Pozorišna kritika: Distopija o živoj ženi

"TO je to. To je manje više sve što smo mi ikad znale o sebi" je replika, koju izgovara Anđa, na kraju drame Vedrane Klepice, čiji samo naslov zvuči šaljivo. Likovi, Hana, Maša, Anđa, Daša, Otac, Majka, Suprug, Doktorka, uz još jedno dramsko lice, pauzu, koja donosi (ontološku) tišinu, jesu predstavnici čovečanstva, pogledanog kroz groznu sudbinu žene. Ne i žensku sudbinu, jer u ovom drugom nema nikakvom fatuma, ta nevolja, koju ljudi izazivaju, u "Belim bubrezima" se "događa kroz neodređena vremena i mesta, scene su međusobno udaljene kilometrima, najčešće i decenijama..." Posmatran iz ženske pozicije, kapitalizam, robovlasnički, u ovom slučaju, prouzrokuje ne samo razlike u klasama, nego ulazi i u genom, koji razara žensko biće iznutra. Borba, tragična je poruka ove predstave, dobra je i poželjna, ali, nažalost, potpuno neuspešna, jer od "borkinje" ne zavisi gotovo ništa, sile prirode (mračna šuma) i društva (konvencije) upravljaju njenom sudbinom.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Izneverena očekivanja

Isidora Goncić, ovom, najličnijom od trilogije angažovanih predstava koje je režirala po tekstovima ženskih autora ("Spojleri" Marije Ogneve, "Strah od leptira" Galine Maksimović) zatvara anamnezu unutrašnjeg konflikta bića pod represijom sa spoljašnjim svetom, koji se ispoljava kroz traganje za dramskim izrazom, koji bi mogao da bude i lekovit. U "Belim bubrezima", svako je svakom neprijatelj, a pomirljivost, pristajanje na neodrživu i apsurdnu situaciju je neprijatelj svima. Kao bumerang se svaka društvena konvencija razbija o žensku glavu. U veoma značajnoj koreografiji (života) Igora Koruge prepoznaje se matrica kretanja represije, koja sputava, sapinje, sapliće i, na kraju, ubija.

Jovana Stojiljković, Dragana Đukić, Katarina Marković, Marija Jelić, i Željko Maksimović /povremeno tumači i ženski princip) vrlo su se precizno, do mere hvaljenog nemačkog teatra, predali preteškom zadatku mapiranja rodnog, društvenog i kosmičkog problema ljudskog bića, bez prava i sloboda, isključivo pozorišnim sredstvima, telom i glasom. Princip promene, transformacije, napredovanja u dramskom prosedeu, ovde je onemogućen i zaustavljen nepremostivom preprekom - istorijskom, a savremenom ispraznošću i nemoći žene protiv svih. Futuristička scena Milana Miladinovića, i svedeni, monohromni, sa crvenim akcentima, kostim, Mile Miladinović (sa asocijacijom na "Sluškinjinu priču" Margaret Atvud), kao i muzika dragocene Irene Popović, pomogli su rediteljki da komponuje antropološki, a autentično pozorišni esej o slobodi i ne-životu bez nje. Bez srećnog kraja.