Rekovac: Škola sa dva đaka

REKOVAC, u srcu lepog i plodnog Levča, polako nestaje s demografske karte Srbije. Starost je, ovde, odavno prevagnula mladost. Iz godine u godinu, sve je više grobova, a sve manje kolevki.

- Sudbina mnogih srpskih sela pogodila je i Levač - kaže starina Ratko Krstić iz sela Motrić, uz reku Dulinku.

Zalegao starina u detelinu, otkiva kosu. Padaju prvi otkosi, a on u predahu između dve iznenadne kiše govori:

- Ni nebo da nam se smiluje... Trpiš... Guraš... I, tako... Dok ne umreš. Mladi odoše. Ne vraćaju se. Pabirče u Kragujevcu, Trsteniku, Jagodini, Kruševcu, Kraljevu... Bogami, i Beogradu. Goli život privlačniji im je tamo od dedovine. Od ove blagorodne zemlje, u koju ubaciš zrno a ona ti vrati desetostruko.

- I da se vrate, a moraće, jer ni tamo više posla nema, ko ume kosu da otkuje? - pita starina, uzgred. - Ko će da pristane da robuje zemlji? Ona traži slugu, neće gospodara.

Poviše je kuća Ranka Vulovića. Ima 40 godina. A sam.

- Ni oca, ni majke. Ni žene. Ni dece - priča Ratko. - Domaćinska kuća, samo ptičjeg mleka što nema, a opet nijedna devojka da priđe. Da se pripitomi. Neće u selo. I to ti je nevolja. A da se od zemlje živi, može.

Statistika je u Rekovcu, samom centru Srbije - više nego potresna. Na 365 kvadratnih kilometara živi 12.000 ljudi! Polovina je staračkih domaćinstava. U opštini, prosek 62 godine! Dvadeset odsto više je sahrana nego rođenja. Od 1948. godine, stanovništvo se svelo na - manje od trećine. Od 2001. - hiljadu ljudi je manje. Plaćen je danak i lošoj privatizaciji: firme koje su koliko-toliko tavorile danas i ne postoje. Država nije imala sluha da pruži šansu poljoprivredi, jedinom spasonosnom rešenju.

- Nama je odavno i bog visoko i car daleko - govori Dragan Vulović, ovdašnji poznati vinar. - Uzdamo se u se, a nadamo se da ovako ne može biti doveka.

Vulovići peku lozovaču. Vri kazan, pun komine. Pomažu im rođaci Ilići i Stankovići. Vulovići proizvedu 15.000 litara vina, sa tri hektara vinograda. Ali je takvih domaćina u Rekovcu malo.

- Velika je to muka i rad od jutra do večeri - kaže Dragan. - Šta ćeš, drugog izbora nemamo.

U Rekovcu su proteklih godina ugašene tri osnovne škole.

- Bio sam domar u našoj osnovki - priča, uz kazan, Predrag Stanković, penzioner. - Sve je, pamtim, nekad pucalo od dečje graje. Sad samo dva đaka u školi. Samo dva.

Idemo u Županjevac, selo na uzvišici živopisnog levačkog krajolika. Na njivama - starine. U povrtnjacima - kopaju i starice. Iza stada ovaca i koza - povijene prilike u godinama. Ljubazni su ljudi, ali nemaju vremena za priču. Od dana i kiše otimaju sate da posao, do večeri, privedu kraju, jer nebo nema milosti.

- Dobroselica je, na primer, nekad bila bogata i ljudima i domaćinstvima. Sad se gasi. Najmlađi je, gore, povratnik iz Kragujevca, ostao bez posla. Ima 40 godina. E, da je Dobroselica jedina - priča nam Vlada Ivanović (37), iz sela Županjevac. - Ja sam ostao. Nastavio tradiciju dede i oca, da se bavim stočarstvom. I oženio sam se. Eto, uspelo mi je, jer nisam išao daleko da tražim devojku. Našao sam je, tu u komšiluku. Imamo devojčicu, 18 meseci. I nećemo na tome stati.

U štali Vlade Ivanovića, sve simentalska grla - krave muzare. Svakog dana isporuči 180 litara mleka u Kragujevac. Ali je malo takvih domaćina u Rekovcu.

- Da je dobro i lako, ovde bi se listom vraćali moji vršnjaci. Radi se od ranog jutra do ponoći. Svi smo u poslu: otac, majka, žena i ja. Velika je to cena za ovakav život. Opština pomaže koliko može, dotira Fond za razvoj, ali i država treba da se ozbiljnije uključi. Bez toga, ovde nema nade. Rekovac će ostati pust.

U opštini, gde je protekle nedelje konstituisana nova lokalna vlast, ne mire se sa beznađem.

- Šansa je u poljoprivredi, koja jedino može da vrati život rekovačkim selima - kaže, za „Novosti“, novi predsednik opštine, inače agronom.

- Već smo poslali poruku mladim ljudima koji su ostali bez posla u gradovima da se vrate. Poručio sam: vratite se da Rekovcu zajedno vratimo život. Ovo je najčistiji i najblagorodniji deo Srbije, samo treba zasukati rukave. Zemlja je berićetna: za voće, povrće, vinovu lozu...

Da li će poziv prvog čoveka Rekovca odjeknuti iz ovog levka iz koga se, godinama, odlivala mladost? Da li će biti odziva?

Đorđević nema dilemu:

- Mislim da hoće. Zapravo, nadam se. Učinićemo sve da promenimo potresnu demografsku sliku. Niko više ne bi smeo da ostane gluv i nem. Ovo je poslednja šansa. Poslednji voz za povratak i život. I to ne samo za Rekovac.