OD malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak, te izgubi pamet - opisuje Migel de Servantes svog slavnog Don Kihota. O besmrtnosti Viteza tužnog lica govori i podatak da i posle "preživljena" četiri veka važi za junaka najboljeg svetskog romana.

Za Servantesa, "veleumni plemić od Mačve", zaluđen viteškim romanima, živi u svom svetu u kome se, uz pomoć sluge Sanča Panse, bori protiv izmišljenih neprijatelja. U neprekidnom dvoboju sa stvarnošću stalno gubi, ali ne odustaje. Ipak, uprkos nameri pisca da ismeje Doh Kihotovo ludilo, danas, kada svet obeležava 400 godina od objavljivanja drugog dela kultnog romana, Don Kihot se slavi kao simbol večitog traganja čoveka za uzvišenim idealima.

- Don Kihot je borac protiv nepravde, i nije važno da li su one umišljene ili stvarne. Njegovi motivi su iskreni. Za njega su vetrenjače zli divovi koji moraju biti ubijeni, a zarobljenici su dobri ljudi lišeni slobode, a ne lopovi od kojih će kasnije dobiti batine - kaže za "Novosti" Enrike Kamaćo Garsija, direktor Instituta "Servantes" u Beogradu.

Garsija podseća da je "Don Kihot" prvi moderni roman u Evropi, a da je njegov autor u mnogim stvarima učinio korak napred.

- Njegovi junaci žive svoje živote. Pričaju o knjigama, putuju, upuštaju se u avanture. Sve podseća na viteške romane, ali Servantes na maestralan način meša realnost i fikciju, ozbiljno i neozbiljno. Najupečatljivije je što njegovi junaci znaju da su književni likovi.

Servantesova knjiga bila je bestseler u to vreme, a običan svet doživljavao ju je kao još jedan viteški roman. Danas je to najprevođenija knjiga posle Biblije.

SIMBOL NEČEG VIŠEG Enrike Kamaćo Garsija ne vidi ništa loše u adaptacijama i uprošćenim verzijama Servantesovog dela, namenjenim najmlađoj publici. - I na filmu velike priče i teme imaju različite verzije, od igranih do crtaća. Za mene je to dobra stvar, jer sa svojom decom ili unucima možete da se "borite protiv vetrenjača" i da vam svima bude zabavno. S vremenom će i oni naučiti da su vetrenjače simbol nečeg višeg.

- Već sa prvim prevodima, "Don Kihot" se počeo predstavljati kao kritika društva, što je, čini mi se, i sada najraširenije tumačenje. Servantes je na originalan način progovorio o crkvi, inkviziciji, podeli na stare i nove hrišćane, proterivanju pokatoličenih španskih muslimana. Braneći svog junaka, Rikotea, on staje na stranu

proteranih - objašnjava

Garsija.

Naš sagovornik ima jednostavno objašnjenje zašto je Servantesov junak "preživeo" četiri veka i ostao aktuelan i danas.

- Don Kihot je mnogo više od književnog lika, on je simbol idealizma i borbe protiv svega lošeg u ovom svetu. A "loše u ovom svetu" nikada ne prestaje. I sutra i za sto godina borićemo se protiv zla, nećemo odustati. Uvek će biti novih Don Kihota.

Knjiga o lutajućem vitezu koji polazi u svet da sa svojim konjem i oružjem ispravlja svaku nepravdu odavno nije samo španska nego je svetska. Servantesov "Don Kihot", po mišljenju profesora Dragana Stojanovića, postao je svojina čovečanstva:

- Sve manje ima takvih knjiga bez kojih se svet i istorija književnosti ne mogu zamisliti. Vremena se menjaju, ali ne u svemu. "Don Kihot" je i danas aktuelan, i jedan je od stubova svetskog kanona književnosti, kako je mi shvatamo. I Dostojevski je mislio da je "Don Kihot" najveća knjiga svih vremena.

Važno je istaći, dodaje Stojanović, da se ovo Servantesovo delo često uzima kao početak modernog romana, a da je istovremeno i parodija romana.

Od 17. veka do danas čitaoce jednako osvaja neobičan spoj komike sa elementima tragičnog i grotesknog, koji nosi ova knjiga.

- Don Kihot nije budala, on je zaluđen, sav je u visokoj sferi moralnih i opštih vrednosti, ali izvan ovog sveta. Hteo bi da bude više nego što jeste, ali krajnje nerealistično gleda na stvari.

Ipak, dodaje naš sagovornik, Don Kihot ne postoji sam za sebe, i uvek je u paru sa Sančom:

Imate te junake koji su realistični u niskoj ravni svakodnevice, priprosti, glupavi, ali se bolje snalaze u stvarnosti. Takvi su i Švejk i Falstaf, ali oni postoje sami za sebe. Suština je da "Don Kihot" predstavlja dva lica ljudske sudbine: uzvišenost koja nema korespodenciju sa realnošću, i ono praktično, koje sve razume, ali nema nikakav viši plan.