Miroslav Terzić: Kod Kuste po zanat

REDITELj Miroslav Terzić, pravnik po obrazovanju a fanatični „filmadžija“ po opredeljenju, po zvanju - odskora i profesiji - svu svoju ljubav prema sedmoj umetnosti izlio je u „Ustaničku ulicu“. Ovo njegovo debitantsko ostvarenje prošle nedelje je trijumfovalo na 41. Sofestu, a nastaviće svoj festivalski život koliko sutra, na sarajevskom filmskom festivalu.

* Kažete da su i scenario i tema „našli vas“ a ne vi njih; kako je Gordan Kičić kao „debitant u ulozi producenta“, zakucao upravo na vaša vrata?

- Desilo mi se nešto što se verovatno nikad ne dešava u ovoj zemlji, da mi se javi čovek koji me ne poznaje i kaže mi da mu se dopada ono što sam radio, da mi scenario i pita da li bih radio film. Postojao je budžet, ja sam došao na gotovo i bavio se svojim poslom.

* Znači li to da se ipak isplatila „filmska škola“ kojom nazivate deceniju i po snimanja TV reklama i spotova, ali pre svega „spuštanje klape“ na Kustinom „Andergraundu“?

- Kao diplomiranom pravniku, meni je reklama bila put da dođem do filma, mada nikada nisam zamišljao da ću raditi reklame. Moja prva reklama postigla je priličan uspeh, shvatio sam da na reklamama mogu svakodnevno da se treniram, ali i da se od njih lepo živi... Sve je to i dovelo do toga da mi se javi Gordan. Reklame su bile moja odskočna daska i ja to ne zaboravljam.

Mislim da je velika škola to što sam iz dana u dan isprobavao sebe u raznim žanrovima i najrazličitijim kratkim formama, no moja najveća filmska škola je bez sumnje bilo sedam meseci spuštanja klape na „Andergraundu“ kod Kusturice. Sve što znam o filmu naučio sam od majstora, gledajući kako taj čovek radi, a dosta i od Vilka Filača koji je bio za kamerom. Gledajući Kustu kako pravi film bio sam u prilici da kradem sve što on zna - ja sam i došao da spuštam klapu ne da bih radio već da bih učio. Inače, mislim da je za film važno da svako ko završi školu prođe ceo put od nošenja kafa preko razvlačenja kablova, čišćenja kamere, nošenja baterija i objektiva... do režije.

* Naglašavate da je „Ustanička ulica“ priča o „malim ljudima“, bez udara na veliku politiku, iako je najavljivana kao film koji će uznemiriti duhove?

- Baviti se temom ratnih zločina je veliko pitanje. Počevši da istražujem i čitam sve te priče koje ne bih želeo nikom ni da ih čuje, a kamoli da ih proživljava, shvatio sam da iza svega toga nije velika politika. Nismo želeli da napravimo filmovani „Insajder“, što stalno ističem jer su neki to tako doživljavali i smatrali da sam morao više sve da prozovem, jače da napadnem... Nisam želeo nikog da prozivam, još manje da napadam. Ovo je bio moj intimni urlik, krik besa zbog toga što se nama svima dešava, još uvek, što se desilo svoj toj deci koja tada nisu bila ni rođena, svim tim porodicama koje su rasturene. To je moj lični stav, da o tome treba govoriti tako, da vidite gde je tu taj „mali čovek“.

MUZIKA

* UZ vas kao reditelja i Kičića kao producenta, debitant na filmu je i (nagrađeni) kompozitor Ivan Brkljačić?

- Razmišljao sam čak i o tome da napravim film bez muzike - ali sam se onda zapitao da li bih to bio ja. Sve vreme sam se bavio vezom između sadržaja i muzike, za koju verujem da mnogo više utiče na nas nego što smo svesni.

Sarađivao sam sa Ivanom Brkljačićem od melodija do aranžmana, stalno sam pričao sa njim o emocijama koje želim da postignem. Vodili smo debate kako to treba da zvuči i pravi sazvučje sa slikom. Ivan je to vrlo dobro čuo i prepoznavao.