske, Bosne... do Košara. Uvek prvi. Uvek grudobran. Štitonoša, vitez. I ko takvog da ga preboli.

- Dok živim razdiraće me sumnja: zašto je baš on morao da bude meta - govori Jovanka. - Zašto je upućen u bespuće iz koga se nije vratio. Tragala sam, slagala kockice i jedna je bila dominantna. Kad su bile one velike demonstracije u Beogradu, u zimu 1996. i 1997. godine, on je iz Niša u Beograd uputio pismo i potpisao ga. Napisao je: "Ukoliko zloupotrebite vojsku i izvedete je na ulice, 63. padobranska brigada će se dići protiv vas". Verujem da mu to nisu zaboravili. Jesu li ga zbog toga poslali među zveri. Prsa u prsa sa šest stotina puta brojnijim teroristima. Da, sa toliko njih se borio na Košarama. Opet se u meni prepliće: "Ma, i da ga nisu poslali, pošao bi. Da drugi ne ginu."

- Tešili su me njegovi saborci i drugovi: "Smrt je nastupila u trenu". Kakva, crna, uteha? Za mene utehe nema i nikada je neće biti. Imam ove stihove, zidam mu spomenik. Kao opomenu da rata ne bude. Da crnih marama ne bude, i crnih srca majčinskih.

Na rastanku, umesto pozdrava, govori stih: "Da rata nije bilo/ šta bi bilo?/ Drugo bi se kolo vilo/ Čedo, čedno. I mnogo, mnogo bi nas više bilo".

BRAVO, DRŽAVO!

U LETO, osam godina posle Goranove pogibije, Jovanki Janjić Ostojić upućeno je rešenje o "prestanku prava na dopunsku porodičnu invalidninu". Ni krvarine za sina.

Ona je odgovorila žalbom: "Bravo, državo! Kad si mi sina uzela i bacila ga na granicu, u vatru pakla, znala si da je to njegova patriotska dužnost. Kad si mi ga u sanduku vratila, zaboravila si da preuzmeš njegove obaveze". Još je napisala: "Majčice nezahvalna/ Sopstvenu decu isporučuješ okupatoru/ Da im se sudi, što su bili nadljudi."