GDE smo mi u ovoj priči? Ovim pitanjem dočekali smo Emira Kusturicu, nekoliko dana pošto je napustio Trebinjsku šumu i skinuo monašku odoru, u kojoj je ovekovečen na filmu kratkog metra o pravoslavlju.

Sa priličnim mirom, koji nosi njegova poslednja rola u Hercegovini, slavni reditelj nam odgovara da sigurno nećemo propasti. Interesuje nas njegova diplomatija šamaranja, koju bi primenio u pregovorima o Kosovu, i da li najskupljoj srpskoj reči polako pada cena:

- Ideja da se u Evropu mora po svaku cenu je krajnje sumnjiva. Ako bismo morali Kosovom da platimo ulazak u EU, nikada tamo ne bih ušao. Ne mogu da shvatim zašto je neizostavno biti deo Evrope da bismo bili Evropljani.

* Mnogi iz Evrope smatraju da se taj status upravo stiče tako što bismo neformalno priznali Kosovo. Jesmo li matirani?

- Zbog takvih uslova sam i pominjao one šamare za pregovarčkim stolom. Srećom, pa ne pregovaram. Konačno rešenje nije sada moguće, jer je Kosovo svetski problem i centar geostrateške podele sveta. Evroatlantstke integracije dešavaju se na teritoriji evroazijskog kontinenta. Utoliko Kosovo nije samo srpski problem, već i sveta u kojem moćni pospešuju male i poslušne režime sumnjivog porekla. Veliki ne vode računa ni o kulturi ni o tradiciji. Fokusirani su jedino na funkcionalnost. S druge strane, Srbija vidi Evropu kao ideju u kojoj rešava većinu svojih problema, od obaveštajnih do ekonomskih. Ali mislim da Evropa nije kadra to da reši. Primer Grčke govori da EU nema taj kapacitet, iako naša elita rado uzima Evropu kao izlaz iz večne krize.

* Ima li licemerja u tome što se od Srbije traži da prihvati realnost, mada se ta realnost ignoriše, recimo, u Kataloniji?

- Realnost Srbije i svih drugih država je okupacija. Ako se pomiriš sa njom, pitanje je kako definišeš realnost. Da li je ona to što vidimo, što smo zatekli ili ono što projektujemo. Ako nešto projektuješ, ne možeš da ga projektuješ samo na golim činjenicama. Tu se još pita emocionalno pamćenje i ideje o opstanku. Kada bismo bili realisti, morali bismo da zaboravimo i Andrića, koji je najveći evropski pisac uz Tomasa Mana. A o njemu se napadno ćuti iz smešne namere da se bude politički korektan. Zna se da je bio član „Mlade Bosne“ i ne bi me iznenadilo da će neko sa zapada 2014. godine okrenuti ideju njegove pripadnosti tom pokretu.

* Da li je njihov poduhvat da naprave Albancima državu samo pobednički hir ili su u pitanju čak i vrlo sitni interesi?

- Kosovo kao centar stare srpske države danas je jedna mala državica koja prati ideje moćnih, a ne može da se pohvali dometima u istoriografiji i kulturi. Umesto kategoričkog imeprativa kulture, ovog puta je heroin glavni obrtni izvor. Čujem i da su vlasnici „Trepče“ biznismeni koji su nam ovde držali lekcije iz demokratije, a da je vlasnica „Telekoma“ ona što nas je bombardovala.

* To su produkti novog doba, u koje nikako da se uklopimo. Koliko je pametno da se u veku koji cepa sve tapije na posebnost igra na mit?

- Mitološka dimenzija Kosova je najznačajniji deo bića našeg naroda. Ne može Tesla da funkcioniše bez tog mita, ne može Šumanović da stvara, da se pravi formula „Na Drini ćuprije“ bez zidanja Skadra na Bojani, odnosno priklanjanja najvažnijoj tekovini negdašnjeg razbijenog carstva, a to je autonomija političkog i individualnog bića. To drugi narodi nemaju toliko izraženo kao što imamo mi.

* Ima i onih koji na tragu tog urođenog individualizma predlažu da se okrenemo sebi. Da li je to izlaz iz ove kolektivne opčinjenosti EU?

- Ne znam da li bih to tako brutalno nazvao. Ali i sa Evropom i bez nje mora da postoji čvrst nacionalni recept. Nikada ne treba da se odreknemo prosvetiteljskih ciljeva Evrope. Ona je dobra zbog fondova, ali nije neizostavan politički recept. Nije problem u tome da li Srbija može da reši svoje zagonetke kroz EU, već je muka što je i sama EU u velikoj krizi. To je jedan privremeni ekonomski entitet i pre svega katolički projekat. Bilo je pokušaja i ranije da se Evropa ujedini. Ali ona se uvek širila sa zapada na istok. Nije Moskva samo jednom trebalo da bude zauzeta.

* Verujete li u krah EU?

- Evidentno je da se evropski ili prozapadni recept u vreme tehnološke revolucije menja u novi globalizam, gde je srednja klasa manjih evropskih zemalja i Amerike ugrožena činjenicom da se profit stvara u Aziji, a ne u toj klasi, koja je formirala rokenrol i film. Utoliko je svet postao manje bezbedno mesto, a evropski recept manje siguran od nekog novog recepta.

* Brisel za nas ima oproban recept. Predali smo Miloševića, Karadžića i Mladića, a sada čujemo da i Litvanija može da nas zakoči i to zbog piva. Kako vidite ovaj nadrealni niz ucena?

- Prilično sam siguran da standardizaciju koju nam nameće katolička Evropa nikada nećemo moći da sprovedemo do kraja. Ne znam da li je neko izračunao šta Srbiji donosi Evropa. Ne znam šta je donela Rumuniji, ali znam šta je donela Grčkoj. Ona je u nju ugradila jednu monumentalnu scenografiju za jedan filmski spektakl koji košta 350 milijardi evra. Da li su Grci srećniji sada ili pre, ne možemo reći. Zna se samo da grcaju u dugovima.

- Živeo sam pod Titom. Kad bi bio NATO, morao bih da se naučim da živim i pod njim. Nisam spreman da potrošim život u borbi protiv nečeg što elita nameće. Pitanje članstva u NATO je stvar procene onih koji nam određuju budućnost. Suštinsko pitanje je: da li je bolje da imamo avione „f-16“ ili „suhoje“. Pamtim da je Putin bez uvijanja poručio našim poltičarima: „Ako uđete u

NATO, okrenućemo rakete i na vas, ukoliko bude trebalo“. Slušamo i takozvane slobodoumne ljude iz NVO sektora u Srbiji koji su protiv vojne neutralnosti. Ti slepi borci za civilizovanje Srba idu onim najkontraproduktivnijim hipi putem. Oni se bune što Srbija odavno nije ušla u NATO. Slepo verovanje vojnom savezu je izneveravanje osnovnih principa humanosti. Možda bi oni koji već jesu u NATO bili prema nama milosrdniji, ako uđemo. Ali šta imamo od toga? Nama više fale dve-tri milijarde evra investicija da stanemo na noge.

* Može li okretanje Moskvi da nam bude uteha ili novi strateški kurs?

- Titoistička teorija da možeš da budeš dobar i sa jednima i sa drugima je neodrživa. To je prošlo vreme. Pitanje odnosa prema Rusiji, pored ljubavi i iste krvi, mora da bude konkretno. Ali ne kao pokušaj da se uđe u EU, pa kad te oni neće da ideš u zagrljaj Rusima. Za to ne bih glasao. I sada tamo ima nekih koji zovu Napoleona da ih izvuče iz zaostalosti, samo što se odnos snaga promenio. Rusi prvi put od vremena carizma vladaju svojim resursima.

samo smišljena poza emisara velike sile ili šok terapija?

- To nije bio izveštačen nastup, već pokušaj da aktivira dinamičan odnos prema tragediji Srba na Kosovu. On ima pravo da se tako izražava. Oni koji su mu odgovarali na toj tribini činili su to sa nekog evropskog stanovišta, koje opet nije verifikovano, jer Evropa traži da priznamo Kosovo. Mislim da u Rusiji ne postoji nijedna partija koja nije za Srbiju.

* Govorite često i da ovde ima mnogo onih koji nisu za Srbiju. Ko su ti „demonteri srpstva“?

- To su svi oni koji pogrešno percipiraju zapad. Svetom drma faraonska svetska elita koja proizvodi profit i stvara fondove koji finansiraju ljude, koji menjaju javno mnjenje u Srbiji. Ti uče nas da budemo protiv rata i da budemo miroljubivi, a njih finansiraju oni koju seju bombe širom sveta. E, vala ne pristajem da mi predavanja o demokratiji drže takvi tipovi. Jer, njihov spektar slobode regulišu izmišljeni sudovi i poluge svetske vlasti, a moja sloboda ide preko toga.

- Ta druga „pametna“ i evropska Srbija sa Evropom i velikim svetom nema ravnopravnu razmenu. Kao čovek koji je više od dvadeset godina živeo na Zapadu i koji s njim komunicira na poslovnom i emotivnom planu, znam da su ti iz „bolje Srbije“ miševi koji su na obaveštajnom zadatku. I to sve pod firmom humanizma. Preko raznih finansijskih institucija stvore se male grupe nezadovoljnika i kvaziintelektualaca koji zadatu platformu pretvaraju u „jedinu istinu“: da mi ne valjamo, da je, svakako, trebalo da se kosovski Albanci otcepe...

* Plaši li vas ova zapanjujuća sličnost sa predigrom uoči Drugog svetskog rata? Nama uzimaju Kosovo kao nekada Česima Sudete, napadaju Libiju kao onda Etiopiju. Sve liči na uvod u novu klanicu...

- Klanica nikada nije ni prestajala da radi, pošto se stalno vode limitirani ratovi. Sećam se da je na otiraču ispred glavnog hotela u Bagdadu svojevremeno bila Bušova slika. Kada sam pitao bivšeg francuskog premijera zašto je došlo do drugog rata u Iraku, on mi je odgovorio: „Zato što smo se mi i Rusi suviše približili naftnim izvorima“. Eto, a ljudi misle da su poslali avione zbog onog otirača. Tako se i danas tuku za crno zlato u Libiji, a ne za bolji život Libijaca, pošto su oni svakako dobro živeli.

- Korporativni kapitalizam kontroliše svet preko NATO i UN, koje su oslabile raspadom SSSR. Zato se i svet usitnjava preko svake mere da bi ta kontrola bila što lakša. Konkretno, naš identitet možemo sačuvati idejom da liberalni kapitalizam nikada u Srbiji ne sme biti usvojen kao jedini jezik. Kada ovde preko korporacija zavladaju pojedinci, od nas neće ostati ništa. Jer, ropstvo je lako, a sloboda je teška. Ne može biti da su uslovi u kojima je naš narod živeo dali lako Milankovića, Teslu, Andrića, Đokovića...

* Ko bi na globalnom planu mogao da bude alter ego vašeg druga i književnog junaka Paše, dobroćudnog grmalja koji uvek štiti slabije?

- Možda tog potencijala ima u Aziji. Ona apsorbuje najveću količinu novca i proizvodnju. Ima osnovno oružje kapitalizma - jeftinu radnu snagu koju zapad nema. Stvara viškove koje zapad više nije u stanju da stvori.

* Ali zato je uspešan proizvod prežvakana i instant informacija, koja je postala zamena za razmišljanje. Verujete li u neku novu renesansu?

- Informacija i signal se danas šire brže od svetlosti. Ta brzina direktno je proporcionalna promeni svesti ljudi. Danas je svet, nažalost, izdizajniran da i portir, koji je na televiziji naučio da mora da bude politički korektan, treba da ima karijeru koja nije kontroverzna. Sve služi svrsi globalnog koncepta u kojem se sve svodi kako nešto da prodaš i da taj koji kupuje ne pita ništa.

- Beograd je najveći grad izvan zapadne Evrope i stvarno me jedini podseća na Njujork. Tačno je da hoće da bude isti kao pre rata, a to je nemoguće. Ne može biti ništa isto ako su se okolnosti promenile. Velika greška Beograda je što svoju velikodušnost izražava prema onima koji su uskogrudi prema nama. On se istinski pretvara u veliku svetsku metropolu, koja je najmanje srpska. A to je luksuz koji jedan mali narod teško sebi može da priušti.

* Danas mnogi ne mogu sebi da priušte čak ni osmeh. Vaš omiljeni pisac Čehov nam savetuje: „Ako nemate nadu, naučite da živite sa svojim životom“. Nekako nam ne ide ta lekcija...

- Realisti ovde nemaju nadu. Kad odredimo iz čega se stvara nada, onda možemo da pričamo o tome. Nada se stvara iz pamćenja. Ako se izbriše pamćenje, nje nema. Ovde bi mnogi da operišu pamćenje i da ostane samo nada. Neodrživ je koncept realnosti u kojem zaboraviš Kosovo. To je isto kada bi Amerikancima izvadio Holivud iz srca, koji je njihov mitološki postament. Mitološki čovek je jedini čovek koji postoji. I zato nama nema propasti. Ima samo seoba.

MALj ZA ĆOSIĆA

* Kako ste doživeli onu internet podvalu sa Dobricom Ćosićem i Nobelovom nagradom?

- Kao čist lapot. Hteli su da mu stave pogaču na glavu i da ga puknu maljem. To je maslo malih obaveštajnih centara koji obavljaju nečiji prljavi zadatak. Ili su možda samo nadahnuti mržnjom prema nekom ko je njihovog roda i ko je doprineo i književnosti i kulturi ovog naroda. Zato ga i konotiraju negativno.

POTURAJU MI I LIMONOVA

* Neki krugovi u Sarajevu napadaju vašu ideju da gradite Rusko selo na Trebeviću. Za njih je, izgleda, to podjednako bolno kao i onaj čuveni Limonovljev hitac ka gradu sa istog mesta...

- Kakve veze imam sa Limonovom i sa snajperima? Gradnja ruskog sela je odraz moje želje da širim multikulturni recept, koji su oni tamo, nažalost, zaturili. Sarajevo je multietnički grad u kojem živi svega 1,2 odsto Srba.