Slobodan Antonić: Tri televizora, a jedno dete

ELEMENTARNA pretpostavka svakog održivog društva jeste njegova demografska samoreprodukcija.

Srpsko društvo ne uspeva da obezbedi demografsku obnovu. Svake godine Srbija, zbog negativnog prirodnog priraštaja (više ljudi umre nego što se rodi), gubi oko 35.000 stanovnika. Takođe, Srbiju svake godine napusti oko 15.000 ljudi. To znači da je Srbija u poslednjih 10 godina izgubila 500.000 ljudi. I u narednih 10 godina, gotovo izvesno, Srbija će izgubiti isto toliko stanovnika. Naša zemlja će 2050, ako se nešto ne promeni, imati dva miliona stanovnika manje.

Srbija je staro društvo. Kod nas je manje dece (do 15 godina) nego starih (preko 65 godina). Gotovo svaka treća porodica u Srbiji nema decu. Prosečan broj rođene dece po ženi je 1,4 dok je za prosto obnavljanje stanovništva nužno 2,1 dete po ženi. U Srbiji je, međutim, još 1948. bilo 3,1 dete po ženi.

Zašto je to tako? Srbija danas svakako nije dvostruko siromašnije društvo nego 1948. Stoga, razlozi demografske implozije nisu isključivo materijalni. Oni su većim delom kulturni.

Reč je o raskoraku između kulturom uspostavljenih socijalnih aspiracija i realnog standarda. Stvorena su nova normativna očekivanja u vezi s materijalnim pretpostavkama (imovinom i prihodima) koje treba dostići da bi se imala deca. Taj standard, pogotovo u gradovima, uključuje statusne pretpostavke srednje, pa i više srednje klase u razvijenim evropskim zemljama (recimo, "firmirana" dečija garderoba, kolica od 100.000 RSD, učenje engleskog od treće godine života itd.). U okolnostima kada og­­romna većina srpskog društva, u sociološkom smislu, pripada donjim klasama, ovakve socijalne aspiracije, uspostavljene u dominantnom kulturnom miljeu, daju zgodan psihološki osnov da se sa rađanjem odlaže ili da se od njega sasvim odustane.

Kulturni milje (vrednosni sistem) stanovništva današnjeg srpskog društva nastao je, tokom sedamdesetih i osamdesetih, po marketinškom modelu bogatih zapadnih društava. Njega odlikuje normativni konzumerizam, hedonizam i egoizam. Naime, da bi kompanije prodale svoje proizvode, one, kroz marketinšku industriju (medije), stanovništvu nameću potrošački stil života (konzumerizam). Potrošački stil života, nadalje, naglasak stavlja na čulno uživanje u sadašnjosti ("zabava", hedonizam, "imaš pravo da potrošiš svoj novac na svoja zadovoljstva"). Čulno uživanje u sadašnjosti, pak, može se često maksimalizovati samo na račun interesa drugih ljudi (egoizam) ili na račun sopstvenih dugoročnih interesa (sebična lakomislenost).

Prihvativši ovaj kulturni model, društvo zakasnele modernizacije - kakvo je bilo i srpsko (jugoslovensko) društvo u poznom socijalizmu - ulazi u raskorak između potrošačkih aspiracija i materijalne realnosti. Taj raskorak je, u slučaju Srbije, znatno povećan tokom devedesetih (zbog rata i sankcija) i 2000. godine (zbog neuspele tranzicije). Porast raskoraka "između želja i mogućnosti" manje je ograničavan sniženjem potrošačkih i hedonističkih aspiracija, a znatno više odlaganjem ili odustajanjem od bračnosti i rađanja ("ideal modernog Srbina: tri televizora, dva psa i jedno dete").

I dok pojedinac ne mora da ima decu, društvo ih mora imati. Pošto su, nažalost, mali izgledi da se materijalna realnost srpskog društva može brzo i značajno popraviti, drugo rešenje kojim naše društvo može da pokuša da izbegne demografski kolaps jeste da u njemu dođe do promene "statusnih očekivanja" vezanih za "stil života". To uključuje i izvesno snižavanje pojedinih potrošačkih i hedonističkih aspiracija - pre svega onih koji se tiču materijalnih pretpostavki i statusnih simbola vezanih za roditeljstvo ("bogatstvo nisu ni firmirana odeća niti nova kola, već puna kuća zdrave, voljene i srećne dece").

Naravno da je za to potrebna promena u elementima dominantnog kulturnog modela. Tu promenu može inicirati, pa i velikim delom izvesti, upravo - elita.

(Deo autorovog teksta iz knjige - "Ka srpskom stanovištu")