Nema filma bez strasti

LAUREATI visoke nagrade „Aleksandar Lifka“, koju Festival evropskog filma Palić dodeljuje za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, ove godine su reditelji Konstantin Kosta Gavras i Goran Marković, koji se pridružuju filmskim stvaraocima kao što su Lučijano Pintilije, Jirži Mencl, Margareta Fon Trota, Kšištof Zanusi, Dušan Makavejev, Milena Dravić, Ištvan Sabo, Mikloš Janč, Ken Louč, Goran Paskaljević, Ken Rasel, Predrag Miki Manojlović...

U ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“, Kosta Gavras, francuski reditelj grčkog porekla i jedan od najvećih filmskih stvaralaca današnjice, najavljuje da, nažalost, ipak neće moći da dođe na palićki festival (traje od 17. do 23. jula), na kojem će njemu i Markoviću biti priređen omaž.

- Veoma mi je žao što nisam mogao da odgovorim na poziv direktora Festivala na Paliću Radoslava Zelenovića. Ali, nadam se da će se ukazati druga prilika, da ću moći glasno da se zahvalim na nagradi i da upoznam vašu zemlju - kaže Gavras.

* Lifka je bio jedna od značajnijih evropskih ličnosti zaslužnih za promociju „pokretnih slika“ u prvoj polovini 20. veka. Šta umetniku kao što ste vi, koji ima Oskara, Zlatnu palmu, Zlatnog medveda i druge svetske nagrade može da znači ovo priznanje?

- Svako priznanje za reditelja i njegov rad predstavlja čast i zadovoljstvo, bez obzira šta je sve do tada dobio u karijeri. Nagrada koja nosi ime Aleksandra Lifke za mene je posebno značajna, jer poznajem rad ovog velikog sineaste. Znam njegov talenat, strast prema filmu i Evropi u kojoj je mnogo radio, i zato mi posebno imponuje.

* Svim vašim filmovima zajednička je politička i socijalna provokacija, sudbina malih ljudi. Da li je možda i najvažnije pokazati kako male stvari mogu da menjaju odnose?

- Moji filmovi imaju sve vrste definicija koje ne bih želeo da komentarišem. Uveren sam da je film istovremeno umetnička kreacija, narodni spektakl i politički akt. Kao što je bila grčka tragedija pre 2.500 godina. Moji filmovi teže da učine vidljivim ono što je nevidljivo u našem društvu. Zanimaju me žrtve, jer svi možemo da se suočimo sa silama koje ne predstavljaju ništa drugo do moć i njene interese.

* Kultni film „Z“, koji ste napravili pre četrdeset godina, i danas je jednako uzbudljiv i aktuelan. Znači li to da i dalje živimo sličnu vrstu brutalnosti, samo što je sada „upakovana“ u „korektnost“ i humanističke slogane?

- Humanistički slogani kojima obiluju naši životi i naša svakodnevica, često su velovi „skromnosti“ koji se neprekidno bacaju na svet, koji je stalno u promeni i u pokušaju da bude bolji. Te parole, nažalost, sve više su dirigovane od malog broja ljudi, od onih koje određuje ekonomska moć. Sila novca. Naš svet više ne zavisi od demokratski izabranih ljudi, od onih kojima dajemo svoj glas, i to je ono što je zastrašujuće.

* Jeste li mogli predvideti taj uspeh, pošto je „Z“ i sada jedan od najgledanijih filmova evropske kinematografije?

- Nemoguće je bilo predvideti takav uspeh, a čuvam i kao dokaz da niko nije želeo da bude producent tog filma. Isto važi i za „Opsadno stanje“, jer su to filmovi koji ne podsećaju ni na jedan film urađen pre njih. Dakle, nije bilo referenci za finansijere. „Z“ je urađen zahvaljujući Žaku Parenu, i posebno državi Alžiru, koji su nam omogućili da snimamo ovakvu priču dajući nam sve pogodnosti. Film je, takođe, dobio i izvesnu svotu od tadašnje francuske vlade, i to zbog „kvalitetnog scenarija“, kako su obrazložili svoju odluku.

* „Z“ vam je u svetu doneo reputaciju levičara, a posle filma „Nestao“ govorilo se da balansirate između „levice i desnice“. Ipak, vi se nikada privatno niste bavili politikom?

- „Mešati“ se direktno u politiku, podrediti disciplini, dogmi i „istini“ jedne partije, ili, jednostavno, jedne ideologije, za mene je apsolutno nezamislivo. Volim da zadržim svoje sumnje, da sam slobodno tragam za sopstvenim pogledima, i svakako, da poštujem tuđe mišljenje kada je ono vredno poštovanja. Izražena politička poruka zanima me samo unutar žanrovskog filma, pre svega trilera i špijunskog filma.

* Za film „Moj pukovnik“ adaptirali ste istoimenu Zamponijevu knjigu - priča govori o teroru nad Alžircima, o kome se u francuskim krugovima ćutalo. Kako objašnjavate ćutanje o zločinu?

- Ćutanje u suočenju sa nepravdom često „pripada“ političkim ili verskim pokretima. Ćutanje je zločin, jer prihvatiti i ne govoriti suočen sa zločinom koji se dešava, znači pustiti one koji ga čine da to nastave, ili da ga ponove. Ćutanje u suočenju sa zločinom je i siže mog filma „Amin“.

Šta je za vas najvažnije u stvaranju filma?

- Ne mogu da stvaram film bez strasti. I ako mi se dopada priča, spreman sam da pravim film besplatno, ili uz veoma malu nadoknadu. To se već događalo. Novac je važan i neophodan, ali može i da korumpira. Podrediti našu divnu strast koja je stvaralac filma „novcu“, za mene je zločin.

* Pre dosta godina boravili ste u Beogradu, bili ste gost Festa. Možete li nešto da kažete o našoj kinematografiji?

- U Francuskoj gledamo vrlo malo srpskih filmova, zato i

ne poznajem mnogo vaših glumaca. Žao mi je što ne mogu da dođem na palićki festival, da vidim srpske filmove i da kupim što više DVD-ja kako bih bolje upoznao vašu kinematografiju.

* Vaš filmski „rukopis“ mnogi svetski kritičari nazivaju i „stilom tragičnog poete“?

- U toj definiciji mog rada volim reč pesnik. Nadam se da je zaslužujem, ali ne znam.

* Oni koji su imali privilegiju da vas lično upoznaju, kažu da ste nepretenciozni, šarmantni, i da i sada vrlo dobro izgledate. Šta je najvažnije da čovek ostvari u životu - uspešnu karijeru, porodičnu sreću, ljubav...?

- Sve troje zajedno. Neki kažu da je to utopija, ali verujem da utopija nije ono što je neostvarivo. Utopija je za mene ono što još nije ostvareno.

KAPRICIOZNA PROFESIJA

* Zanimljivo je da se filmom bavi cela vaša porodica - supruga, ćerka i sin, koji je reditelj, takođe imaju dosta uspeha u filmskoj profesiji?

- Srećan sam da radim sa suprugom, više nego sa bilo kim drugim, jer ona poznaje preokupacije, anksioznost reditelja, a sa njom mogu i da razgovaram bez zazora ili skromnosti. Ona je producent filmova i drugih reditelja, i uvek poklanja podjednaku pažnju njihovom radu i problemima. Što se tiče moje dece, slobodni su da izaberu. Prirodno, veoma sam zadovoljan što su uspešni. Ali, uvek sam zabrinut, jer poznajem tu profesiju, tako nepredvidivu i kapricioznu.