Nije zlato sve što sija, iako nam ponekad sjaj zaslepi oči, čineći da poverujemo da je ono što se krije ispod njega zaista i vredno, baš onako kako izgleda. Ipak, iako znamo da izgled često vara, s vremena na vreme dopuštamo mu da nas zavede i odvede upravo tamo gde je osoba koja ga kreira i poželela, u njen svet. Da li je tada reč o lažnoj ili o pravoj slici? Nismo sigurni, jer granica je često zamagljena, gotovo nevidljiva, a osobe koje grade svoj imidž često nisu ni svesne ko su zapravo, šta žele, a šta zaista uspevaju da poruče svojim izgledom, pa i životnim stilom, često “okićenim” statusnim simbolima. Nošenje stvari sa vidljivo istaknutim brendovima, vožnja skupocenih automobila (koji se često godinama nakon kupovine otplaćuju na kredit), izlaženje na prestižna mesta (i sa poslednjih sto dinara u džepu), letovanja i zimovanja na “in” destinacijama... Sve ovo za aktere, ali i posmatrače, može biti mač sa dve oštrice, a sa obe se lako sklizne u neželjeno.

Koliko se čovek identifikuje sa svojim “simbolima moći” i u koje zamke tom prilikom najčešće upada, pitali smo Snežanu Kuzmanović, profesorku sociologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji:

- Onoliko koliko mu to drugi dozvole (bližnji, poslovno okruženje, društvo). U zamke života u laži upadaju svi oni koji odu u tome predaleko. To je pravilo koje važi za sve u životu, pa i za statusne simbole. Ne može se živeti ni u jednoj, pa ni u dijamantskoj ljušturi. Nema osobe koja to kad-tad ne shvati. Zato i verujem u ljudski rod, a posebno radeći sa mladim svetom koji iz godine u godinu sve manje robuje brendovima, verovali vi to ili ne. A o psihologiji posedovanja, odnosno o tome zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta, psiholozi bi vam bili bolji sagovornici. Mi sociolozi akcenat volimo da stavimo na “hipotezu” koja glasi: “Ovaj svet je u haosu, jer se stvari vole, a ljudi koriste.”

Novac kao cilj

* Šta su sve ljudi u stanju da žrtvuju ne bi li sebi obezbedili neki od statusnih simbola?

- Mnogo toga: svoje izvorno poreklo, bazičnu porodicu, stare prijatelje, iskrenu ljubav, zdravlje, nekad i profesiju koja im “leži”, birajući profit kojim će zadovoljiti svoje novostatusne hirove. Mnogi i mirnu savest, što je veliki problem. Volela bih da se ove moje reči ne shvate kao dobro znani psihološki odbrambeni mehanizam “kiselo grožđe”, jer one to nisu. Zaista je neverovatna sloboda ostati nezarobljen zlatnim okovima statusne potrošnje. Znam to na primeru mnogih prijatelja i poznanika.

* Koliko njihovo posedovanje garantuje sreću?

- To pitanje bi bilo adekvatnije postaviti pravim akterima ove teme. Što se mene tiče, verovatno statusni simboli, “avioni i kamioni”, donose neka kratkotrajna zadovoljstva, ali stvarnu sreću ne. Nijedan predmet to ne može, pa ni sve te stvari koje nazivamo statusnim simbolima i pokazateljima moći. Stvarni ugled i zadovoljstvo sobom ne možemo da kupimo. Jednostavno, tako stoje stvari na “tržištu duše i istine”. A ako je deo ljudske prirode i sklon tome da se ponekad okiti tuđim perjem, lepo bi bilo da što pre postanemo svesni toga. To je već pola našeg izlečenja i put u sopstveni kreativniji život. Usput, negde sam pročitala jednu divnu misao sa kojom se slažem: ne postoji srećan život, postoji samo herojski život.

* Vremena se menjaju, a sa njima i načini života, društveno prihvatljive i poželjne karakteristike. Nauštrb kojih osobina se dogodilo to da bogatstvo postane jedna od presudnih preporuka za izbor partnera?

- Verovatno na račun fizičke snage, odnosno hrabrosti, koji su bili prvi na skali cenjenih vrednosti prvobitnih ekonomski nerazvijenih društava, odnosno malo kasnije nauštrb viteštva ili skromnosti, pobožnosti, smernosti i patrijarhalnosti srednjovekovnih društava ili ugovorenih brakova na nivou istih klasa... Danas je bogatstvo postalo fetiš i, kako to lepo kaže naš sociolog Ratko Božović, vreme je da se upitamo zašto većina mladih danas ne sanja da postanu nobelovci već milijarderi.

* Koji tip ličnosti je najčešće zaslepljen statusnim simbolima?

- Jednostavno je na to odgovoriti - najčešće neizgrađena i neostvarena ličnost. Naravno, ima i izuzetaka. Možda bih ih nazvala i ljudima bez radoznalosti, koji su jednostavno stali u vremenu i prostoru, začarani pred iskrivljenim ogledalom o sebi, ma šta to značilo. Ne osuđujem ih, već bih volela da progladaju i shvate da se zaista ogledamo samo u plemenitim odnosima jednih prema drugima.

CRVENI “PORŠE”

* Priča o tome kako muškarci koji prolaze kroz krizu srednjeg doba kupuju crvene “poršee” već je postala kliše, kao i to da mladi robuju brendovima. Da li se to baš tako lako može generalizovati i za koje životno doba je karakteristična želja za dokazivanjem na ovakav način?

- Za svako doba, kao i za svaku klasu, pol ili obrazovnu kategoriju možemo izlistati tipične statusne simbole - od dece i tinejdžera, preko sredovečnih do starijih kategorija. Niko nije pošteđen toga. Čini mi se da svi podjednako vole da se dokazuju, bilo svojim pozlaćenim “barbikama”, brendiranim patikama, ličnim imenom na tablicama automobila ili skupocenom kolekcijom knjiga, umetničkih i antikvarnih dela. Iako bi bilo najlogičnije da je to ipak sredovečna kategorija, koja je materijalno u najboljem položaju i može to sebi da priušti.

* Ima li neutoljiva žeđ za njima veze i sa kompleksima?

- Trenutno mi izgleda previše lako da se u potpunosti složim sa stereotipnom tezom da se pre svega iskompleksirani ljudi uz pomoć statusnih simbola prikazuju drugačijim nego što u stvarnosti jesu. Polje ljudske mimikrije i imitacije je mnogo šire od spoljašnjih obeležja i dublje od priče o kompleksima. Jeste da se kompleksi inferiornosti često zamenjuju kompleksima superiornosti, ali ima i mnogo izuzetaka, ostvarenih ljudi koji jednostavno vole “skupe igračke”... Možda im i ne treba preterano suditi zbog toga, ni jednima ni drugima. Statusni simboli mogu biti samo još jedna vrsta relativno bezazlenog kiča, a on zna da bude zavodljiv, sladunjav i neodoljiv - infekcija kojoj je teško odoleti. A kompleksi se valjda prevazilaze samim saznanjem da nema nijednog čoveka koji ih bar na trenutak nije imao.

* Kako objasniti deci šta je zapravo važno u životu, ako njihovo okruženje potpuno drugačije valorizuje stvari?

- Znanjem, ljubavlju i poverenjem. Nije slučajno često citirana fraza da znanje oslobađa. Naučimo našu decu da to nije fraza već istina. Podsetimo ih na Šekspira i njegove vanvremene reči da je ceo svet pozornica, na kojoj svi igramo razne uloge i zauzimamo razne statuse. Uputimo ih na mnoge predivne pisce i druge umetnike, na biografije velikih naučnika, živote malih plemenitih ljudi, pa u ovom kontekstu i na jednog sociologa, Ralfa Darendorfa, koji je uveo pojam homo-sociologikusa da bi nam otkrio to ogromno polje naših društvenih uloga i položaja. I onda imajmo poverenja u našu decu da se neće “zaigrati” u lažnim ulogama, sa skupocenim igračkama i pogrešnim idolima. Naučimo ih da se ne klanjaju idolima, već pravim uzorima. Znaće oni, često bolje od nas odraslih, a ipak nezrelih, šta je to “carevo novo odelo”. Naučimo ih i ličnim primerima šta znače poslovice poput jedne koja glasi: “Nije siromašan onaj koji nema ništa, već onaj koji nema nikoga”, ili pak: “Ne može svako da bude bogat, ali svako može da bude dobar”. Nedavno sam na internetu pročitala tvrdnju jedne majke, i veoma mi se dopala, da su u stvari deca naši najvažniji statusni simboli - naravno, ne kroz njihova besomučna vođenja na časove tenisa, jahanja, balete ili škole jezika, već kroz bezuslovnu ljubav i podršku, njihovo pravilno obrazovanje. Onda ćemo imati zadovoljstvo da primetimo da su univerzalne vrednosti postale njihov štit protiv loših izbora i zamki našeg često površnog društva potrošnje, spektakla i praznine.

LET PRVOM KLASOM

* Ko snosi veće posledice opterećenja statusnim simbolima, žene ili muškarci?

- Istraživanja pokazuju da muškarci troše više na statusne simbole od žena. Kod muškaraca statusni simbol su najčešće luksuzni automobili, posedovanje više nekretnina, dizajnirani satovi, let prvom klasom, dok je kod žena to vrhunski dizajnirana torba ili cipele, skupoceni nakit... Što se posledica tiče, mislim da je društvo uvek veća statusna opterećenja stavljalo na leđa muškog roda. Kao i privilegije, uostalom. To, naravno, ne umanjuje priču o teškom položaju žena kroz istoriju. Ipak, na kraju sve zavisi od individue, bez obzira na pol - kaže Snežana Kuzmanović.