Istorija preti da se ponovi: U Andrićgradu svečano uručena Velika nagrada Ivo Andrić Dragoslavu Mihailoviću i Guzelj Jahinoj

Branislav Đorđević

ponedeljak, 27. 01. 2020. u 13:05

Историја прети да се понови: У Андрићграду свечано уручена Велика награда Иво Андрић Драгославу Михаиловићу и Гузељ Јахиној
Oboje nagrađenih su otvorili dugo tabuirane teme logora i ideoloških zločina, rekao je Delić
KAD sam video to čudo koje se sa ljudima dešava na Golom otoku, pomislio sam da neko mora da piše o tome. Čekao sam trideset godina da neko zaista napiše nešto ozbiljno, a pisali su obično oni ljudi koji su taj logor izmislili ili vodili. I tako je došlo vreme kada sam rekao sebi - ovo ćeš morati ti da pišeš.

Rekao je ovo pripovedač, romansijer i dramski pisac Dragoslav Mihailović, primajući iz ruku Emira Kusturice "Veliku nagradu Ivo Andrić", za celokupni književni opus, koja se sastoji iz povelje i novčanog iznosa.

Na svečanosti u Andrićevom institutu u Andrićgradu, Mihailović je okupljenima, među kojima su bili i njegova supruga, ćerka i sin, ali i prethodni laureati Goran Petrović i Vladimir Kecmanović, pročitao svoj zapis iz juna 2006. godine, koji je naslovio "Da li to dolazi gospođa Smrt". U njemu je opisao period borbe sa tuberkulozom, posle objavljivanja pomenutih knjiga o Golom otoku.

- Svakome piscu nagrade znače, jer obeležavaju neko raspoloženje prema jednoj njegovoj knjizi ili prema više njih, i to je uvek zadovoljstvo za čoveka koji je posvetio mnoge dane tim rukopisima - zaključio je Mihailović.

Istoimeno priznanje za najbolji roman pripala je ove godine ruskoj književnici Guzelj Jahinoj za delo "Deca Volge", u izdanju "Samizdata B 92", i u prevodu Nade Petković.

Dobitnica je u svojoj besedi poručila da se veoma raduje što joj je ukazana čast da se nađe u Andrićgradu, i da je zahvalna na visokom vrednovanju njenog romana "Deca Volge" (ili "Deco moja" kako glasi naziv u originalu).

- Poznata izreka veli: "Narod koji ne poznaje svoju prošlost, ne zaslužuje da ima budućnost". Može li se onda reći da se Ivo Andrić, baveći se brižljivo i pasionirano prošlošću svoje zemlje, na taj način brinuo o njenoj budućnosti? Čini mi se da može. Njegovi najpoznatiji romani - "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica" su, pored ostalog, istorijski romani. Sva tri su napisana u Beogradu za vreme fašističke okupacije, u nekoj vrsti kućnog pritvora. U takvim uslovima fizičke neslobode, u strašnom ratnom vremenu, piščeva je misao stekla istinsku slobodu. Zanimljivo je da se istorijskom prozom Andrić počeo baviti tek pošto je postao diplomata: aktuelna politika potakla ga je da porine u prošlost - u potrazi za odgovorima - rekla je Jahina.

S jedne strane, po njenim rečima, Andrić je za Bosnu i Srbiju postao svojevrsni genius loci (pokrovitelj, duh mesta), a sa druge, pripovedajući o konkretnom geografskom podneblju i stvarnim istorijskim događajima, on kazuje o stvarima koje imaju univerzalnu ljudsku vrednost, o večnim temama.

- Njegova osnovna tema je sudar različitih kultura, njihova koegzistencija, ukrštanje i prožimanje. Četiri sveta prepliću se u njegovim romanima - muslimanski, pravoslavni, katolički i jevrejski (zapravo, ima ih više, ali ovo su četiri glavna). Ti svetovi se sukobljavaju i mire, žive jedni kraj drugih, uče jedni od drugih, ubijaju jedni druge... nastoje da shvate jedni druge, obmanjuju i izneveruju. Grade i razaraju mostove. Danas je ova tema posebno aktuelna. I to ne samo na Balkanu, već i u čitavoj Evropi, na Kavkazu, u Velikoj Britaniji, Jugoistočnoj Aziji. U uslovima svetske globalizacije narodi se nanovo uče da žive zajedno, utičući jedni na druge i boreći se za sopstveni opstanak - istakla je dobitnica.

Guzelj Jahina je zatim govorila o onome što je podstiče na pisanje, o temi suživota naroda i narodnosti, koja je rešavana u Sovjetskom Savezu na vrlo specifičan nači

Pročitajte još - Mihailoviću "Velika Andrićeva nagrada": Uručenje priznanja na svečanosti u institutu u Višegradu na Savindan

- Od sredine 19. veka za carsku Rusiju govorilo se da je "tamnica naroda" i boljševici su javno deklarisali preobražaj te tamnice u veliku i složnu porodicu pod brižnim okom Staljina - "oca naroda" (to mu je bio zvanični nadimak). Međutim, prava porodica iz nje nikada nije nestala. Neki narodi postali su siročad - kao, na primer, sovjetski Nemci, koji su 1941. masovno deportovani iz svog rodnog kraja, sa obala Volge. O tom narodu i njegovoj istoriji govori roman "Deca Volge". Glavni junak romana, seoski učitelj Jakob Ivanovič Bah, ne gradi mostove - naprotiv, on želi da ode na opustelu obalu Volge i tamo se sakrije od zlog vremena, od istorijskog procesa. I doživljava poraz: nije moguće živeti u zemlji bez dodira sa njenom istorijom, pre ili kasnije - postaješ deo istorije svoje zemlje.

Gošća je istakla da su današnja politička zbivanja u svetu veoma turbulentna.

- Ponekad se stiče utisak da klizimo unazad, u prošlost, i da Velika istorija preti da se ponovi. Ta burna dešavanja ruše mnoge, već izgrađene i uspostavljene veze. Znači, treba ih ponovo stvarati - ponovo graditi mostove, ponajpre mostove kulture. Roman "Na Drini ćuprija" završava se scenom rušenja mosta koji je postojao četiri stotine godina. Danas, međutim, most na Drini opet stoji i služi ljudima. Verovatno je to sudbina svakog mosta - da bude povremeno rušen, kako bi nam potom pružio priliku da ga iznova sagradimo - zaključila je Jahina.

Profesor Jovan Delić, predsednik žirija, koji su činili i Želidrag Nikčević i Muharem Bazdulj, govorio je o bliskosti nagrađenih pisaca.


- Ima neke više pravde i nešto više od koincidencije u odluci da se "Velika nagrada Ivo Andrić" dodeli Guzelj Jahinoj i Dragoslavu Mihailoviću: Oboje pisaca su svojim prvim dvema knjigama stekli veliko mesto u književnosti - Mihailović pripovedačkim vencem "Frede, laku noć" (1967) i briljantnim kratkim romanom "Kad su cvetale tikve" (1968), a Jahina svojim romanima "Zulejha otvara oči" (2015) i "Deca Volge" (2018) - i postali književna imena prvoga reda, ostvarivši dela neprolazne vrednosti. Oboje su otvorili dugo tabuirane teme logora i ideoloških zločina, a nadasve uzaludne patnje i stradanja; oboje su iz krvavog grumenja živog života stvarali uverljivu, bolnu i emotivno snažnu književnost. Oboje su se bavili književnim junacima u vrtlozima istorije, kojima je istorija postala sudbina, i koje je neka nevidljiva ruka vodila onamo kuda oni nisu hteli ni slutili - rekao je Delić.

Laureati su, po njegovim rečima, aktivirali nekoliko velikih arhetipova kojima su ostvarili univerzalne vrednosti svojih dela. - Oboje poštuju čar dijalekta i žive reči. Oboje pokazuju izuzetnu osetljivost za patnju dece i životinja - apsolutno nedužnih i nevinih bića. Oboje su - svako na svoj način - bliski Ivi Andriću. Tako se u Andrićgradu, na Svetoga Savu Srpskoga, jedan srpski pisac u dubokoj zrelosti i jedna ruska spisateljica tatarskog porekla u punoj stvaralačkoj snazi, pokazuju kao veoma bliski stvaraoci. Čuda se događaju i u književnosti i u životu - istakao je Delić.


KUSTURICA: SRPSKI JEZIK KAO ORUŽJE

DIREKTOR Andrićevog instituta Emir Kusturica istakao je da mu je izuzetna čast što su uspeli da srpski jezik bude oružje, da ne bude isključivi povod za ovu nagradu, nego i da se domaći pisci ukrste sa onima koji pišu na kineskom, ruskom, francuskom, nemačkom....


- Ko bi rekao da se u Višegradu jedna nagrada izdvaja po tome što prepoznaje ne samo knjige koje vrede nego i koje se čitaju, i što u ovom gradu možemo da ugostimo najznačajnije pisce naše epohe - rekao je Kusturica, povodom petogodišnjice dodeljivanja "Velike nagrade Ivo Andrić", i pozvao sve dosadašnje dobitnike da budu gosti na Mećavniku i tamo započnu nove knjige.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)