SPOMENIK Nikolaju Krasnovu (1864-1939) u parku Tašmajdan u Beogradu pokreće mnoga pitanja, ali i daje izvesne odgovore. Reč je o skulpturi u belom mermeru iz Karare, koji je bio omiljen Mikelanđelu, reprezentativnoj u relativno manjim dimenzijama figure u prirodnoj veličini, sa većim postamentom u sivom domaćem kamenu, namerno napravljenim dužim i širim od skulpture, da bi posetioci parka mogli u letnjoj gužvi i tu da sednu ili se fotografišu sa skulpturom.

Ugledni arhitekta i još bolji teoretičar arhitekture Bojan Kovačević na stranicama "Politikinog" "Kulturnog dodatka" posvetio je ovom spomeniku analitički tekst. Kovačević primećuje: "Iako su neki od neimara bili proslavljeni oblikovanjem raznih memorijala, samim arhitektima kod nas nisu podizani spomenici." Odista, zašto bi se spomeničkom skulpturom obeležavali samo istorijski događaji i ličnosti, književnici i naučnici? Zašto se ne bi podizali spomenici i likovnim umetnicima, kada ih i muzičari imaju? Genijalni Leonid Šejka zaslužuje više od naziva jedne periferne ulice na Novoj Karaburmi, kao i Petar Lubarda, Uroš Predić i Paja Jovanović, kome je tek iz drugog puta podignuta bista u rodnom Vršcu. Njemu je lokalna demokratska vlast buldožerom srušila spomenik.


PROČITAJTE JOŠ - Spomenik Nikolaju Krasnovu postavljen na Tašmajdanu (FOTO)

Tako bi se naša mala a velikim umetničkim ličnostima prebogata likovna kultura podigla, zaživela bi kultura sećanja, a profesija skulptora, bačena sada na marginu i u bedu neizvesnosti, ponovo uzdigla. Ako Goran Vesić planira da u Beogradu žubori pedeset fontana, zašto naša deca i turisti ne bi učili srpsku istoriju i na osnovu pedeset spomenika?

Nepravda nanesena likovnoj umetnosti ovom skulpturom delimično je ispravljena, idealno je poći od Krasnova, belog emigranta, jednog od Rusa koji su preporodili prestonicu i koji nas povezuju sa savremenom Rusijom. Mudro je projekat poveren skulptoru iz Gornjeg Milanovca Nebojši Savoviću Nesu (1959), ne samo zato da bi se decentralizovali poslovi beogradskih tezgaroša, već iz dubljih razloga. Pobedio je na konkursu od šest učesnika, između ostalog zato što su svi ostali vajari predložili za taj prostor neprikladnu bronzanu skulpturu. Belina njegovog ostvarenja uklapa se sa okolnim zgradama i dobro kontrastira zelenoj travi parka. Savović vlada klasičnom skulptorskom formom, realizmom u najboljem vidu i tradicionalnim tehnikama izvođenja kamene plastike, zbog čega mu je poveren i deo izrade skulpture u enterijeru i eksterijeru Crkve Svetog Save na Vračaru. Kapitele, reljefe i apside na njoj kleše već šesnaest godina. On je, međutim, i vrhunski skulptor svedenog umetničkog, skoro apstraktnog izraza, što sve krajnje dolazi do izraza na njegovoj figuri ruskog neimara Nikolaja Krasnova, arhitekte brojnih beogradskih zdanja. Savovićeva skulptura je izuzetno postavljena tako da Krasnov gleda u velelepnu zgradu Istorijskog arhiva Srbije koju je on podigao.