Andraš Urban: Svi smo sumnjivi do - paranoje

POJAM slobode nekada je bio bitan i u umetnosti i u intelektualnim, filozofskim diskursima. Toga odavno nema. Više ne pričamo o slobodi, već o sigurnosti. Gubljenje sigurnosti je možda najveći ucenjivački faktor današnjice. Sigurnost je postao termin koji se postavlja na pijedestal, što menja i sam termin slobode, kao pozitivnog pojma.

Ovo, za "Novosti", kaže reditelj Andraš Urban, čije je polazište za tumačenje "Sumnjivog lica" (premijera zakazana za sledeću sredu na velikoj sceni Narodnog pozorišta) - lična i društvena paranoja, koja se pojavljuje u čuvenom komadu Branislava Nušića. Satiru o policijskoj prismotri u vreme Obrenovića, Nušić je pisao između 1887. i 1888, a prvi put je izvedena na sceni nacionalnog teatra tek 1923. godine. Postavka koju potpisuje Urban biće peta koja se igra na Trgu republike.

- U predstavi se bavimo stalnim stvaranjem takozvanog neprijatelja, preko čega jedna zajednica, čiji je legitimitet prilično sumnjiv, ili može da se dovede u pitanje, pokušava da se održi - objašnjava Urban. - Stvaranjem tog neprijatelja istovremeno dolazi i do afirmacije određenih sila, koje drugačije ne bi mogle postojati.

Na pitanje da li će paranoji, kao jednoj ozbiljnoj dijagnozi, gledaoci moći da se smeju, ili će ona kod njih izazvati neke druge emocije, reditelj koji je na istoj sceni, Sterijinim "Rodoljupcima" pre dve sezone, uzdrmao stereotipe u čitanju klasike i pozorištu doneo pregršt festivalskih nagrada, odgovara:

- Jedini spas koji ostaje savremenom čoveku, uprkos njegovom položaju i nemoći koju oseća, jeste da se smeje svemu tome. Uostalom, smeh ima i taj svoj rušilački faktor i terapeutsko dejstvo, ako tako želimo. Mislim da ta dijagnoza nije ozbiljnija od stvarnosti, nije preterana.

U eri globalne, elektronske šijunaže, priča o sreskom kapetanu Jerotiju Pantiću, koji više voli tuđa pisma od tuđeg pileta ili žene, dobija i neka druga značenja.

- Živimo u društvu u kome ljudska intima ne postoji - priča reditelj. - Tehnologija nikada nije bila toliko razvijena kao ovog trenutka, zahvaljujući tim "pametnim" telefonima sve znamo. Svi živimo sa ubeđenjem da možemo biti kontrolisani do poslednjih informacija. Ali, što se realizacije toga tiče, veoma malo zaista znamo. Zanimljivo je i to da smo prihvatili život koji može biti skroz kontrolisan. Činjenica da neko može sve o nama da znapostala nam je normalna. Jedino se možda plašimo da nas ne vide gole kada se šetamo po kući, sve ostalo, kao da nije problem. Sve je kao javno. A zapravo, nemamo pojma kako zaista u društvu funkcioniše jedna bezbednosna služba, ili sistem policije.

Naš sagovornik smatra da svi mi u sebi imamo nešto od Jerotija Pantića i da nije cilj da se stalno smejemo nekom drugom, da se oslobađamo tako što mislimo da su drugi glupi.

- Pokušavam da se bavim takvim pozorištem, koje ne priča o "onim drugim" - nastavlja Urban. - To je, ipak, priča o nama, u kojoj nismo samo žrtve, već i grešnici. Bar na ličnom planu, pretpostavljam, čovek bi trebalo da se preispituje, da ima ličnu odgovornost. Živimo u svetu u kome ljudi menjaju često čak i svoja politička ubeđenja. Već povodom "Rodoljubaca" sam dosta pričao o takozvanim preletačima. Te stvari su bile moralno osuđivane u vreme kada su važile osnovne etičke norme, poput vernosti sopstvenim idejama. Mi ovog trenutka to nemamo. Sasvim je, čak, poželjno menjati mišljenje u odnosu na političku reorganizaciju vlasti i moći. Nova generacija političara više nema ni privrženost određenoj ideji ili stavu, niti veru u određenu stvar. To je sada priča o karijerizmu, o standardu života.

Najveći problem, kada se postavlja tekst nekog od velikana nacionalne kulture, poput ovog Nušićevog, jeste razbijanje granica klišea, smatra sagovornik:

- Morate da se bavite predrasudama koje se vezuju za dela velikih autora, kulturnim etabliranjem, položajem u kulturnoj tradiciji, svim malograđanskim glupostima koje se vezuju za tu temu, a ne suštinskim problemima iz samog teksta. "Sumnjivo lice" je komad koji je i samom Nušiću izgledao opasan. Kada se pogleda šta se u to vreme dešavalo, a mi smo, recimo, čitali i neke policijske izveštaje, vidi se jasno da je tekst povezan sa životom iz koga je nastao. Nije to neki crtani film o nepostojećim ljudima.

A činjenicu da je sam Nušić, iz opreza, napisao da se radnja "Sumnjivog lica" zbiva "u vreme naših oceva, u jednoj pograničnoj palanci", reditelj objašnjava:

- U Beogradu, recimo, gledamo na to kao na nešto što se dešava u provinciji, kao oni su ti koji su glupi, a naravno da nije tako. Čak i ako bismo to tumačili kao prošlost, ipak je suštinski posredi sud o savremenom društvu. U jednom trenutku ćemo, recimo, morati da se suočimo i sa onim katastrofama koje je napravila dosadašnja kulturna politika, ili strategija. Mislimo da trenutno sve još funkcioniše, ali šta će biti sa budućim generacijama koje su morale da odrastu na kastriranoj umetnosti, ili na kulturi koja govori ni o čemu.

Pozorište je, prema mišljenju sagovornika, odličan medij za reagovanje na paradokse naše realnosti, naročito koncept narodnog teatra:

- Narodno pozorište i treba da se bavi narodom koji to gleda, njihovim životima. Možemo pričati o predstavama koje su van tih društveno-vremenskih kategorija, ali ne moramo. Legitiman je svaki pristup. Ja se bavim različitim teatrima i temama, ali u poslednje vreme uvek sa određenom refleksijom na stvarnost u kojoj živim. "Sumnjivo lice" jeste na neki način komad koji se bavi političko-društvenim odnosima jedne sredine - zaključuje Urban.

* A šta sve danas može da se sakrije iza šifre: "Plava riba, kljukana dinastija"?

- Toga imamo na svakom koraku, bez imenovanja se zna koji su sadržaji pozitivni, a koji negativni - odgovara reditelj "Sumnjivog lica". - Sve što u kuluri izlazi van devetnaestovekovnog, nacionalističkog pristupa, smatra se maltene neprijateljskim. Problem ste čim prevazilazite okvir te naše vezanosti za sliku o specifičnoj kulturi, koja nije shvaćena ni od koga u svetu. Kao i sa rodoljubljem, kada je tema patriotizam, stalno vas iz gluposti proglašavaju neprijateljem, čak i kada svojim radom dajete pozitivan doprinos društvu u kome stvarate.

Reditelj Andraš Urban        Foto Aleksa Stanković

PRIČA NI O ČEMU

TREBALO bi otvoriti dijalog o tome šta je naš pozorišno-umetnički diskurs ovog trenutka. Čime se mi zapravo bavimo? Imamo raspodelu neke moći unutar kulturnog života, ali naše vrednosti su vrlo upitne. Šta se tu vrednuje? O čemu se tu priča? Često o nebitnim stvarima. Sve činimo da i dalje živi onaj teatar koji ne predstavlja nove, ili bilo kakve vrednosti. Tako je i sa tradicionalnom kulturom. Nacionalni teatri tretiraju se kao mesta najjeftinije zabave, ili se u njima igraju kvaziuzvišene predstave, gde ćete se osećati uzvišeno zato što pripadate određenoj naciji. Ja mislim obrnuto, da bi nacionalni teatari morali da preispituju vrednosti, da stvaraju savremene vrednosti. Nikako da postanu priča - ni o čemu, a uglavnom se to dešava.

STERIJA I NUŠIĆ

I STERIJA i Nušić govore o kvalitetu društva, pa čak o kvalitetu pojedinca unutar društva, tako da o tome imaju istu ocenu. Ne smatram se stručnjakom ni za Steriju, ni za Nušića, već se bavim društvom. Zanimljiv je taj sukob onoga što se dešava na sceni i onoga što ste očekivali kada ste čitali. Kao reditelj, na scenu ne postavljam ono što vidim dok čitam, jer sam to već gledao u svojoj glavi. Nije rad reditelja da terate ekipu da stvara prizore koji najviše liče na vašu mentalnu sliku o delu. To me ne zanima. Do predstave dolazim u interakciji sa glumcima i ostalim umetnicima.