Meša, vrednost koja traje: 32. izbor za književnu nagradu

Već trideset i drugu godinu "Večernje novosti" dodeljuju nagradu "Meša Selimović". Ovu nagradu "Novosti" su ustanovile 1988. u saradnji sa ondašnjim Udruženjem izdavača i knjižara Jugoslavije. Ideju o nagradi osmislili su i realizovali Dragan Bogutović, tada urednik kulturne rubrike u "Novostima", i Ognjen Lakićević, direktor Udruženja. Od tada do danas nagrada je uspela da izgradi svoj književni profil te veoma prepoznatljiv javni status i ugled. Na početku je bilo zamišljeno da nagrada ima jugoslovenski okvir. O tome svedoči i činjenica da je u radu prvog žirija bilo angažovano oko stotinu kritičara s područja bivše države. Tu zamisao potvrđuje i činjenica da su prvi dobitnici nagrade Milorad Pavić, tačnije njegov roman "Predeo slikan čajem", te hrvatska spisateljica Dubravka Ugrešić koja je nagrađena za knjigu "Forsiranje romana rijeke". Kada se saberu imena trideset i petoro dosadašnjih dobitnika, odmeri značaj autora i njihovih nagrađenih knjiga, videće se da ta imena i dela imaju visoko mesto u srpskoj književnosti. Za nešto više od tri decenije, po uzoru na pisca čije ime nosi, ova nagrada, pre svega u prozi i poeziji, uspevala je da prepozna i podrži istinske književne vrednosti.

Jedan broj dobitnika nagrade nije više među živima. Treba im pomenuti imena i godinu u kojoj su nagrađeni: Milorad Pavić (1988), Slobodan Selenić (1989), Svetlana Velmar Janković (1990), Radoslav Bratić (1991), Ivan V. Lalić (1992), Antonije Isaković (1995), Dobrica Ćosić (1996), Dobrilo Nenadić (1998), Danilo Nikolić (2001), Stevan Raičković (2004) i Novica Tadić (2006). Ukupno jedanaest. Oni jesu završili zemaljske poslove i dane, ali su njihove nagrađene knjige žive i čitane. Nasledili su ih i značaj nagradama potvrdili drugi književnici. Njihov je redosled po godini dobijanja ove nagrade: Radoslav Petković (1993), Dragan Jovanović Danilov (1994), Goran Petrović (1997), Milosav Tešić (1999), Radovan Beli Marković (2000), Rajko Petrov Nogo (2002), Vojislav Karanović (2003), Miro Vuksanović (2005), Dragan Velikić (2007), Petar Sarić i Vladimir Kecmanović (2008), Živorad Nedeljković (2009), Vladan Matijević (2010), Dejan Aleksić (2011), Aleksandar Gatalica (2012), Ivan Negrišorac i Slobodan Vladušić (2013), Enes Halilović (2014), Milisav Savić (2015), Vladislav Bajac i Mirko Demić (2016), Dejan Ilić (2017) te u 2018. pesnik Alek Vukadinović i Milo Lompar koji je jedini dobio ovu nagradu u oblasti nauke o književnosti.

Uz imena idu i nagrađena dela od kojih neka imaju antologijski značaj. Po svemu, to je raskošan cvetnik u kojem cveta podosta poetičkih cvetova. Kada je reč o romanu, dovoljno je u tom smislu sravniti knjige "Predeo slikan čajem" M. Pavića, "Gospodar i sluge" A. Isakovića, "Vreme vlasti" D. Ćosića, Timor mortis S. Selenića, "Opsada crkve Svetog Spasa" G. Petrovića, "Sudbina i komentari" R. Petkovića, "Semolj zemlja" M. Vuksanovića, "Veliki rat" A. Gatalice, "Vrlo malo svetlosti" V. Matijevića, "Mi, izbrisani" S. Vladušića ili "Top je bio vreo" V. Kecmanovića pa videti tematsku i poetičku razliku među tim delima. Tematski okviri, slika sveta, vreme i prostor u tim delima su mnogoznačni i slojeviti. Obuhvataju mit i istoriju, dokument i fikciju, naš srednji vek i vizantizam, predmoderno i ovo doba. I u poetičkom smislu ta su dela sa stotinu lica. Ona su u širokom rasponu od nove tradicije pa do klasičnog i magijskoga realizma, od leksikografske forme do postmodernih replika i komentara tuđih tekstova. Nije drugačije ni sa "pevanjem i mišljenjem" u poeziji. To odlično potvrđuju pesnički oblici i osećajnost u "Pismu" Ivana V. Lalića i u "Sedmici" M. Tešića, te u zbirkama A. Vukadinovića, R. Petrova Noga, I. Negrišorca, D. Ilića i V. Karanovića.

Za sve ovo vreme nagrada je davala maha slobodnom i kreativnom duhu, a pre svega delima visoke umetničke vrednosti. Od nagrađenih knjiga i u poeziji i u prozi mogao bi se sačiniti mozaik dela koji bi na dobar način osvedočio ideje, poetike i vrhove savremene srpske književnosti. Dabome da je bilo i previda. Taj mozaik bio bi reljefniji i pouzdaniji da su se među dobitnicima našli, a nisu, prozni pisci Dragoslav Mihailović i Borislav Pekić, odnosno pesnici Matija Bećković i Ljubomir Simović. Trojica od njih su živa i još stvaraju, pa i oni mogu dobiti prestižno priznanje. Možda bi selektivniji odabir članova žirija išao u prilog još većem kvalitetu njegovog rada. Uz sve to, dosadašnji učinak nagrade "Meša Selimović" je nesporan. U prilog rada velikog žirija ide i činjenica da se on ne rukovodi ideološkim obzirima bilo koje vrste. Za razliku od žirija jedne druge, starije i do sada ugledne nagrade, "Mešin" žiri ne propisuje autorima poželjne, ako ne i obavezne teme i pristupe u tumačenju naše davne ili skorašnje prošlosti. Kriterijume svoga rada članovi žirija nagrade "Meša Selimović" mogu naći i nalaze u delu i ličnosti pisca po kojem se ova nagrada zove. Selimović je bio pravičan, stalno u potrazi za istinom i moralno nepotkupljiv. Kao stvaralac bio je otvoren za prave vrednosti koje su potvrđivane u njegovim romanima, pripovetkama i raspravama. On sam je obrazac i puna mera vrednosti ove nagrade. Zato nagrada traje već više od tri decenije odražavajući visok nivo i ugled književnosti na srpskom jeziku. Po tome je ona i ostavština za budućnost.