Najčešće to rade da bi privukli pažnju: Evo kako prepoznati patološkog lažova

Sigurno poznajete nekog u čijim rečima je teško prepoznati istinu, uverivši se koliko je tačna izreka: “Laže čim zine”. Gotovo sve što takva osoba izgovori je “nafilovano” ili izmišljeno, a često se kosi i sa zdravim razumom i logikom. Naravno, reč je o patološkim lažovima. U sitne, beznačajne, bespotrebne, “providne” ili prenaglašene laži, bez razloga i povoda, niko ne može da poveruje, nekad ni onaj ko ih izgovori.

Željni pažnje, poštovanja i divljenja okoline, patološki lažovi ne prezaju od toga da “sočno” i “masno” izmisle događaje, čiji su akteri ili posmatrači, i koji im uvek idu u prilog. I to čine gotovo neprestano, jer sve ostalo za njih nema smisla. Klinički psiholog Ljiljana Jagodić, za “Život plus”, ističe da ovakva pojava spada u grupu hroničnih poremećaja ponašanja.

- Patološko laganje je poznato još i kao mitomania ili pseudologia fantastica - kaže Ljiljana Jagodić. - Takve osobe lažu kompulsivno, iz navike, bez razloga, preteruju, njihove laži su neverovatne i teško je u njih poverovati. Najčešće to čine da bi privukli nečiju pažnju. Uvek su to grandiozne priče u kojima su oni heroji ili žrtve. Patološko laganje još nije postalo dijagnoza, već se smatra simptomom koji ukazuje na druge oblike poremećaja ponašanja, kao što je granični poremećaj ličnosti. Većina ljudi laže. Najčešće je to vid odbrambenog mehanizma, da bi se izbegle posledice istine. Nekad to činimo da nekog zaštitimo: “Super ti stoji ta haljina” kažemo, na primer, prijateljici, a mislimo suprotno, jer znamo da će je to oraspoložiti. Lažemo zbog postizanja boljeg odnosa, lakše komunikacije...

Osobe sa ovakvim poremećajem u ponašanju su često suočene sa problemima, gube prijatelje, članovi porodice im okreću leđa, jer toliko lažu da ljudi više nemaju poverenje u njih i prekidaju svaki odnos i komunikaciju. U ekstremnim slučajevima, dolazi i do zakonskih posledica kao što su tužbe za klevetu ili prevaru. Ali naša sagovornica naglašava da treba praviti razliku između kompulsivnog i patološkog laganja:

- Ovi drugi najčešće lažu da bi zadobili nečiju pažnju ili simpatiju. Kompulsivne osobe to čine bez posebnog razloga, i često ne mogu da prekinu takvo ponašanje, mada su svesne loših posledica. I jedni i drugi su svesni da lažu. Ako nisu, onda to spada u domen psihoza i potpuno se drugačije tretira u psihijatriji. Patološki lažovi to čine sa ciljem samouveličavanja. Često govore o posebnim vezama, na primer, sa poznatim ljudima, veličaju sebe i lične sposobnosti. Budući da traže divljenje, često su heroji, spasioci u pričama koje su normalnom, prosečnom čoveku potpuno nerealne. Njima ne treba razlog za laganje, lažu iz navike i veruju u to. Često partneri u početnim fazama odnosa lažu jedni druge, “preteruju” u obećanjima, pa onda razočarana strana kaže: “Potpuno se promenio posle venčanja.” Slučajevi kleveta u žutoj štampi su izvanredni primeri. Svakodnevno smo svedoci kako, recimo, pevačice “blate” jedna drugu, ili politički suparnici govore protiv onih koji ne misle kao oni.

MANIPULACIJA LjUDIMA

Da li je patološka laž donekle i manipulacija ljudima? Klinički psiholog Ljiljana Jagodić smatra da u situaciji u kojoj se spoje patološki lažov i naivna osoba, može da se govori o tome, odnosno kada je takvo ponašanje isplanirano sa određenim ciljem.
- Često u novinama možemo da pročitamo članak o tome kako prevarant vara ljude, predstavlja se da je neko ko nije i kad naiđe na naivnu ili bespomoćnu osobu (uglavnom su to stariji i usamljeni ljudi) onda je iskoristi, opljačka ... Ali to je već svesna, namerna manipulacija koja je protivzakonita. Najpoznatiji primer patološkog lažova je Pinokio koji je lagao da bi zadobio ljubav i pažnju. Čim neko laže da bi dobio nešto, možemo da govorimo o manipulaciji. U praksi, nije sve crno-belo. Kompulsivni lažovi teško mogu biti svesni namere da laganjem nešto dobiju. To će pre biti naučeni obrazac ponašanja kojim najčešće u životu odgovaraju na neko dešavanje. O nameri da manipulišu možemo da govorimo kad to planiraju: “Sad svesno lažem, izmišljam, preuveličavam... I na taj način ću dobiti to što želim.”

Na pitanje koliko su patološki lažovi opasni za okolinu i treba li ih izbegavati, naša sagovornica kaže:

- Život sa takvim osobama je težak, jer sa njima nikad ne znate na čemu ste. Odnosno, uvlače vas u svoje nerealne priče, smanjuju osećaj sigurnosti, povezanosti i bliskosti. Sa osobom koja stalno laže nije lako ostvariti odnos poverenja. A poverenje je osnov svakog ljudskog odnosa. Kad tako govorimo, onda se nameće odgovor da ih treba izbegavati, ne ulaziti u važne odnose sa njima.

Da li patološka laž više šteti onom ko je izgovori ili osobi protiv koje je “uperena”? Jesu li takve laži najčešće benigne ili opasne i mogu li se nekad opravdati?
- Laži više nanose štetu onima koji ih izgovore, jer im ne omogućavaju da ostvare značajan odnos sa drugima - kaže Jagodićeva. - Ovi drugi gube samo kad poveruju u to, pa njihova očekivanja budu izneverena. Te laži često nisu benigne, naprotiv. Kad neko poveruje u nečije “megalomanske poslovne poduhvate”, i kad stupi u poslovni odnos u koji uloži svoje finansije, veštine i znanje, a od toga ne bude ništa, onda, zaista, govorimo o velikoj šteti koju je neko pretrpeo. Takve laži nikad nemaju opravdanje.

POSTOJI LI LEK?

S obzirom na to da je patološko laganje simptom poremećaja ličnosti, postavlja se pitanje da li može da se “izleči”?

- Ako osoba postane svesna koliko joj to ugrožava život, kvari odnose sa ljudima i, zaista, radi na tome da prestane da laže, onda možemo da govorimo o tome da postoji dobra prognoza u “lečenju”. Teoretski, sve je moguće, u praksi veoma retko.