Bora Stanković i danas živi u svakom sokaku

VRANjE i Bora Stanković su skoro neraskidiva celina. Čini se da je nezamislivo da neko dođe u Vranje, a ne poseti kuću gde je najpoznatiji srpski prozaista proveo detinjstvo i gde ga je odgajala baba Zlata nakon preranog gubitka roditelja.

Mnogi kažu da su se, čitajući Stankovićeve romane, srodili sa junacima njegovih priča, u mislima šetali kaldrmisanim ulicama, uživali uz pesme Koštane, preživljavali sudbine "Božjih ljudi"... Ali, pitanje je koliko je Vranje uspelo da se oduži piscu koji ga je proslavio, ne samo u Srbiji, već u celom svetu.

Danas 87 godina pošto je Bora Stanković preminuo u Beogradu, podeljena su mišljenja da li su mu se Vranjanci dostojno odužili. Mnogi smatraju da nije dovoljno što u gradskom parku postoji spomen bista, što je rodna kuća pretvorena u muzej, a biblioteka, gimnazija, pozorište i škole nose njegovo ime i što se njemu u čast održavaju dve najveće manifestacije kulture u regionu, jedna posvećena književnosti, druga pozorištu.

- Ponekad imam utisak i da se malo preteralo sa davanjem imena Borisava (Bore) Stankovića gimnaziji, biblioteci, pozorištu, osnovnoj školi, književnoj zajednici... - kaže Nela Dimitrijević, članica Gradskog veća zadužena za kulturu. - Poštujem i visoko ocenjujem njegov književni rad i smatram da mu jeste mesto u vrhu srpske književnosti, kao pripovedaču i dramskom piscu. Ipak, smatram da su nepravedno zapostavljeni i neki drugi veliki ljudi iz Vranja, pre svih otac Justin Popović, zatim Jovan Hadživasiljević, Đorđe Tasić ili Milan Vlajinac.

Sa druge strane književnik Miroslav Cera Mihailović, osnivač Književne zajednice "Borisav Stanković" i pokretač i organizator "Borine nedelje", smatra da ne bi trebalo da se odnos prema ovom piscu meri bilo sa kojom institucijom.

- U Vranje se dolazi gotovo uvek kao u Borino Vranje - objašnjava Mihailović.- To "Borino" trebalo bi poštovati, poštovati njegovo delo stalnim obnavljanjem, vraćanjem ili pomeranjem, dajući mu iznova novi život. Kako traje jedna umetnička, u ovom slučaju književna vrednost, jedinstvena po onome što nosi više od sto godina? Traje tako što se neguje, dopunjava našim uzimanjem i davanjem, traje tako što se svakodnevno iznova oživljava i svojim prisustvom postaje opšte kulturno i nacionalno blago.

Profesor srpskog jezika, književnik i pesnik Veselinka Stojković iz Vranja smatra da se Vranjanci nisu odužili Bori ni približno.

- "Borina nedelja" pripada svima drugima samo ne ovoj našoj sredini - kaže sagovornica. - Bar jedno veče bi trebalo da bude posvećeno stvaraocima iz Vranja i okoline, ma iz koje oblasti umetnosti, a ima Vranje sa najširom svojom okolinom i ljude koji pišu. Beograd ga svojevremeno nije hteo, Bora je sam objavljivao svoje delo, Vranjanci ga danas širokogrudo predaju Beogradu i svima drugima.

Ona smatra da je Bora bio običan čovek, srećan i nesrećan istovremeno, čistih i snažnih osećanja i sa malo znanja o stvarnosti o kojoj je, kako kažu, pisao.

- Možda bi zavičajno književno veče, jednom mesečno makar, pripomoglo Bori da se vrati u zavičaj koliko je hteo i da i prošeta svojim kaldrmama i sokacama i baštama s božurovima i šimširovima kad god ih se uželi - predlaže Veselinka Stojković.

Novinar i publicista Radoman Irić smatra da je jedan od najvećih srpskih realista, rodonačelnik modernog srpskog romana, nenadmašan pripovedač, dramaturg i romansijer više nego svi skupa doprineo afirmaciji Vranja.

-

Vranjanci su ponosni na Boru, kao domaćini svoje goste često povedu u obilazak ulice koja je pod zaštitom države u kojoj je muzej - kuća Bore Stankovića i koja je dobila ime po Borinoj babi Zlati, pripovedaju o njemu kao velikanu i govore o njegovim junacima kao o svojima.