Miloš Miša Radivojević: Sram da bude nas očeve

REČI su izgubile vrednost, nemaju snagu, i to nije samo srpski problem. Kad gledamo TV, novine, vidimo da su reči ili preteške, ili izlizane, i da je ta ogromna informativna mašinerija, ta savršeno razvijena tehnološka komunikacija u koju je svet uvijen, na kojoj pliva, ta opšta informacija, u velikoj krizi. Reči gube značenja, objašnjenja, definicije... Davno, 70-ih godina, profesor Petar Martinović, biolog i izvanredni naučnik, ali, nažalost, zaboravljena ličnost kod nas, rekao mi je frazu koju svaki dan držim u svesti - pogubile su se definicije pojmova, izbrisane su definicije pojmova, ignorišu se definicije pojmova, a to je haos. Mislim da smo sada u haosu, ništa ne važi, i sve možete da okrenete - kaže Miloš Miša Radivojević, reditelj i autor kultnih filmova koji su obeležili kinematografiju na ovim prostorima. Za novi film „Kako su me ukrali Nemci“ nedavno je dobio nagradu „FIPRESCI“ na festivalu „Sinema siti“ u Novom Sadu.

* Šta je dovelo do toga da je danas možda vrednije ne govoriti ništa?

- Ceo svet je u krizi, iako je svet uvek bio u krizi, i uvek je bilo gladi, ratova, kataklizmi... Ništa novo, ništa specijalno. Ali, s obzirom na to da smo ušli u 21. vek prilično samouvereno, sa snažnom, ekspanzivnom tehnologijom, sa nekim dobrim ekonomskim prognozama, osećanjem da se može sačuvati biosfera, dobiti borba protiv siromaštva, bolesti, za ljudske slobode, humaniji odnos između malih i velikih... znači da smo imali nadu. Ona se nije ostvarila, naprotiv, ljudima se manipuliše sa svih strana, čitava civilizacija dovedena je u pitanje. Govorim kao diletant, možda sve i nije tako dramatično, ali čini mi se da smo svi ugroženi, pogotovu mi mali.

*U čemu je naša nevolja, izvan konteksta ove svetske drame?

- Najveća nevolja je kad se uskrati budućnost. Posle svih teških događaja, nismo umeli da rešimo probleme za generacije koje dolaze. Mi koji smo očevi, dedovi, majke... treba da se osećamo kao ljudi koji nisu obavili svoj posao da bismo svojoj deci omogućili ne sreću, ne blagostanje, jer svaka generacija mora sama da se izbori za svoje vlastite, male sreće, nego smo čitav svoj teret, sve hipoteke, sve moralno neobavljene, nedovršene poslove, sve odluke koje smo mogli da donesemo, a odlažemo ih već 50-60 godina, ostavili njima. Gurnuli smo ih pod tepih, zažmurili, kovertirali ih za budućnost. Taj paket čeka našu decu, unuke, praunuke... i to je u svim relacijama amoralno. Mislim da sebi treba da kažemo onako intimno - sram te bilo.

* Šta sve čini taj korpus laži, samoobmana i moralnih problema koje nismo razrešili?

- Niz zabluda, s kojima se suočavamo svakodnevno - mali smo, borimo se za opstanak, ali zbog toga mitomanski preuveličavamo naše uspehe, a žmurimo pred neuspesima. Ne pričam o nekakvoj fundamentalnoj, zloj prirodi Balkanca, prosto, to je produkt okolnosti - naša kuća na drumu, zbog koje su više nas maltretirali nego mi druge. Mi smo bili upućeni na odbrambeni stav, zato imamo i mnogo laži u istoriji, ali i u genetskoj strukturi - morali smo sami sebe da bodrimo, da razvijamo optimizam i bezrazložnu sigurnost koju nisu mogle da nam pruže okolnosti. Ali, tako imamo i puno alibija zašto smo zaostali, zašto vučemo hipoteke koje su laž.

* Da li postoji način na koji danas možemo razrešiti te naše falsifikovane situacije?

- Ko će sada da okupi porodicu posle užasa koje je počinio i da kaže svojoj deci - deco, ja sam hulja, zločinac koji je bio u ratu i činio užasne stvari, ubijao tuđu decu, tuđe majke, očeve... To se krije, uvek se kaže da je tata bio u ratu da bi ubijao neprijatelje, da bi se borio da njegova deca budu slobodna, imaju šta da jedu. Jer, kad hoćete da premostite veliku krizu, vi kažete nekome ko govori istinu - nemoj to da kažeš, oni koji to slušaju neće te razumeti, nemoj ih opterećivati sa previše istine, izgubiće hrabrost, moraš ih malo lagati. Naročito mlade, i to je omiljeni politički argument za ćutanje.

* Ne postoji narod koji nešto nije falsifikovao u svojoj istoriji.

- Kao što čovek pogreši, dešava se u istoriji i da narod pogreši, mada je to teška definicija. Uostalom, nema naroda koji nije doživeo i takvu kalvariju - pogrešna politika, rat, pogrešni postupci, čovek nije savršeno biće, i to se prenosi i na narod. Nisu drugi narodi ništa drugačiji, bolji, ličimo jedni na druge. Ali, svi su gledali da se nekako iskupe za svoje greške.