FELJTON - UMIŠLJENI PREVENTIVNI RAT: Osuđen je samo nemački kajzer zbog napada na Belgiju

Dr Mile Bjelajac

05. 08. 2021. u 18:00

LEPŠIM, ali ništa manje odlučnim jezikom Srbija se u tekstu ultimatuma prvo podseća na sledeće činjenice: "31. marta 1909. god. poslanik Srbije u Beču dao je C. i Kr. Vladi po naredbi svoje vlade izjavu: 'Srbija priznaje da fait accompli stvoren u Bosni i Hercegovini nije povredio njena prava i ona će se prema tome saobraziti odluci koju Sile donesu odnosno čl. 25 Berlinskog ugovora.

ФЕЉТОН - УМИШЉЕНИ ПРЕВЕНТИВНИ РАТ: Осуђен је само немачки  кајзер због напада на Белгију

Profesor Slobodan Jovanović

Primajući savete Velikih Sila, Srbija se još sada obavezuje da napusti držanje protesta i opozicije, koje je zauzela prema aneksiji još poslednje jeseni, i, osim toga, obavezuje se da promeni pravac svoje sadašnje politike prema Austrougarskoj, kako bi buduće živela sa njom u odnosima dobrosusedstva'."

Posle ovog "pravnog osnova" prelazi se na brutalno optuživanje: "Međutim, istorija poslednjih godina, a naročito žalosni događaji od 28. juna, pokazali su da u Srbiji postoji prevratnički pokret, čiji je cilj da odvoji od Austrougarske Monarhije izvesne delove njenih teritorija. Došlo je do toga da se taj pokret, koji se javio pred očima Srpske Vlade, manifestuje i izvan teritorije Kraljevine u terorističkim delima, u čitavom nizu atentata i ubistava... Srpska vlada nije ništa učinila da uguši ovaj pokret; ona je tolerirala zločinački rad raznih društava i udruženja, upravljen protiv Monarhije, neobuzdan ton štampe, veličanje vinovnika atentata, učešće oficira i činovnika u prevratničkim rovarenjima, bolesnu propagandu u javnoj nastavi, tolerirala je najzad sve one pojave koje su mogle da navedu srpsko stanovništvo da omrzne Monarhiju i da prezre njene ustanove. Ovo kažnjivo (sic!) toleriranje od strane Kraljevske Srpske Vlade nije prestalo ni onda kad su događaji od 28. prošlog meseca otkrili celom svetu njegove kobne posledice. Iz iskaza i priznanja vinovnika atentata vidi se da je zločin sarajevski skovan u Beogradu; da su oružje i eksplozive kojima su ubice bile snabdevene, njima dali srpski oficiri i činovnici, članovi "Narodne odbrane"..."

PREISPITIVANJE ODGOVORNOSTI

VREME između dva svetska rata imalo je po pitanju uzroka izbijanja svetskog sukoba svoja obeležja, kao što će nova učitavanja slediti tokom Hladnog rata, kada se težilo homogenizaciji zapadnog bloka (NATO), sastavljenog od nekadašnjih protivnika. Poseban razvoj ove teme odvijao se na tragu preispitivanja nemačke odgovornosti za Drugi svetski rat. Tradicionalna nemačka "škola prikrivanja" suočila se sa novim hrabrim trendovima, koji su doveli do nekih od najpoznatijih kontroverzi ("Fišerova kontroverza"). Sve to ne bi bilo moguće bez novih prodora u nepoznatu ili namerno "prikrivanu" građu.

U NASTAVKU ultimatuma sledilo je deset zahteva, od kojih je srpska vlada prihvatila osam, praktično bezuslovno, a dva uslovno. No, to nije poremetilo pripremljeni ratni scenario. Baron Gizl, već u putnom odelu, jedva da je odvojio koji minut da pogleda odgovor koji mu je premijer Pašić uručio. Ni dvadeset minuta kasnije, u srpsko ministarstvo stigao je odgovor: "Pošto je istekao rok određen notom koju sam, po naredbi svoje Vlade predao NJegovom Prevashodstvu Gospodinu Pačuu prekjuče u četvrtak u 6 časova po podne, a zadovoljavajući odgovor nisam dobio, čast mi je izvestiti Vaše Prevashodstvo da večeras napuštam Beograd sa osobljem." Ovo je bilo u skladu sa najavljenom pretnjom prilikom uručivanja note: "Ako srpska vlada ne da zadovoljavajući odgovor po svim tačkama u noti do 6 sati posle podne 25. jula, on će zajedno sa osobljem poslanstva napustiti Beograd."

Tri dana kasnije stigla je i objava rata.

ZARAĆENE strane su u avgustu i septembru 1914. pohitale da za vlastitu javnost i sve tada neutralne i neopredeljene države kažu svoju istinu o razlozima za izbijanje rata. S tim ciljem, gotovo sve, uključujući i Srbiju, objavile su selektivan izbor diplomatske građe.

Nije se libilo ni od prekrajanja, pa i falsifikovanja. Cilj opravdava sredstvo. Tako su nastale "bele", "plave", "crvene", "narandžaste", "žute" i druge knjige. Kasnije će se, 1915, tome pridružiti Italija sa svojom "zelenom knjigom". Pomenimo odmah da ni posleratne zbirke diplomatskih dokumenata o predistoriji stupanja u rat nisu bile imune na tendenciozne selekcije, prikrivanja, prvenstveno ispuštanjem "neprijatnih" dokumenata, pa i preštampavanja sumnjivih tvorevina.

Posle pobede Saveznika sledio je nastavak utvrđivanja odgovornosti za rat, za zelenim stolom. Pobednici su 1919. osnovali posebno telo stručnjaka koji su imali zadatak da ispitaju odgovornost za izbijanje rata. Član te komisije bio je i dr Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta. Zanimljivo je da je on još 1. marta imao utisak da niko neće posebno biti okrivljen i da će se izreći samo moralna osuda, ali da se ide za tim da se za pojedine zločine i povrede međunarodnog prava traže krivci i da će se suditi i samom kajzeru. Od Delegacije SHS traženo je da do 1. marta dostavi podatke o bugarskom umišljaju za ulazak u rat i napad na Srbiju. Takođe, zahtevano je da još više redukuje podneti popis bugarskih ratnih zločina.

PIŠUĆI o radu Komisije, Slobodan Jovanović je naveo da je ovo telo, pre svega, utvrdilo da je Nemačka htela rat i namerno ga je izazvala: "Preventivni rat", uperen "protiv mogućeg napada u dalekoj budućnosti, za koji nije izvesno da će se uopšte desiti - takav jedan rat jeste za najoštriju osudu." Komisija je dalje našla da je odmah na početku rata Nemačka napadom na Belgiju učinila povredu međunarodnog ugovora kojim je garantovana neutralnost. Jedan od jemaca bila je Prusija. To se imalo smatrati "kao teška povreda međunarodnog prava". U ova dva slučaja Komisija je našla da ni u izazivanju rata, ni u povredi neutralnosti Belgije, nema uslova za krivičnu odgovornost jer međunarodno pravo nije predvidelo sankcije. Međutim, Komisija je našla krivično delo u načinu na koji su Nemačka i njene saveznice vodile rat - varvarski i protivpravno, nasuprot svim normama i preko svake granice dozvoljenog. U Komisiji su mišljenja po nekim pitanjima bila podeljena. Vrhovni savet je na kraju usvojio izveštaj Komisije, ali je u pogledu suđenja vladaocima učinio nekoliko izmena: da će se suditi samo nemačkom kajzeru, ali ne za dela iz rata, već za "nepoštovanje međunarodnog morala i svetinje ugovora", drugim rečima, za izazivanje rata i narušavanje belgijske neutralnosti.

KOMISIJA za utvrđivanje ratne krivice, kako se ovo telo zvalo, pod rukovođenjem Amerikanca Roberta Lensinga, završila je izveštaj 29. marta 1919. zaključkom: "Rat je isplaniran od strane Centralnih sila kao i od njihovih saveznica Bugarske i Turske i rezultat je delovanja ostvarenih s predumišljajem i u nameri da se isti učini neizbežnim. U saglasnosti sa Austro-

-Ugarskom, Nemačka je svesno radila na tome da na stranu gurne brojne posredničke predloge Antante i osujeti njena ponovljena nastojanja da se rat spreči." Po Lensingu, pokretači osvajačkog rata morali su biti žigosani pred istorijom.

Od momenta kada su ovi zaključci ušli u mirovne ugovore kao činjenice, a poraženi se morali saglasiti svojim potpisom, počela je priča o pokušaju revizije tih ocena, koja bez prestanka traje gotovo stotinu godina.

SUTRA: Falsifikovanje balkanske priče

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)