ISTORIJSKI DODATAK - NAROD SE IZJASNIO PROTIV PAKTA: Raspoloženje protiv Nemačke i nadirućeg fašizma osećalo se na svakom koraku

Slobodan Kljakić

30. 03. 2021. u 15:59

A na kojoj će se strani boriti Jugoslavija u slučaju rata? Ovo pitanje je 24. januara 1941. godine postavio armijskom generalu Dušanu Simoviću, komandantu jugoslovenskog vazduhoplovstva, američki pukovnik Vilijam DŽ. Donovan, koji se tih dana nalazio u specijalnoj misiji na Balkanu, gde je stigao po nalogu predsednika SAD Franklina D. Ruzvelta, kako bi ispitao političku i vojnu situaciju na tom "neuralgičnom delu Evrope".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАРОД СЕ ИЗЈАСНИО ПРОТИВ ПАКТА: Расположење против Немачке и надирућег фашизма  осећало се на сваком кораку

Arhiva

U sačuvanoj belešci o ovom susretu, general Simović navodi da takvo Donovanovo pitanje nije očekivao, ali je "bez razmišljanja" odgovorio: "Ja ne znam šta misle merodavni gore, ali vam mogu reći samo jedno: naš narod nikad neće izneveriti svoje prijatelje i saveznike iz prošlog rata."

Dva meseca docnije, posle potpisivanja Trojnog pakta 25. i uspešno izvedenog vojnog puča 27. marta, na sto generala Simovića stigla je iz Vašingtona ova depeša:

"Sećam se našeg razgovora od 24. januara. Pozdrav, Donovan."

Simović se u januaru, s očigledno dobrim razlogom, ogradio od onoga "šta misle merodavni gore", ali je istovremeno pokazao da duboko poznaje biće naroda koji "nikada neće izneveriti svoje prijatelje i saveznike", a još manje svoju odanost slobodi i spremnosti da se ona brani po svaku cenu. Zato je razumljivo što je gnev naroda zbog onih "merodavnih gore", počeo da se ispoljava i pre potpisivanja Trojnog pakta, već 21. marta, pošto je dan ranije, puna četiri sata, sve do ponoći, zasedala jugoslovenska vlada, kada je doneta odluka o pristupanju Trojnom paktu. Zbog toga su iste večeri trojica ministara podnela ostavke - profesor dr Mihailo Konstantinović, ministar pravde, dr Branko Čubrilović, ministar poljoprivrede, i dr Srđan Budisavljević, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja.

Pučisti hapse Dragišu Cvetkovića

U SUTRAŠNJOJ štampi, izloženoj strogoj cenzuri, vest nije objavljena, ali se glas o onome što se dogodilo na sastanku vlade brzo proširila Beogradom i već stigla i do udaljenih krajeva. Žiška demonstracija, uz učešće studentske i srednjoškolske omladine, upaljena je odmah, već 21. marta. Uzvikivane su antivladine parole, isticane su na brzinu napisane parole. Nezadovoljstvo je u narodu gomilano godinama zbog stanja na unutrašnjem političkom planu, a sada mu je utisnut i novi, snažan pečat nepristajanja na poteze koje vuku Namesništvo i vlada u spoljnoj politici, što je donekle uporedivo s ogromnim nezadovoljstvom koje će izbiti u leto 1937. godine zbog potpisivanja Konkordata s Vatikanom. Subota, 22. marta, donela je u Beogradu još napetiju atmosferu, broj demonstranata se povećavao, parole su bile sve sve oštrije, policija je snažila svoje snage, ali je bilo očigledno da će se protest sa ulica prestonice ubrzo preliti i u druge gradove Srbije, kao što se i dogodilo, ali ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori, Dalmaciji, Bosni i Makedoniji. Nastojanja žandarmerije da žestinu protesta suzbije samo, su je dodatno sokolila protestante da još snažnije izraze svoje nezadovoljstvo, istina, bez sukoba sa čuvarima reda. Situacija se nije smirila ni u nedelju, 23. marta, naprotiv. Tog dana je profesor dr Mihailo Konstantinović, jedan od ministara u ostavci, otišao u Dvor na poziv kneza Pavla. Dok je čekao na prijem, nakratko se sreo sa generalom Dušanom Simovićem, koji je upravo završio audijenciju kod kneza Pavla. Simović je u tom kratkom susretu ministru u ostavci sažeto izneo tok razgovora koji je upravo završio - savetovao je knezu Pavlu da pruži otpor zahtevima Berlina i bez uvijanja mu saopštio da će u protivnom vojska dići na pobunu. Upozorio ga je i da će avijatičari bombardovati Dvor i zgrade vlade.

KADA je Konstantinović ušao kod kneza Pavla, kod koga su već bili Dragiša Cvetković, Vlatko Maček i ministar Dvora Milan Antić, atmosfera je bila napeta. Pritisnut tekućim događajima i vestima koje stižu sa ulica Beograda i iz drugih gradova, knez Pavle nije mogao da sakrije svoje uzbuđenje. Pogotovo zbog toga što se još uvek kolebao oko pristupanja Trojnom paktu, na šta je uticao i njegov malopređašnji susret sa generalom Dušanom Simovićem, o čijoj audijenciji, inače, nije bio obavešten ministar vojske i mornarice, general Petar Pešić. Kao i u njihovom razgovoru prethodnog dana, profesor Konstantinović je i ovoga puta ukazao knezu namesniku na veliko ogorčenje u narodu i u vojsci, upozorio da može doći do velikog potresa, da bi knez trebalo da sasluša upravo mišljenje mlađih oficira.

Uznemireni knez Pavle je bez okolišanja, pred svima rekao šta mu je prethodno poručio general Simović - da će se vojska pobuniti ako se pristupi Trojnom paktu. Sutradan, 24. marta, sve brojnije grupe naroda koji se okupljao u centru Beograda, neumitno su se slivale u jednu kolonu, u masovni talas demonstranata koji će dostići vrhunac u večernjim satima, pošto je pronet glas da predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Cincar-Marković putuju u Beč te noći. Značilo je to da će pristupanje Trojnom paktu biti brzo potpisano. Odlučnost demonstranata da se takvom razvoju događaja suprotstave i da izraze svoje gnušanje dodatno je osnažena munjevito pronetom vešću da će se i sam patrijarh Gavrilo Dožić, poznat po svojim doslednim antinemačkim stavovima, priključiti demonstrantima.

Arhiva

Nastojanja policije i žandarmerije da demonstrante rasteraju urodila su plodom tek kada su Cvetković i Cincar-Marković, tačno u 22 sata, sa stanice u Topčideru otputovali vozom za Beč. Pogotovo je laknulo žandarmima koji su u vreme demonstracija štitili poslanstva, trgovinska i druga predstavništva zemalja Osovine u Beogradu, pritisnuti teškom nedoumicom da li će ogorčeni, sve razjareniji demonstranti, nošeni žestokim parolama protiv Hitlera, nacizma i fašizma, krenuti u napad na ta zdanja.

Prvi talas protesta, koji su 21. marta pokrenuli studenti i srednjoškolci, do 24. marta je već narastao u masovne demonstracije kojima su se pridružili radnici i građani, bilo je i seljaka iz okolnih mesta. Bez obzira na njihova pojedinačna politička i idejna opredeljenja, ujedinio ih je zajednički, razbuktali patriotski i antifašistički stav protivljenja bilo kakvom vezivanju Jugoslavije za agresivnu, osvajačku politiku Hitlera i Musolinija.

U ISTOJ koloni našli su se monarhisti i ilegalni komunisti, pripadnici demokratskih političkih stranaka i uticajni episkopi Srpske pravoslavne crkve. Snažno je među svima odjekivao glas da se mlađi oficiri oštro protive potpisivanju Trojnog pakta, a kada se to zaista dogodilo 25. marta u dvorcu "Belvedere" u Beču, gnev naroda je eksplodirao. Masovni protesti bili su u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Vršcu, Cetinju, Podgorici, Kotoru, Šapcu, Zaječaru, Jagodini, Smederevskoj Palanci, takođe i u Sarajevu, Skoplju, Splitu, LJubljani.

Iako je tog dana u Beogradu uvedena vojna pripravnost, na ulicama su se pojavili i leci koji pozivaju na pobunu, a najglasniji su bili mladi, studenti i đaci koji su bojkotovali nastavu. Izvikavane su parole: "Dole Hitler",

"Dole Musolini", "Dole izdajnička vlada", "Dole pakt", "Bolje rat nego pakt", "Bolje grob nego rob", "Bolje smrt nego ropstvo", "Dole izdajnici", "Živela sloboda", "Živeo kralj Petar". Klicalo se i Kosovu, dinastiji Karađorđevića, pevane su nacionalne i patriotske pesme. Snažno je odjeknula poruka episkopa Nikolaja Velimirovića izrečena pred narodom okupljenim u Kraljevu: "Što su primili 16 ljudi ne prima 16 miliona."

Prve parole u slavu Rusije počeli su da izvikuju pripadnici SKOJ-a, podmlatka ilegalne Komunističke partije Jugoslavije, čije je rukovodstvo desetak dana pre ovih događaja pozvalo radnike i seljake, oficire i podoficire, da istraju u borbi protiv kapitulacije režima pred fašizmom i nemačkim osvajačkim pohodom, uz upozorenje da narodima Jugoslavije preti "strašna opasnost" od uvlačenja zemlje u rat, na čemu rade "engleski agenti".

POLICAJCI i žandarmi, kojima je naređeno da razbiju demonstracije, doživeli su da ih u akciji blokiraju spontano nastale reakcije učesnika protesta, danas bi se reklo neka vrsta hepeninga. Žandarmi krenu s isukanim pendrecima, a studenti i đaci zapevaju himnu, prihvate to i ostali, svi stanu mirno, tako da i čuvari reda učine isto. Profesor dr Branko Petranović, nesumnjivo jedan od najuglednijih jugoslovenskih i srpskih istoričara, pišući na osnovu uvida u arhivsku građu, izneo je u svojoj knjizi

"Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945." niz sažetih ilustracija o zbivanjima u tih nekoliko burnih dana demonstracija protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Iz tog seta izdvajamo nekoliko primera. U Jagodini su dominirale parole protiv Hitlera i Nemačke; u Kragujevcu se demonstriralo protiv Dragiše Cvetkovića, predsednika vlade bez iole ugleda u opoziciji; uz radnike u Smederevskoj Palanci demonstrirali su i učenici, noseći jugoslovenske zastave; đaci i studenti, mahom Srbi i Crnogorci, demonstrirali su i u Skoplju, napadajući zagovornike pakta kao izdajnike oličene u Vuku Brankoviću; u Skoplju su se okupljali u grupama od oko 200 učesnika, onda bi se slili na očigledno dogovoreno mesto, pa ponovo rastajali; zavisno od političkog raspoloženja; grupa đaka - demonstranata u Sarajevu, klicala je i kralju Petru i Rusiji, a druga grupa je uzvikivala suprotnu parolu "Dole Rusija"; seljaci su pristupali masi demonstranata u varošima gde je bio pijačni dan; u Valjevu je demonstrirala grupa radnika iz fabrike "Vistad"; seljaci iz sela Viševca, srez lepenički, uzvikivali su u Rači Kragujevačkoj parole koje slave kralja i državu; u Sarajevu je grupa bogoslova manifestovala za "Srpstvo i Slovenstvo"; u vojvođanskim mestima u kojima žive folksdojčeri bilo je i dodatnih napetosti, pošto su se folksdojčeri držali agresivno i provokativno prema demonstrantima, pa se nisu mogli izbeći napadi na pripadnike te manjine; među demonstrantima u Vojvodini bilo je i seljaka, Srba i Hrvata; policijski i žandarmerijski izveštaji skreću posebnu pažnju na demonstrante iz redova "levičara" (komunista), koji su koristili priliku da u patriotskom i antifašističkom okviru demonstracija izvikuju parole u slavu Rusije i zahteve da se s njom sklopi savez, kao i parole protiv Hitlera i Musolinija.

Kralj Petar u Sabornoj crkvi posle martovskog puča

Kada je reč o vojsci, centar otpora kapitulaciji pred Nemačkom formiran je u vazduhoplovstvu, delimično u Kraljevoj gardi i u nekim jedinicama beogradskog garnizona. Mreža zavere je pletena, na čelu sa armijskim generalom Dušanom Simovićem, komandantom vazduhoplovstva, mada ima autora koji tvrde da je tu ulogu imao brigadni general Borivoje Mirković. Prema ličnom svedočenju, Simović je izradio plan vojnog puča, a sproveo ga je Mirković.

ODLUKA o prevratu doneta je u noći 26/27. marta, dok knez Pavle nije bio u Beogradu, pošto je otputovao u Kranj, a i Maček se nalazio u Zagrebu. Nema sumnje da je pučistima raširilo krila i snažno manifestovano opredeljenje naroda u višednevnim demonstracijama, kada je pokazano masovno, odlučno protivljenje ideji da Jugoslavija podlegne diktatu Hitlerove Nemačke.

PREVRAT je izveden, moglo bi se reći, hirurškom preciznošću, beskrvno, s izuzetkom slučajne žrtve jednog žandarma. Od posebnog je značaja to što unutar vojske nije došlo do sukoba između pučista i onih snaga u vojsci koje su bile verne knezu Pavlu. I sam knez je 27. marta u Zagrebu, na povratku u Beograd, odbacio ideju Vlatka Mačeka da 4. armiju suprotstavi pučistima u Beogradu.

U najkraćem: zemunska grupa je zaposedanjem mosta na Savi uspostavila punu kontrolu između Beograda i Zemuna, zauzeta je Uprava grada Beograda i tako stavljena pod kontrolu beogradska policija, zauzeti su zgrada glavne telefonske centrale, pošte i telegrafa, Radio Beograd, opkoljen je dvor na Dedinju, zauzete su zgrade Predsedništva vlade i glavnih ministarstava, Glavnog generalštaba i Komande Beograda, blokirane su raskrnice u prestonici, zatvoren je prilaz Beogradu sa Avale i Banjice. Mladi, još uvek maloletni kralj Petar Drugi Karađorđević, o svemu tome nije imao nikakva saznanja. NJegov navodni proglas narodu pročitao je mornarički oficir Jakov Jovović, izabran za tu rolu zbog glasa sličnog kraljevom. Proglasom koji je kasnije potpisao, pošto su ga sročili zaverenici, kralj Petar Drugi je obelodanio da uzima kraljevsku vlast u svoje ruke. Vrativši se u Beograd, knez Pavle je abdicirao i napustio istog dana teritoriju Jugoslavije, namesnici su dali ostavke, a mandat za sastav nove jugoslovenske vlade poveren je armijskom generalu Dušanu Simoviću. U narodu je prevrat pozdravljen s oduševljenjem, tako velikim, da je ta ekstaza donekle zamutila pogled na događaje koji će ubrzo uslediti.

Nemci hapse srpskog patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja

SRPSKA CRKVA PRUŽA OTPOR

PORED prvaka demokratskih stranaka i vojske, kako je ocenio profesor Branko Petranović, na strani nepopustljivog otpora nalazili su se i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, koja je već u vreme Konkordata 1937. bila stožer otpora protiv vlade Milana Stojadinovića. Protiv sila Osovine istupali su uticajni episkopi Srpske pravoslavne crkve, Valerijan Pribićević i Nikolaj Velimirović. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Dožić zahtevao je od kneza Pavla da ne popusti pod pritiskom. Otpor paktu i kapitulaciji nije se samo izražavao u Srbiji, kao matici srpskog naroda, već u srpskom narodu u celini: u Vojvodini, Bosni i Hercegovini, krajevima Hrvatske naseljenim srpskim življem, u Crnoj Gori, među Srbima u Makedoniji.

PRIGUŠENO VRENJE U VOJSCI

O RASPOLOŽENJU koje je vladalo u vojsci povodom odluke o pristupanju Trojnom paktu svedoči ono što se dogodilo u Knjaževačkom garnizonu gde su rezervni oficiri i vojnici na služenju roka izašli iz kasarni i zauzeli poštu, opštinu i sresko načelstvo. Prigušeno vrenje kojim je vojska već mesecima bila pritisnuta tako se izlila i na ulice. Više oficire i generale gušio je defetizam, pogotovo posle kapitulacije Francuske, ali je mlađi starešinski sastav, čvrsto privržen patriotizmu i rodoljublju, odlučno bio protiv prihvatanja koncesija silama Osovine i suprotstavljen agresivnoj nemačkoj politici. Rodoljubive narodne pesme koje su u Knjaževcu pevali vojnici, nesumnjivo su svedočile o visokom borbenom moralu, čak i o "lakomislenom samopouzdanju", pošto se u tim eksplozivnim događajima "zaboravljalo da Jugoslovenska vojska nije bila Srpska vojska iz Prvog svetskog rata i da je kralj Aleksandar za života sklonio zastave Srpske vojske u muzej, da je u njoj služilo na hiljade oficira nesrpske narodnosti; da je vojska tehnički bila nespremna, a zemlja razorena dugotrajnom krizom i nacionalnim sukobima dovedena na rub propasti".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)