FELJTON - DVA METKA ZA ANTU PAVELIĆA: O atentatu na poglavnika nakaradne Nezavisne Države Hrvatske ispredane su različite priče

Piše Đuro Zagorac

28. 06. 2022. u 18:00

U LOMASU del Palomaru, predgrađu Buenos Airesa, stecištu ustaša u sredu uveče, 10. 4. 1957, okupila se još veća masa naroda.

ФЕЉТОН - ДВА МЕТКА ЗА АНТУ ПАВЕЛИЋА: О атентату на поглавника накарадне Независне Државе Хрватске испредане су различите приче

Fozto: Privatna arhiva i Fejsbuk

Veče za veliko slavlje, pomen na proglašenje NDH iz aprila 1941. Poglavnik je pristigao gotovo nečujno. Izišao je sam iz automobila. Delovao je zbunjeno, pratilac je zaostao. Kao da je osetio opasnost, krenuo je...

Odjeknuo je i prvi pucanj, metak je ispalio Milo. Pavelić se dao u bekstvo, bez znaka ranjavanja. U poteru za njim krenuo je Blagoje i čim ga je sustigao ispalio je dva metka. On se zateturao i pao. Tašna koju je nosio, pala je nedaleko od njega. Trenuci koji su otkucavali poslednje sekunde života.

Susreli su se pogledi napadača i begunca, osvetnika i grešnika. Pavelić nije cvileo, rana je još bila vruća. Prkosno se oglasio: "J...m ti majku srpsku, komunističku i jevrejsku"!

Zašto Blagoje još jednom nije pucao, nije uzeo tašnu u kojoj je sigurno nešto bilo i vredno, on je obrazložio mnogo godina kasnije u svojoj pisanoj ispovesti.

PUCNJI u Pavelića izazvali su opštu paniku. Stigla su ambulantna kola i ranjenika odvezla u bolnicu. Ustaški čelnici i zvanična vlast su pokušali da zataškaju postojanje atentata. Smrt Pavelića predstavljala bi težak poraz ustaštva, a vlast je uporno tvrdila da se na njenoj teritoriji ne nalazi osoba toga imena. Prvo je jedan lokalni list to samo notirao da bi ga preuzeli i glavni listovi, koji su objavili poglavnikovu fotografiju iz bolničkog kreveta. Argentinska vlada je morala da reaguje, ustašama je naloženo da i ranjenog Pavelića odmah izvedu iz zemlje. I on se vratio, "pacovskim kanalom" kojim je i stigao u Argentinu. Bio je smešten u Madrid, u Španiju diktatora Franka. Tu se bezuspešno dve godine lečio, umro je je krajem 1959. Prvi glasni pomen na Pavelića čuo se u Hrvatskoj u vreme maspoka 1971. kada se čula i pesma:

"U Madridu grobnica od zlata, u njoj leži glava od Hrvata".

A kako su prošli atentatori?

Blagoje i Milo su bez ogrebotine stigli u stan, gde ih je željno očekivao Jakov. Preostalo im je da događaj prepričavaju i da iščekuju nove vesti. Bili su zadovoljni jer su prošli bez žrtve, a sa žalom što "meč" nisu okončali as-servisom!

KAKVE su bile reakcije? O verzijama atentata ispredane su različite priče. Jedna od njih je bila da su rankovićevci iznajmili profesionalce i da su ih bogato nagradili. Četnička trojka, Jakov i njegovi, nisu tada ni pominjani. Sami se nisu oglašavali iz razumljivih razloga, živeli su u državi i okruženju gde su ustaše bile moćne i gde ih je lako mogla stići osveta. Na četničke organizacije i pojedince nije se ni ukazivalo. Oni, naročito u Severnoj Americi, više su bili okrenuti prema Titu. Procenjivali su da sve dok je on živ, nema raspada Jugoslavije i njihovog povratka u zemlju. Otud i više neuspelih pokušaja, da se Tito liši života.

Tek posle raspada Jugoslavije obelodanjene su sve pojedinosti vezane za atentat na Pavelića.

MOTIVE za atentat, glavni, Jovović, je naveo: "Hrvati su izdali i uništili Jugoslaviju; Pavelić i njegova genocidna NDH su bili oličenje te izdaje; na antiustaštvu proizvedena je podela srpskog naroda i bratoubilački rat četnika i partizana, a osvetu nad Pavelićem poklanja svojim idolima - Baju Stanišiću, Pavlu Đurišiću i Draži Mihailoviću." Nikad se nije vratio u zemlju u opravdanom strahu od zakona.

Sve pojedinosti atentata opisao je Blagoje Jovović u knjizi "Dva metka za Pavelića". Vratio se Blagoje, obišao zavičaj, staze svoga vojevanja. Ispovedio se u manastiru Ostrog, vratio se u Argentinu i ne strahujući od pakla, umro 1999.

A da li će Ante Pavelić ostati da počiva u Madridu ili na mestu zločina, u Zagrebu, još se samo nagađa.

DVE I PO decenije posle ispaljenih hitaca na Pavelića, svega godinu dana posle Titove smrti (1981) oglasili su se Albanci u Prištini, žestokim i masovnim protestom. I zvučnim zahtevom:

"Kosovo republika"!

Dokle je odzvonio i kako je primljen?

"To je kontrarevolucija"!

Bila je prva zvanična ocena Vladimira Bakarića (1912-1985), najuticajnijeg pojedinca iz Titovog najužeg revolucionarnog okruženja.

Političari su, prividno, uspeli da primire Albance, ne za dugo. Oglasili su se preko vojnika Aziza Keljmendija (1967-1987) koji je u paraćinskoj kasarni počinio masakr; na spavanju je ubio četvoricu i ranio petoricu drugova. Uz ocenu da je to teroristički akt, sledila je i sumnja, mogućnost da je izvršilac bio duševni bolesnik?

BRANKO Mamula (1921-2021), admiral i čelnik JNA, ispoljio je tada u svojoj reakciji odlučnost i čvrstinu koja je imponovala onima koji su već bili zabrinuti za sudbinu Jugoslavije. U Zagrebu se čak začela ideja da se Mamuli prepusti vođenje države, po ugledu na Poljsku i dovođenje generala Vojteha Jaruzelskog (1923-2014).

Ideja je bila dobra, ali neprimenjiva.

Republičko-pokrajinski lideri u kolektivnim rukovodstvima partije i države, na nivou federacije, već su se bili osilili, proglasili za Titove zavetnike.

Umrli Tito je i te 1988. još uvek bio moćan.

Mamulu je, međutim, preuzeo ljubljanski list "Mladina" i njen novinar Janez Janša (1958). Povod je bio admiralov poklon za odlazak u penziju, kuća, vila, u Opatiji (sa terase mogao da zaroni u more), a namera - da se kompromituje JNA koja je bila (ustavno) najveća prepreka slovenačkom osamostaljenju. Člancima i sudovanjem Armija je bušena i na kraju bila izbušena.

A kako su prošli Janša i Mamula?

JANŠA, olovkom, obezbedio je Slovencima državu, što nisu uspeli svi njeni političari i vojskovođe. Mamula se lako predao, otišao je u penziju i na more, ne u Opatiju već u Kotor. A bilo ih je koji su očekivali da će se legendarni admiral vratiti u zavičaj, Kordun, i ponovo staviti na čelo zavičajnih Srba.

A onda je na konferenciji u Hagu, septembra 1991, koju su organizovale članice EZ, Jugoslavija je izbrisana kao država. NJenih šest republika proglašene su za nove države. Jedino je Hrvatska bila obeležena sa fusnotom, Srbi koji su u njoj živeli, a bilo ih je nešto više od pola miliona, dobili su "specijalni" status. To im je namenjeno kao uteha, umesto konstutivnosti koju im je nova vlast oduzela i proglasila nacionalnom manjinom. Građanski rat je bio neminovan.

KONTROVERZNI I LJUBOMORNI KRAJAČIĆ

ATENTAT na Pavelića je postao svetska vest. Rastrčali su se novinari, agenti i diplomate iznenađeni, pokušavali da otkriju izvršioce i nalogodavca. Uzbuđenje i u Jugoslaviji. Najviše među Hrvatima. Srbi su žalili što se atentat nije smrtno završio. Jugoslavija je zvanično tražila Pavelićevo izručenje, a Argentina se vadila da joj je isti nepoznat, slučaj je prepušten obaveštajnim i diplomatskim službama. Kontraverzni Ivan Krajačić Stevo, kao ministar unutrašnjih poslova Hrvatske, organizovao je svoju posebnu službu sa zadatkom da Pavelića prevashodno živog dovede, da mu se sudi u Zagrebu. On je bio ljubomoran na Srbe, naročito na Aleksandra Rankovića, koji su uspeli da Dražu Mihailovića uhvate živog i da mu sude. Krajačić je bio uveren da iza atentata stoje savezne jugoslovenske službe, pa ga je i prokomentarisao: "Tako im i treba, kad nisu sa nama sarađivali".

SUTRA: KAKO JE NASTAJALA REPUBLIKA SRPSKA KRAJINA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

UPOZORENJE: Nemojte piti kafu ako ste u nekoj od OVIH grupa