Konji leče i najtananije rane

OTVORIO je štalu, pomilovao i poljubio svog četvoronožnog, vitkog crnog lepotana, provukao prste kroz grivu, pa šaku zadržao na širokim snažnim sapima. Merodidenser, engleski punokrvni konj, je svoju glavu privio uz glavu čoveka, čula su se dva udara kopitama, odzvonilo je kao udar o rečni šljunak. Bilo je to vreme kada se polazi na put, ne tako dug, ali dovoljan da se sagleda čudesna ljubav između čoveka i konja.

Ova, ovde, u etno-selu Amerić, pod Kosmajem, je gotovo opipljiva, a kroz istoriju dokazana: konjanik koga do kraja slede konji mora da bude div dečije duše.

Ovo je priča o Miletu Maksimoviću i njegovim, kako kaže, najiskrenijim životnim prijateljima. U priču su upletene tri decenije druženja. U ovoj priči su i sekvence sa albanske granice u proleće, 1999. godine, kao i ovovremena slika koju potvrđuju stručnjaci da konjske sapi leče i teše najbolnije rane. Rane dečije duše.

Mile Maksimović zna sve pesme o konjima, priznaje da ne ume da peva. Ali, priznaje da zakiti svaku kad čuje da je posvećena konjima, posebno jednu: "Moj konjiću, laki lagani".

- Mir, maleni, mir dobri moj konjiću - govori Mile Maksimović svom lepotanu, kome u ovom trenutku, baš, i nije do amova, sedla ili zengija.

Rani su, prepodnevni sati, uoči ovog vikenda, sve miruje u selu Ameriću, petak je pijačni dan, prvi jutarnji autobus odveo je seljane na pijace... Merodidenser se odmara, vikend će ovde da proključa, Mile i on će imati mnogo posla.

- Zavoleo sam konje u Karađorđevu, gledao sam sa prozora stana mojih roditelja, tu, prelepu ergelu - započinje priču Mile Maksimović. - Imao sam devet godina i moj jedini san je bio da poletim na krilima te ergele. Malo pomalo, približavao sam joj se. Moj prvi uskok u sedlo, odredio je i moju sudbinu, neraskidivu vezu sa konjima. Mon Blan, bio je i ostao moja nezaboravna uspomena. Ne, nemam tu fotografiju, voleo bih da je imam. Nisam ni slutio da će mi ta ljubav biti životna odrednica. Posle, do ove sa Merodidenserom koju beležite, nisam poželeo drugi foto-zapis.

Mile Maksimović i njegov Merodidenser

Blagorodno je selo Amerić, podno Kosmaja, beogradska opština Mladenovac. Nije ni čudo! Odavde, na nekoliko kilometara, zavetni su manastiri despota Stefana Lazarevića, konjanika. Do njih sežu konjičke staze koju gaze konji Mileta Maksimovića, danas, sa decom ometenom u razvoju. Stručnjaci su dokazali da je terapija u izlečenju njihove nemirne duše - jahanje konja. To je, danas, Miletova misija, u selu u kome vlada čudesna harmonija, a takva, da čak ženka vučjaka pusti mleko odbačenom mladuncu jedne mačke.

- Dolaze roditelji, udruženja, dovode decu na terapiju jahanja - govori nam Mile Maksimović. - Srećan sam, kada ponovo dođu. Merodidenser je kao čovek, oseća dečiju dušu, nevolju. Prima ih na svoje sapi, kao beba. A, kad u sedlo primi veštog jahača, poleti kao ptica. Čovek je to! A, onaj ko ga obučava, to je pravilo za svakog, mora da ima snagu diva, a dečiju dušu. Konji, po mirisu, bolje od psa, prepoznaju šta je u čoveku.

Blagorodne padine Kosmaja, ruže vetrova stapaju čudesne mirise, Mile Maksimović nam priča kako se iz sremske ravnice Karađorđeva, gde je rođen, primio na padine Kosmaja. Završio je Višu školu ugostiteljstva, ali ga prvi zagrljaj detinjstva sa ergelom nije napuštao. Ništa, kaže nam, od onog što je u školi naučio nije toliko privlačilo kao ljubav prema četvoronožnim lepotanima. Oprobao se, kao stasali momak i instruktor, uspešno, na hipodromima u Srbiji i Evropi. Shvatio je, tada, da trke konji teško podnose. Svoje umeće zapravo je preusmerio u terapiju sa decom.

Mače našlo utočište kod ženke vučjaka

Obreo se u Aranđelovcu, tu ga je sudbina vezala sa terapeutskim instruktorom, njegovom sadašnjom suprugom Milankom, a potom, oboje su sudbinu vezali sa selom Amerić. Žive, ovde, kao junaci nekog filma... Čim se probude, prve reči su - vidiš li naše konje. I tako, ceo dan. Ceo dan, mesece i evo, koju godinu s konjima. Osluškuju im srca, kao što konji osluškuju njihova. Mere im svaki damar, svaki kas. To potvrđuje i Dragan Vujičić, mlad, a penzionisani pilot srpskog vazduhoplovstva, koji je sidro budućnosti svoje četvoro dece bacio u, donekle, sigurno utočište potkosmajskog Amerića.

- Našli smo se u zajedničkoj ljubavi prema selu, prirodi i plemenitosti konja - govori Vujičić.

Nas, međutim, zanima i još jedna, dosad neispričana priča o Miletu Maksimoviću, rezervnom vodniku sa bočne karaule Košara, karaule Deva, priča iz proleća 1999. godine. Mile je dosad nije ispričao, možda ne bi ni sad, jer, svako ko je na granici sa Albanijom to vreme preživeo, voleo bi da svaki trenutak zaboravi.

Mile Maksimović imao je, tada, dvadeset i jednu godinu.

- Bilo je, tih, strašnih dana odbeglih, gotovo podivljalih konja - seća se, s primetnim grčom na licu, proleća 1999, naš sagovornik.

- Konji su se, ljudima u nevolji, približili i to je jedna, za mene potresna priča. Došli su nam, gotovo u zagrljaj, okrvavljenih kopita. Lečio sam ih, posle, potkivao na karauli Deva. Bezbroj puta od karaule do Đakovice prevukli su naše ranjene vojnike. Otuda su nam dovlačili vodu i hranu. Možete li da razumete kakva je to veza između ljudi i konja?

Sve više dece posećuje Miletove lepotane

Može to da razume samo onaj koji je bio na toj prokletoj granici u vreme NATO bombardovanja. Novinari "Novosti" su tada bili tamo. Kiković i Vuksanović, na karaulama Košare, Ćafa Prušit, Morina i Deva. Bile su naše ekipe na mrtvoj straži, onih koju ovu priču priča Mile Maksimović, kao priču nezaborava.

VUKLI MUKU NARODA

Vajar Jovan Saldotović imao je ideju i javno je obelodanio da se konjima koji su jedini razumeli i vukli muku naroda u godinama poslednjeg rata i NATO bombardovanja, podigne spomenik. Obrazložio je, a to zna i Mile Maksimović, da samo konji nikad nisu izdali ovaj, naš srpski narod.

ĆERKE - TATINE LjUBAVI

Srećan sam da su moje ćerke Aleksanra (16) i Jelena (12) preuzele ljubav prema konjima - kaže Mile Maksimović. - Njih dve su prepoznale snagu te uzvišene ljubavi. Srce mi je puno kad ih vidim u sedlu. Zašto? Zato što konji neće svakog na svoja pleća.