Bratanica čuvenog golmana: Ovo je priča o mom stricu “El Grande Milovanu“!

Golmani su posebna sorta sportista i različitih sudbina. Dok jedni primaju golove „kroz uši“, drugima bacaju kačkete pred noge. Taj drugi, koji nikad nije zadužio golmansku „kecelju“ zbog golova kroz noge, već je ovenčan lovorovim vencem je Milovan Jakšić, čuveni „El Grande Milovan“.

A kačket pred noge mu je bacio, te daleke 1930. godine na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Montevideu, najbolji golman sveta Rikardo Zamora. I to posle pobede naše reprezentacije nad Brazilom od 2:1. Bilo je to priznanje da je naš Milovan bolji od njega.

Uvek smo imali dosta velikih golmana, možda i boljih od Jakšića, ali nijedan od njih nije stekao toliku slavu i takva svetska priznanja kao „El Grande Milovan“ posle Svetskog prvenstva u Urugvaju.

Rođeni Kolašinac, osrednjeg rasta, brzih refleksa, neverovatnim odbranama pomogao je svom timu da napravi uspeh i da se plasira u polufinale Prvog svetskog prvenstva u fudbalu. Redom su padali čudesni Brazilci, pa Bolivijci, da bi u polufinalu bili zaustavljeni od domaćina, uz pomoć sudija i policajca koji je loptu vratio u teren.

Tim Jugoslavije nije ostavljao nikog ravnodušnim, prozvali su ih „evropskim Brazilcima“, a Jakšić i kapiten Milutin Ivković uvršteni su u idealni tim sveta. Ipak, Jakša je ostavio poseban utisak na Latinoamerikance, koji su mu dali nadimak „El Grande Milovan“ i nazvali po njemu jednu ulicu u glavnom gradu Urugvaja.

O Jakšićevim golmanskim bravurama dosta se zna, ali o njegovom životnom putu nešto manje. Zato u pomoć pozivamo Gordanu Jakšić, čiji je on stric, a ona bila njegova omiljena bratanica. U Žarkovu, gde trenutno živi, ona se seća svog „el grande strica“.

- Utakmica sa Brazilom donela je slavu jednom ratnom siročetu, koje je u ondašnjim teškim danima posle Prvog svetskog rata, odraslo u sirotinjskim domovima i prve fudbalske korake načinilo na beogradskim poljanama - kaže Gordana.

Jakšićeva bratanica nam dalje kaže da je Milovan bio najstariji sin Radoslava i Miruše Bulatović Jakšić. Njegovog oca ubili su austrougarski vojnici, jer se povezivao sa srpskom vojskom. Radoslav i Miruša držali su mehanu u Mojkovcu, gde su braća Milovan i Vojislav Jakšić i živeli.

- Strahujući od odmazde Austrougara, Miruša sa dva sina kreće u Srbiju i stiže u Kragujevac - objašnjava Gordana. - Tu se teško snalazi i odlučuje da sinove smesti u Dom za ratnu siročad. U domu je Milovan redovno pohađao školu i posećivao starog štampara, kako bi zarađivao hranu za brata i sebe. Kasnije biva premešten u Novi Sad, gde ostaje kratko vreme. Shvatio je da tu nema perspektive, napušta dom i dolazi u Beograd.

U početsku se snalazio kako je znao i umeo, ali uvek je nalazio vremena za poljanče kako bi igrao fudbal. Tako ga je u prolazu zapazio poznati beogradski advokat Živko Popović, brat od strica čuvenog Koče Popovića. On uzima Milovana pod svoje i menja njegov životni put. Živko i njegova supruga Valentina pružaju mu toplinu sopstvenog doma. Mali Milovan postaje prvotimac BASK-a sa šesnaest godina, reprezentativac sa sedamnaest.

- Za mene kao dete ostao je upečatljiv taj slavski ručak - nastavlja Gordana.

- Na njemu je bila obavezna beseda za nas decu. Da znamo ko smo, šta smo i čega treba da se pridržavamo.

Naša sagovornica se priseća da je Milovan u tim svojim pričama na slavi retko kada govorio o svojoj fudbalskoj slavi u Montevideu.

- Jedino je teško preboleo, ako je uopšte i preboleo, gubitak Milutinca. Smatrao je da je on bio čovek bez premca i da je imati takvog prijatelja za života bila prava privilegija. Pominjao je da je Milutinac bio stub reprezentacije i da je stalno brinuo o igračima. Za Mošu je govorio da je bio duh kluba i kada bi igrači malo poklekli, znao je da ih vrati u život nekom svojom šalom.

Takođe, dobro je zapamtila stričeve reči, da veličinu čoveka ne čini slava, već kako posle slave živeti. Nikad nije glumio veliku zvezdu, mada je, kako ga ona pamti, bio opasan mangup, uvek doteran, sa odelom i mašnom.

I kao što to obično biva, 1948. godine oduzimaju mu knjižaru u Makedonskoj ulici, štampariju u Cetinjskoj i radni kabinet sa bibliotekom od hiljadu knjiga. Bio je i tehnički direktor fudbalskog kluba Crvena zvezda i aktivno učestvovao u Fudbalskom savezu i bio predsednik Trenerskog saveza Jugoslavije. Tek 1950. godine dobio je dvadeset kvadrata u Sremskoj ulici, kao radnju za popravku nalivpera i penkala. Ali, čuveni „El Grande Milovan“ nikada nije bio golman koji je po travi tražio penkala.

Preminuo je 1953. godine u 46. godini, posle srčanog udara u Kairu, gde je bio vođa puta na jednoj od turneja Crvene zvezde.

- Kada je umro u Kairu, egipatska vlada mu je odala počast i njihova ratna mornarica prenela je njegove posmrtne ostatke do jugoslovenskih voda - kaže Gordana. - Ja sam u to vreme bila u Švajcarskoj, a Radio Ženeva je prekinuo program i objavila da je preminuo veliki jugoslovenski golman, Milovan Jakšić - „El Grande Milovan“.

KUMOVAO ZVEZDINOM IMENU

- Posle rata došlo je do reorganizacije BASK-a i promene imena - kaže Gordana. - Većina je bila za to da novo ime bude Zvezda. Pošto je moj stric ćutao, rekli su mu: „Hajde, kaži nešto“. A on je odgovorio: „Ako treba da bude Zvezda, neka bude Crvena zvezda“.

Ali, pojavio se novi problem, nije bilo dovoljno sredstava za registraciju kluba. Onda je stric rekao: „Nećemo, drugovi, sitničariti, knjižara ‘Jakšić’ plaća celu registraciju kluba“. Tako je i bilo.

Gordana sa gorčinom u glasu kaže da se nikad iz Zvezde nisu setili, za vreme raznih godišnjica kluba, da bar pomene ovog skromnog čoveka, koji bi sebi mogao dati naziv: „Oca Crvene zvezde“.