U MREŽI IZDAJE I PREVARE: Autorski tekst povodom emitovanja serije "Porodica"

PORODICA" je prvi pravi politički triler u nas i to je jedan od razloga što je ova serija izazvala ogromno interesovanje; u pitanju su nesumnjiva hrabrost i značajan stvaralački iskorak.

Foto Promo

Poseban razlog je i odsustvo stvarne vremenske distance: hapšenje Slobodana Miloševića pre dvadeset godina bio je šok za celu naciju koji još odjekuje u svesti građana Srbije kao i samih učesnika ovog događaja. Stoga se i moglo očekivati da će izazvati različita, pa i dijametralno suprotna mišljenja, a to se, širom zemlje, sada i događa. Autori su bili svesni ovog rizika i prihvatili su ga, pa prema tome zaslužuju izvesno priznanje, bez obzira na umetničke i profesionalne domete.

Dramska konstrukcija "Porodice", gotovo aristotelski, omeđena je na dva dana i dve noći i zasniva se na izvesnom jedinstvu mesta (vila sa sardoničnim imenom "Mir"). Ova veza sa Aristotelovom "Poetikom" nije slučajna: u pitanju i jeste jedna tragedija u antičkom smislu čije korene naziremo u poslednjim danima slobode Slobodana Miloševića, godine 2001, neposredno posle agresije NATO na Srbiju i u toku nastavka ovog rata drugim sredstvima.

Foto Promo

Srž tragedije su igra i protivigra kao osnovni činioci tragičke radnje. Igru predvodi premijer Zoran Đinđić sa svojom petooktobarskom hobotnicom, u kojoj deluje najmanje jedan strani agent, docnije uhapšen i pravno sankcionisan pod ovom inkriminacijom.

Đinđićev cilj je da Miloševića stavi iza brave do isteka predviđenog roka i da ga odmah potom isporuči Hagu, što on i ne krije, bez obzira na ovaj, ili onaj, juridički alibi. Sa tim nije saglasan njegov takmac unutar vladajuće koalicije, Vojislav Koštunica, legalist, nesumnjivi baštinik narodne volje i predsednik nove države. General Pavković još nije doneo odluku i kupuje vreme u tumačenju nadležnosti, da bi na kraju povukao stražu. Tu su, naravno, i mediji glavnog toka, produženi pipci opisane hobotnice. I narod, okupljen ispred Užičke 11, koji poput antičkog hora (ili Njegoševog "kola") motiviše radnju, protivi se izručenju i podiže napetost.

Foto Promo

Na drugoj strani je sam Milošević sa suprugom Mirom i ćerkom Marijom, okružen najbližim saradnicima iz SPS i još aktuelne vlasti, zabrinutim zbog mogućeg krvoprolića. I tu se razvija jedan naročit kontekst, koji otkriva vrlo specifične odnose među članovima ove porodice, odakle potiče semantika naslova serije. Sve ovo spliće se u zmijsko klupko: akcija i protivakcija su u funkciji "političkog trilera", žanra koji prilično dosledno zastupa Vuletić.

Kao najbliži primer ovog žanra iz svetske prakse mogao bi se uzeti prošlogodišnji film Koste Gavrasa "Ponašajte se kao odrasli", takođe primer dramaturgije dvaju suprotstavljenih igara (grčki narod protiv berlinske "Trojke"). I ovde je na delu sukob "malih sa velikim", arogantnog severa sa ubogim jugom, koji ugrožava suverenitet i najavljuje dužničku i svaku drugu okupaciju. Oba filma istražuju anatomiju "meke moći" Zapada, plus izdaju kao biblijski arhetip (Kain i Avelj), ali se razvojem radnje takođe otkriva i fundamentalna razlika između ova dva kinematografska dela.

Foto Promo

Kao i svaka ambiciozna serija, "Porodica" počiva na fotogeniji glavnog junaka, a to je ovde Milošević, ličnost koja je obeležila epohu svojom nespornom harizmom. Sličnu moć trudila se da ostvari njegova supruga Mira sa mnogo manje dara. Iako nikako ne spadam u ljubitelje njihovih stavova i postupaka, moram da priznam da su Boris Isaković i Mirjana Karanović u ovome uspeli. Svojim preobražajima, istančanim glumačkim sredstvima, dobrom maskom i promišljenim pristupom, ozbiljno su "branili svoje likove" (tu osnovnu osobinu glumca, kao večitog "drugog", Didro je nazvao - paradoksom). I to ostaje glavni domet serije. Sve ostalo je ispod očekivanja.

Foto Promo

Naročito demonoliki Đinđić Uliksa Fehmijua ili nesnosno stereotipni Koštunica Svetozara Cvetkovića, pa dalje, sasvim promašeni i predimenzionirani Milan Marić kao Čeda Jovanović, koji na kraju još postaje i nekakav - nacionalni junak. Ni traga ičemu "fenomenalnom" i "maestralnom" kako trubi besomučni marketing ovog preduzeća, sa tek ponekom minijaturom, poput pravog glumačkog medaljona Svetlane Bojković. Osim (sasvim nearistotelske) necelovitosti i nedostojnog i demagoškog montažnog finala serije, sve ovde počiva ne toliko na laži i izmišljotinama, koliko na prećutkivanju i izostavljanju istine, čime se strpljivo stvara jedna iskrivljena slika. Na stranu egzaltacije kao što su vitlanje pištoljem, pretnje samoubistvom, otkrivanje Titovih podzemnih hodnika i histerični ispadi, koji se nikada nisu dogodili. Šta je ishod ove negativne slike Miloševića i njegovog okruženja, koju su po svaku cenu želeli da stvore "Fajerflaj" i njegovi sponzori? Gde su ovde "metafora i tragedija celog naroda" koju obećava Vuletić?

Foto Promo

Na jednoj strani je sam Milošević, koji želi da do kraja ostane uspravan u odbrani onoga što smatra svojom etičkom vertikalom. Na drugoj moralna entropija prestrašenih, ucenjenih i konfuznih miševa sa nekoliko časnih izuzetaka, što sve želi i upinje se da izgleda kao verna slika epohe. Pokušaj političke ujdurme vraća se kao bumerang. Neka gledaoci sami sude ko je ovde zaista pobednik: stvarni nacionalni heroj (kao Varufakis u Gavrasa) ili moralna nula koja uvlači Miloševića u mrežu izdaje i prevare. Pri svemu tome, do kraja nema odgovora na glavno pitanje serije: šta je bio stvarni razlog, zašto je postojao rok i ko je bio pravi nalogodavac Miloševićevog hapšenja?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije