ISTORIJSKI DODATAK - TITO KUMOVAO NAZIVU UŽA SRBIJA: Pokrajine su zbog nedorečenosti Ustava na mala vrata dobijale status republika

Ivan Miladinović

15. 04. 2021. u 17:14

O RASTURANJU bivše Jugoslavije od 1991. u njenim nekadašnjim republikama, ali i širom Evrope, napisane su čitave biblioteke, podignute mnoge optužnice i izrečene brojne pravosnažne presude. Opšte je mesto da su sve važne činjenice otkrivene i obelodanjene. I da se tome malo šta može dodati i oduzeti.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТО КУМОВАО НАЗИВУ УЖА СРБИЈА: Покрајине су због недоречености Устава на мала врата добијале статус република

Tito i Petar Stambolić / Arhiva

Međutim, taj proces raspada trajao je malo poduže, preko dve decenije, i u najmanju ruku postoje nekoliko datuma sloma Jugoslavije. Bar još dva glavna aktera njenog demontiranja. Pored Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Milana Kučana, koji su zvanično 1991. prvi digli ruku na ono što je bila zajednička država, postoji još nekolicina aktera njenog demontiranja.

Jedan od prvih datuma gašenja Jugoslavije nesporno je usvajanje amandmana (na Ustav iz 1963) u proleće 1971. U fazi njihovog nastajanja dolazi do sukoba između Josipa Broza i srpskog rukovodstva. Marko Nikezić i njegova ekipa bili su za javnu raspravu, ali Hrvatska i Slovenija su to, uz podršku Tita i Kardelja, definitivno odbile.

Suština amandmana može da se shvati iz reči Edvarda Kardelja u Ustavnoj komisiji, povodom amandmana XX, koji je doslovno rekao:

"Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država? Za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje... Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je i u autonomnim pokrajinama (u čl. 1)... Očito je da danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj AP unutar republike, da one budu izjednačene sa pozicijom republika u Federaciji."

To je, međutim, ostavio za narednu fazu koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.

KRAJEM MARTA te 1971. ustavni amandmani su usvojeni, a u šta će oni pretvoriti Jugoslaviju, najbolje je video profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić:

- Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu.

HAJKA NA AUTORE "PLAVE KNJIGE"

PREZENTOVANJE ovog ekspertskog materijala, pored nezadovoljstva pokrajinskih funkcionera, podelilo je i rukovodstvo u Srbiji. Protiv "Plave knjige" su bili Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić, Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović, Mirko Popović, Radovan Vlajković, Nandor Major, Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali, DŽavid Nimani... Oni su agresivno nastupili protiv "Plave knjige", i tražili su odgovornost za pokretače ustavnih promena Dražu Markovića, Dušana Čkrebića, Đorđa Lazića, Ivana Stambolića, koji je tada bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije. Posebno su na udaru bili autori ovog strogo poverljivog materijala - Najdan Pašić, Radoslav Ratković, Veljko Marković, Miodrag Zečević, Nikola Stanić.

Mnogo godina kasnije, u svojim memoarima, Miko Tripalo, hrvatski lider iz tog vremena, reći će da će "svi njihovi zahtevi iz 1971. godine činiti temelj Ustava iz 1974. godine". Ostala je zabeležena i njegova izjava u Crnoj Gori, tokom večere sa rukovodstvom ove republike (Veselin Đuranović, Vidoje Žarković, dr Žarko Bulajić"), kojoj je prisustvovao i Veljko Vlahović: "Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda." O ovom incidentu je dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore, izvestio svog kolegu u Srbiji Milenka Bojanića, a ovaj je to preneo Marku Nikeziću. Na sastanku kod Tita, 14. marta 1971, Nikezić je otvoreno rekao šta se sprema Srbiji. Pored Marka bio je Veljko Vlahović, koga je očigledno izdalo "crnogorsko čojstvo", te je "kukavno ćutao". I Tito je bio zbunjen, pa nije reč progovorio.

Bilo je kako je bilo. Srpsko rukovodstvo nije uspelo da spreči ustavne promene koje će izroditi silna iscrpljivanja, ekonomsku nefunkcionalnost, razne oblike državnih kriza. I dovesti Srbiju u ponižavajući ustavnopravni položaj. Tad nastaje i ona čuvena premisa "slaba Srbija, jaka Jugoslavija".

Nije bilo potrebno ni dve godine od donošenja Ustava 1974. godine, pa da se u Srbiji osete sve njegove posledice. Naravno, novi ustav nalagao je usklađivanje zakona i uredbi sa novim najvišim pravnim aktom. Pokrajine su odbijale donošenje zajedničkih zakona gotovo u svim oblastima društvenog života. Nedorečenost ili pogrešno tumačenje pojedinih ustavnih odredaba javljali su se na svakom koraku što je gotovo potpuno paralisalo funkcionisanje političkog sistema u okviru SR Srbije, kao složene federalne jedinice, a pogotovu u onom delu koji je nazvan "uža Srbija".

Dušan Čkrebić i Ivan Stambolić / Arhiva

PO SVEMU SUDEĆI ovom nazivu, koji će uskoro prerasti u UŽAS, bio je niko drugi do Josip Broz, inače ključni pokrovitelj ovog jedinstvenog ustavnopravnog eksperimenta u svetskoj istoriji. Naime početkom novembra 1975. godine, u Bačkoj Palanci, prilikom svečane večere priređene u Titovu čast, Radovan Vlajković, svojoj zdravici, nije nijednom rečju spomenuo Srbiju, iako se među prisutnima nalazila delegacija iz Beograda predvođena Dražom Markovićem, predsednikom Predsedništva SR Srbije. Odgovarajući na zdravicu predsednika Predsedništva SAP Vojvodine, Broz je pohvalio pokrajinsko rukovodstvo, posebno naglasivši da sa njima nikad nije imao problema kao sa "funkcionerima iz uže Srbije". I od tad ovaj naziv ulazi ne samo u kolokvijalnu već i službenu upotrebu.

Da su novosadske perjanice nove političke stvarnosti pokrajinu počeli da doživljaju ne samo kao republiku, već pomalo kao suverenu državu, videleo se neki mesec ranije za vreme vojne vežbe "Odbrana Vojvodine u zimskim uslovima" koja se održavala u okolini Pančeva. Kao posmatrači na ovom manevru bili su pozvani članovi rukovodstva iz Novog Sada, ali niko iz Beograda. Dušan Čkrebić, predsednik Izvršnog veća Srbije, zbog ovog postupka protestovao je kod admirala Branka Mamule, saveznog sekretara za narodnu odbranu, pitajući ga "od kog agresora vojni vrh JNA misli da se Vojvodina može odbraniti sama". Dobio je lakonski odgovor bez dodatnih komentara, da je "vojni vrh očekivao da će poziv republičkim rukovodiocima stići iz Pokrajine. Nažalost ovo nije bio jedini incident na ovoj vežbi. General Marko Peričin Kamenjar, komandant štaba Vojvodine, pozdravio je komandanta štaba Srbije kao da je vojni posmatrač iz neke strane zemlje.

NA OSNOVU ovih signala sa Petrovaradinske tvrđave bilo je jasno da će se poduže pričekati da se donese zajednički Zakon o narodnoj odbrani. I tako je bilo. Izvršno veće Skupštine SR Srbije još krajem 1974. utvrdilo je Nacrt zakona o narodnoj odbrani, ali su izvršna veća pokrajina, krajem aprila naredne godine, odbila da se usaglase sa ovim tekstom zbog međusobnih odnosa u rukovođenju teritorijalnom odbranom i još nekih organizacionih putanja. U Novom Sadu i Prištini su odbijali subordinaciju u sprovođenju odbrane. Popriličnu smutnju u svemu ovome unosio je Savezni zakon kojim nije bila utvrđena odgovornost komandanata pokrajinskih štabova komandantu republičkog štaba teritorijalne odbrane. Drugim rečima, republike i pokrajine su bile izjednačene i drugim zakonima i podzakonskim aktima Ustavom iz 1974. godine. U Srbiji nisu popuštali oko formulisanja ovog zakona. Petar Stambolić, u to vreme član Predsedništva SFRJ, javno je govorio ako se pokrajini omogući samostalan Zakon o narodnoj odbrani, "da će to biti kraj SR Srbije".

NERAVNOPRAVNOST SRPSKOG NARODA

RADNA grupa je tekst elaborata pod naslovom "SR Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu (ustavni položaj i praksa)" završila krajem decembra 1976. godine i sa njegovom sadržinom odmah su upoznati članovi Predsedništva SR Srbije. Pisan je vrlo obazrivo i u njenim zaključcima se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga i Republike Srbije da - kao i druge republike - ima funkciju nacionalne države srpskog naroda: "S obzirom na izražene tendencije dezintegracije Republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja." Odmah posle novogodišnjih praznika, 8. janura 1977. Draža Marković je podneo ekspoze na sednici Skupšite Srbije.

Stvar je prelomljena dve godine kasnije ličnom intervencijom Josipa Broza, Vrhovnog komandanta JNA. U leto 1977. godine Tito je poslao poruku i jednoj i drugoj strani da to reše bez svađe, odnosno da "pokrajine imaju u toj oblasti ista prava kao i republike. One treba da imaju više inicijative. A Vrhovna komanda je ta koja će koordinirati stvari u čitavoj zemlji. Ako do rata dođe biće svuda potrebna inicijativa."

Rasprava o narodnoj odbrani bila je samo vrh "ledenog brega" nove prakse koju je doneo novi Ustav. Paraliza Republike Srbije je bila potpuna, ukupan društveni i privredni život je trpeo u svim segmentima. Pokrajine su imale pravo veta na sve odluke organa upravljanja u Srbiji, a potpunu samostalnost na svojim teritorijama.

SLIČNO JE BILO sa Zakonom o državljanstvu, Zakonom o društveno-ekonomskom razvoju republike, unutrašnjim poslovima i bezbednošću, Zakona o medijima, obrazovanju, odnosima sa inostranstvom. Nije postojao nijedan zakon ili neki drugi akt iz "oblasti finansija, poreske i monetarno-kreditne politike, politike cena koji je primenjivan na teritoriji Republike". Time su dovedeni u pitanje "integritet i homogenost privrednog prostora Republike kao celine i otvoren je proces nastajanja više nepovezanih ekonomija". Bilo je više nego jasno da se u Srbiji stvaraju tri odvojena politička, ekonomska i društveno-pravna područja, ili kako su "prečani" voleli da kažu u Kardeljevom duhu "tri društveno-političke zajednice". Nije pošteđen ni sport. Prvenstva su se održavala po pokrajinama i centralnoj Srbiji, pa su prvaci sva tri dela odlazili na savezna takmičenja.

U pravosuđu su od svih organa u Republici jedino Vrhovni sud i Republičko javno tužilaštvo imali funkciju za celu Republiku. Viši privredni sud, Sud udruženog rada i drugi pravosudni organi vršili su funkcije isključivo na teritoriji Republike, ali ne i na teritorijama pokrajina. Uz to Vrhovni sud Srbije je imao posebno telo koje je bilo sastavljeno od jednakog broja sudija Vrhovnog suda Srbije i sudija vrhovnih sudova pokrajina. Povrh svega radilo se na donošenju tri odvojena krivična zakonika.

Arhiva

U saveznim organima delegati iz SR Srbije i pokrajina nastupali su potpuno neujednačeno i razbijeno. Druge republike su nastupale organizovano zastupajući svoje interese.

Fatalistička zaslepljenost "suverenističko-separatističkim" idejama pokrajinskih rukovodstava išla je čak do toga da su donošena po tri zakona, koja su bila gotovo identična, umesto jednog zajedničkog, poput onih o železnici, o hidrometeorološkoj službi i o elektroprivredi.

U MEĐUVREMENU Novi Sad i Prištinu su opsedali savezni funkcioneri, nisu izostajale posete delegacija na najvišem nivou drugih republika. Cilj ovih susreta se sam po sebi razume, da podrže i pomognu pokrajincima da se faktički što više udalje od "uže Srbije", da ne kažemo "užasa"...

KARDELJ PODRŽAVA BEOGRAD

PRE ZVANIČNOG otkrivanja sadržaja teksta elaborata "SR Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu (ustavni položaj i praksa)", koji će zbog svetloplavih korica biti nazvan "Plava knjiga", Draža Marković i Tihomir Vlaškalić razgovarali su sa Edvardom Kardeljom o ovom problemu. U svojim tvotomnom dnevniku " Život i politika" Marković svedoči da su za ovu akciju dobili punu Kardeljevu podršku i da je bez uvijanja rekao: "ne može se ići na mala vrata u pretvaranju pokrajina u republike." Marković još beleži da je slovenački ustavotvorac rekao da Srbija nikako ne popusti pokrajinama oko Zakona o narodnoj odbrani. Po ovom istom svedočenju i Stane Dolanc je podržao srpski vrh, ali će razvoj događaja pokazati da je on bio na protivničkoj autonomaškoj strani. Zanimljivo je svedočenje istoričara Petra Ristanovića da je novinar Savo Kržavac bio u posedu teksta na kome je Kardelj, rukom na margini, dopisivao saglasnost sa najbitnijim ocenama i stavovima. On je upozoravao srpski vrh da će njihova politička akcija ići teško, jer su u federaciji svi bili naklonjeniji pokrajinama.kst

Posle više pokušaja, po partijskoj i državnoj liniji, da se pronađu kakvi-takvi kompromisi sa Novim Sadom i Prištinom, suočeno sa stvarnošću Predsedništvo Srbije formira radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o svim navedenim problemima sa namerom da u njenoj završnici bude uključen sam Tito.

Pitanje ustavnog položaja Srbije otvorio je Dragoslav Draža Marković, sredinom decembra 1974, na sednici CK SKS. Mesec dana kasnije, 16. januara 1975, na sednici Predsedništva SR Srbije formirana je radna grupa za društveno-politički sistem koja je zadužena da radi "na pripremi i izradi strogo poverljivog i tajnog dokumenta koji je trebalo poslužiti kao osnova za diskusiju o problemima ustavnog konstituisanja Republike s obzirom na postojanje socijalističkih autonomnih pokrajina u njenom sastavu".

O akciji republičkog vrha, predstavnike pokrajine, lično su izveštavali Draža Marković i Tihomir Vlaškalić, čelni ljudi jednog i drugog predsedništva. Zato je istovremeno dogovoreno da se "odgovarajući materijal", za javnu raspravu, pripremi i u pokrajinama. Podatak da ovaj deo dogovora nikad nije realizovan najbolje ilustruje njihov stav da nijednog trenutka nisu ni pomišljali na bilo kakav kompromis.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)