Voleo je Srbe i pisao istinu, ali loše su mu uzvratili: Odlazak pisca Eduarda Limonova (1943-2020)

Videla sam da je na blogu poslednja informcija od 13. 3., da je s izdavačem Individuum postpisao ugovor za knjigu "Starac putuje", da je knjigu završio. Oko pet me je ošinula vest. I iznenadila snaga tuge. I činjenica da nemam s kim ni da je podelim. Njegovi urednici ili više nisu živi, ili ne haju.

Pisca Limonova (1943-2020) otkrila sam sredinom osamdesetih, prvu priču objavila sam u "Književnim novinama" Mileta Perišića, roman "To sam ja, Edička", zbog skrupuloznosti urednice izašao je posle tri godine i to kod drugog izdavača, koji je svih 5.000 primeraka prodao u jednom danu na Sajmu knjiga u Beogradu. Usledile su nove knjige i Limonovljevi dolasci u Srbiju. Bila mi je zanimljiva njegova publicistika, video je sve drugačije od ostalih. Dok je Zapad veličao Gorbačova, Limonov je pisao kako će on od SSSR da napravi banana-državice, kako će se prvo otcepiti severne republike. Te tekstove je objavljivao Dragan Belić u "Borbi". Ubrzo se sve obistinilo, nažalost.

Bio je čovek koji je voleo svim srcem, pre svega, istinu. Na samom početku rata, 1991. došao je u Beograd kao dopisnik i rekao mi da hoće u Zagreb, da svojim očima vidi drugu stranu. Otišao je u Vukovar i odmah vidio sve. Pisao je o tome, ali francuske novine su ubrzo prestale da ga objavljuju - slika koju je prikazivao nije bila poželjna... Voleo je Srbe i pisao istinu, ali loše su mu uzvratili. Kada nije imao više gde drugde da objavljuje na Zapadu, tj. da zaradi za život (jer im istina nije bila potrebna) želeo je da se nastani u Jugoslaviji. Ali, niko ga nije želeo. Socijalistima je poslužio u predizbornoj kampanji, zatim je napravljen film koji mu je uništio međunarodnu reputaciju. Montažom kadrova junak je postao antijunak. Njegova knjiga o Srbima nosi srpski naslov "Smrt" i objavljena je u tiražu od 100 primeraka, tek 2016. godine ("Gramatik", Beograd). A Limonov je bio jedini pisac u Beogradu za čije je književno veče u Jugoslovenskom dramskom pozorištu plaćena ulaznica (1991, direktor J. Ćirilov). Imao je nekoliko izdavača, grabili su se za njega.

Limonov je bio redak lik, skroman i mudar, emigrant koji nikada nije prestao da voli svoju otadžbinu, a emigrirao je 1974. jedino zato što nije mogao da objavljuje svoju poeziju. Roman "To sam ja, Edička" odbilo mu je 20 američkih izdavača, objavili su ga Francuzi, pa se iz Njujorka preselio u Pariz. Postao je slavan, tada najprevođeniji ruski pisac. Pošto ga nisu hteli u Bosni, preselio se u Moskvu, gde se bavio i politikom, osnovao svoju Nacional-boljševičku partiju, kandidovao se i za predsednika 2012. Pomno je pratio akcije "žutih prsluka" u Francuskoj, bio aktivan...

Kako god ga cenili kao političara bez dlake na jeziku, u Moskvi su mu za života napravili muzej. Pre dve godine obratio mi se čovek iz tog muzeja s molbom da im pomognem - nedostaju im Limonovljeve knjige na srpskom "Smrt" i "Devojčica-zver" na makedonskom. Ako neko ima knjigu na makedonskom, obradovaće ih.