­MORALNA POBEDA FILOZOFSKOG FAKULTETA: Šta su o svom stradanju ispričali sami profesori

I. M.

12. 02. 2021. u 17:14

Slučaj "grupe profesora" nije ispunio planirana očekivanja njegovih tvoraca. Profesori u Beogradu imali su težu sudbinu od svojih istomišljenika u Zagrebu. Evo šta su oni govorili o tim danima progona:

­МОРАЛНА ПОБЕДА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА: Шта су о свом страдaњу испричали сами професори

Foto K. Mihajlović

* * * * * * * * * * * *

Mihailo Marković

REŽIM BIO NEMOĆAN PRED SUPERIORNOM ALTERNATIVNOM KONCEPCIJOM

SLUČAJ grupe profesora iz Beograda je bio veliki međunarodni politički i kulturni skandal, kakav sve razborite vlade žele da izbegnu jer po pravilu nanosi više štete njima nego progonjenim intelektualcima. Slučaj je specifičan u odnosu na slične progone u drugim zemljama. U pitanju je bio ne pojedinac već grupa, koja se, upravo zahvaljujući velikom pritisku, čvrsto držala sve vreme.

To vreme je bilo izuzetnio dugo: ako apstrahujemo predistoriju, ono traje čitave dve deceniji - od govora predsednika države koji zahteva udaljavanje s Univerziteta, 1968. godine, do 1988. godine kad se odustaje od daljih pritisaka na ovu grupu i omogućava joj se normalno učestvovanje u javnom životu. Specifično je u ovom slučaju i impresivno angažovanje stranih i domaćih intelektualaca i studentske omladine iz svih velikih jugoslovenskih - univerzitetskih centara u odbrani progonjenih kolega. Najzad, spacifična je i priroda sukoba.

Mihailo Marković

Režimi se obično lako obračunavaju sa spoljašnjom kritikom sa stanovišta suprotne, "neprijateljske" ideologije. Ovde se on sudario s unutrašnjom kritikom koja je dovodila u pitanje samo osnove njegove legitimnosti, jer mu je osporavala da je humano, demokratsko, samoupravno, socijalističko društvo kakvim se pokušavao predstaviti. Na nivou ideja pokazalo se da je režim bio nemoćan pred superiornom alternativnom koncepcijom koja je ponikla iz prividno istog teorijskog nasleđa. Otud on nije mogao da je dezavuiše, otuđi i progna iz postojeće političke kulture - kao što je uspeo u svim drugim slučajevima. S druge strane, zbog privida o sebi koji je želeo da zadrži, zbog uloge koju je želeo da igra u svetu, naročito zbog neophodne podrške razvijenih zemalja, on se nije usudio da ovu grupu i njenu misao silom uništi.

Tako je ovaj skandal pakazao, s jedne strane da autoritarni ideologizirani režimi, makar i nosili masku izvesnog slobodoumlja, nisu u stanju da tolerišu nekakvu doslednu, sistematsku kritiku; s druge strane, da intelektualci, ukoliko im je stalo do istine i morala a ne do privilegija i promocija, imaju dobre šanse da prežive i održe se u sukobu s vlašću. (...)

Razume se u društvu nema ničeg sudbinskog. U krajnjoj liniji ljudi o svemu odlučuju: iznenađenja su uvek moguća. Demokrate Truman i Ajzenhauer su tolerisali Makartija i Senatski komitet za istraživanje "antiameričke delatnosti", dok je autoritativni general De Gol odbio preduziimanje rapresivnih mera prortiv Sartra jer "Francuska ne hapsi svoje Voltere". Fatum je i ovde samo metafora za činjenicu da se pojedinci često identifikuju s ideologijama i institucijama čiji karakter postaje njihova sudbina.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Miladin Životić

ODOLEVANJE SUMANUTIM PRITISCIMA

TEŠKO je na ovo pitanje odgovoriti ukratko. O onom nevažnom ne treba ni govoriti. Bitno i sudbinsko za mene lično je ono što se u meni desilo za ovih dvadeset godina. Za ovo dugo vreme izolacije i represije čitavim svojim bićem bačeni smo u onu "graničnu situaciju" u kojoj se sve u nama menja - i naš doživljajni svet i način mišljenja.

Miladin Životić

Javlja se i neophodnost da se teorijski osmisle razlozi i izvorišta takve sudbine. Savremena filozofija kojom se bavim pomogla mi je da shvatim i prihvatim izazove ove egzistencijalne situacije apsurda, očajanja i beznađa. Moje razumevanje realnosti u kojoj živimo je danas, siguran sam, dublje, istinitije i plodotvornije za posao vaspitača kojim se bavim.

Od bitnog za društveni život što ostaje iza ovog "slučaja osam profesora", izdvojio bih samo nekoliko momenata. To je moralna pobeda Filozofskog fakulteta i svih onih koji su se borili protiv represije "novog kursa". Filozofski fakultet je sedam godina odolevao sumanutim pritiscima birokratskih moćnika da umesto ovih obavi "samoupravnim putem" prljavi posao ekskomunikacije svojih kolega.

Teorijska kritika birokratije šezdesetih godina nije bez uticaja na jačanje demokratskih potencijala društva, posebno intelektualne omladine ove zemlje. Gašenje te kritike značilo je Pirovu pobedu pretvorenu u divljanje, mahnitanje samouverene, samovoljne, bahate i svemoćne birokratije koja je stvarala pustoš svuda - u privredi, političkom sistemu, obrazovanju, kulturi; stvarala sve veći jaz između idealne slike društva koju nam je nudila svojom ideologijom i sve sigurnijeg sunovraćivanja u bezdan totalne krize. Na sceni javnog života ostajali su samo licemeri i cinici, a na margine, u izolaciju i rezervate, proterivani su svi oni koji su svojim karakterom i pameću neophodni za postavljanje zdravog društva. (...) U biću svake polibirokratije je licemerje, ali ova naša odlikovala se jednim viškom licemerja, jer je svoj legitimitet nastojala da gradi pozivanjem na projekte izgradnje najslobodnijeg, najhumanijeg - samoupravnog društva, a iza sebe ostavljala još neizbrojane slučajeve nerazjašnjenih afera, korupcije, bezakonja, samovolje. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Svetozar Stojanović

DEFINITIVNO ZAPISANI I OTPISANI

LEVIČARSKO-demokratski studentski pokret juna 1968. i represivni odnos vlasti prema njemu bio je po mnogo čemu prekretnica, i za mene. Došao je, kako se veli, trenutak istine, koju sam dotad video tek delimično i potiskivao. Otkriveno lice autokratske vladavine navelo me je na zaključak da istinski liberalne reforme nemaju šansu pod tadašnjim partijsko-državnim rukovodstvom. Zemlja je već ulazila u krizu, a taj vrh se umesto za demokratsko reformisanje još jedanput odlučio za njegovo prisilno suzbijanje. (...)

Svetozar Stojanović

Mnogi se i danas pitaju zašto smo mi u Beogradu imali težu sudbinu od naših istomišljenika u Zagrebu, iako su oni pokrenuli Praxis. Pokušaću da to razjasnim. Prelomna tačka, inače nepoznata jivnosti, nastupila je već 1967, a ne tek godinu dana kasnije: na jednom sastanku partijskog aktiva nastavnika Filozofskog fakulteta u Beogradu LJubomir Tadić je kritikovao odredbu po kojoj je Josip Broz bio izuzet od ograničenja mandata za predsednika Republike. Tito je o tome bio obavešten, pa je Gradski komitet SK dobio nalog da izvrši istragu i preduzme odgovarajuće mere. Jedva smo se nekako (potpuno časno) izvukli, ali smo, verujem, definitivno bili zapisani i otpisani.

A što se mog individualnog doprinosa i sudbine tiče, ubeđen sam da bi bilo dovoljno i to što sam predsedavao pomenutom sastanku i sve učinio da Tadić ne bude kažnjen, čak i da nisam kasnije, 1971, u Korčulanskoj letnjoj školi održao "kritički referat o harizmatskom vođi" (bez pominjanja Titovag imena). Jedina preostala važna zagonetka, barem za mene, jeste zašto nas vođe jednostavno nisu uhapsile (kad su već imali običaj da nemilosrdno postupaju i prema svojim najbližim drugovima), nego su potrošili godine da bi nas isterali sa Filozofskog fakulteta. Tim pre što su neke naše studente i mlađe intelektualne prijatelje utamničili. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Nebojša Popov

OTKRIVANJE PROŠLOSTI

SENTIMENTALAN odnos prema bilo čijem stradanju, pa i onom "grupe profesora" (iako ono ne spada u najdrastičnije), može se smatrati razumljivim, čak i u prilikama u kojima prevlađuje ravnodušnost. Uostalom, emocije su jedan od glavnih rezultata proizvodnje "slučajeva". Sa stanovišta onih koji ih proizvode, očekuje se strah kod objekata i represije i, još više, kod svih podanika. I kakav je učinak? (...) Iz ove perspektive posmatrano, "slučaj grupe profesora" nije ispunio očekivanja njegovih tvoraca; "grupa profesora" je sve vreme pružala otpor nasilju i tome je, pretpostavljam, doprinela ohrabrivanju sličnog odnosa prema samovolji vlasti. Faktički otpor, međutim, ostaje bez odgovarajućih institucionalnih uporišta, pa on stoga izgleda kao nešto što vlast toleriše (...)

Nebojša Popov

Kao što je poznato, u "realnom socijalizmu" izvesne rehabilitacije slede nakon kritike "kulta ličnosti". Ma koliko one bile polovične, pa i besmislene iz perspektive pobijenih i satrvenih ljudi, one su budile nadu u realnu mogućnost legalne promene samog oblika vlasti, a ne samo preobražaja podanika u građane. Kad god, i gde god, dolazi do kritike kulta ličnosti sledi izvesna obnova kulture, dok tamo gde ona izostaje krajnje je ograničena obnova "javnog duha". Ako zvanična ideologija i politika nisu sposobne da se suoče s porazima određenog modela države i društva (pa i sa dogmom o "nepogrešivosti pape"), to još ne znači da je samoosvešćivanje građana trajno onemogućeno, već samo da ono teče u "paralelnoj" kulturi (ili "kontrakulturi").

Rasvetljavanje prošlosti može biti u funkciji osvetljavanja budućnosti samo temeljitom kritikom svega onoga što ugrožava ljudska prava i građanske slobode, što postaje zajedničko i opšte mesto svih ljudi koji se odupiru nekontrolisanoj vlasti.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Zagorka Golubović

DRŽAVA ODLUČUJE O SUDBINI NAUKE

PROLAZNO i manje važno (mada ne nevažno) jeste to što smo izgubili mesta na Univerzitetu, kojih smo nasilno lišeni, što nismo više u nastavi i što smo šest godina bili nezaposleni.

Zagorka Golubović

Kažem da je to manje važno zato što se potvrdilo u svakom pojedinačnom slučaju da našim nasilnim udaljavanjem sa Univerziteta nije mogla biti presečena naša naučna karijera, jer za bavljenje naukom mnogo je važnije imati sposobnosti i stvarnu unutrašnju motivaciju, nego duboke finansijske izvore, institucionalnu bazu i državno-partijski blagoslov. Stoga je taj čin udaljavanja sa Univarziteta imao prolazne efekte jer nas nisu mogli nasilno odvojiti i od naše profesije. I mi smo nastavili da živimo za svoj poziv iako godinama nismo mogli i živeti od njega. (...)

Stoga, moje udaljavanje sa Univarziteta, uprkos tome što mi mnogo nedostaje predavačka delatnost, nije moglo delovati sudbinski na moj dalji rad i moj stav prema životu, socijalizmu za koji sam se opredelila i društvu u kojem živim (da bih bila motivisana da ga napustim).

Međutim, bitno i sudbinsko je to da je naš slučaj, među drugima, potvrdio da je jugoslovensko društvo blisko društvima "realnog socijalizma" po tome što država, ili bolje reći državna partija, ima moć da kroji ljudima sudbine, da odlučuje o sudbini nauke, literature i kulture uopšte, iako se u većini radi o potpuno nekompetentnim osobama koje donose odluke. Ta činjenica, da je država javno priznala ukidanje autonomije Univerziteta, koja je starija od samoupravljanja, bila je nadvosmisleni dokaz o tome da je jugoslovensko društvo propustilo šansu da se dalje transformiše i oslobodi bremena staljinističkog nasleđa. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Trivo Inđić

BUDUĆNOST JE NAŠA ODGOVORNOST

PROLAZNO je stradanje, maltretiranje, uhođenje, prokazivanje i žigosanje, uskraćivanje pasoša (pet godina), onemogućavanje rada u struci, dodira sa javnošću. Nevažno je što zauvek u ovom sistemu ostajete moralno-politički nepodobni. Rano je saznanje da i u ovom društvu postoji aparthejd (ideološki, politički) i da je kao takav i ozakonjen.

Ja sam i pre Filozofskog fakulteta bio otpušten iz službe zbog javne kritike ideološkog slepila i proganjanja, aparthejda prema intelektualcima i drugačijem mišljenju (tada sam radio u CK SK Srbije, 1967. godine, kao sekretar Komisije za nauku, obrazovanje i kulturu). Bitno je saznanje da se samo borbom za više slobode može sačuvati sloboda koju imamo, da se ljudska sloboda ne može sprečavati, progoniti ili odlagati u ime "viših ciljeva", da se mora uvek bita protiv toga da se uzurpirana moć učini legitimnom.

Trivo Inđić

Iskušavanje onog što nije odobreno ili što je izvan poznatog i prošlog znak je delatnog života (vita activa), pobune znanja koja je uvek kažnjiva, ali i uvek primamljiva, nepristajanja na cinički konformizam savremenika, jasnog distanciranja od netalentovane i korumpirane klijentele domaće, neprosvećene i osvetoljubive birokratije. Jedino kritičko i nezavisno višeglasje mišljenja (tzv. pluralizam mišljenja) može biti uslov kretanja napred i političke emancipacije i tolerancije.

Ono je pozvano da "denuncira i demistifikuje samozvane avangarde i pokaže svu niskost i sebičnost njihovih ličnih interesa skrivenih pod plaštom "istorijske misije'. Moj stav je da društvene nauke snose odgovornost za pitanje do koje mere sloboda i demokratija predstavljaju dominantnu vrednost ili formu vladavine. (...) Sadašnjost je jedina istorija u kojoj smo mi akteri, a budućnost naša odgovornost. Ako društvena nauka ne teži nezavisnosti, slobodi, ona neće biti u stanju da pred javnošću predstavlja odgovoran poduhvat. Svaka vlast traži podanike, poslušnike i sledbenike, a ne kritičke umove i slobodne građane sklone menjanju sveta i iskušavanju postojećih ustanova. Birokratija želi ne samo da nam uskrati šansu da budemo slobodni i nezavisni ljudi, nego i sposobnost i volju da rezonujemo, da mislimo slobodno i kritički (otud imamo ovakav školski sistem, televiziju, marksizam, itd.). Glava koja klima odobravajući lako i zadrema. (...) Zato je pobuna protiv sudbine izdašna rudača ljudskosti i kreativnosti, a služenje moćnima i manipulatorima izvor neprekidnog straha da se ostane bez mrvica sa njihovog stola i van njihove milosti.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

LJubomir Tadić

OTPOR U IME ISTINE

LJubomir Tadić

KADA danas, sa iskustvom koje sam stekao, razmišljam o prošlim danima koji su nastupili posle događaja 1968. godine, dolazim do zaključka da je mnogo toga što sam u ono vreme smatrao važnim i bitnim danas toliko relativizovano da izgleda gotovo nevažno i nebitno.

Svaka vlast, kako je isticao Adorno, nosi u sebi nešto zastrašujuće, a ja bih dodao i sudbinsko. Najgore osobine ima ona vlast koja deklarativno "odumire", ali lako poseže za represivnim sredstvima protiv neprijatelja i jeretika. Ovo licemerje valjalo bi neprekidno razotkrivati i prikazivati u pravom svetlu.

Naše iskustvo me je naučilo da kritička inteligencija ima prvi zadatak da se svojom rečju i delom na svakom koraku suprotstavlja strahu i sudbini koje seju i razmnožavaju u svetu osioni velikaši i vlastodršci. U neku ruku to je pesnički odnos prema životu u svetu u kome moć i nasilje i dalje potčinjavaju ljudski um i stvaralaštvo.(...)

Stoga smatram da je prvi zadatak pesnika, ali i filozofa da se u ime istine, slobode i sveta bez zastrašujuće vlasti suprotstavlja sudbini...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dragoljub Mićunović

IZMEĐU SLUČAJA I SUDBINE

KADA danas, sa vremenske distance, razmišljam o tome šta mi se dešavalo tokom dve poslednje decenije, nastojim da to doživljavam kao prošlost, kao ono "što je bilo i ne može biti kao da nije bilo" - kako kaže Šekspir u "Magbetu". Da mi se nije dešavalo to što mi se dešavalo, dešavalo bi mi se nešto drugo. Između slučaja i sudbine skrivena je granica. Zbog toga izbegavam da tražim odgovore na pitanje: Zašto mi se to događalo?

Dragoljub Mićunović

Vreme o kome je reč bilo je obeleženo zastrašivanjem, hajkama, progonima, bojkotima, hapšenjima, zabranama, diskriminacijama raznih vrsta, javnim klevetanjem, lažima, obmanama i svim ostalim što jedna represivna politika ima na svom repertoaru. Ali bilo je i pobuna, otpora, solidarnosti i istrajavanja uz usvojene principe. Sve je to sastavni deo političkog i društvenog života i bilo je, na kraju krajeva, i nekog zadovoljstva u tome učestvovati. Bilo je to vreme koje je nudilo "biografiju" onima koji su preduzimali rizik da je naprave.

Kad se razveje strah, lica i stvari, kao posle guste magle, dobijaju jasnije obrise i mnogi ljudi se čude kako im stvari i ranije nisu bile vidljive i jasne kad su bile tu pred očima. Da li su minule godine bile bitne za širu zajednicu - to ne znam, vreme će pokazati. Za mene su pre svega bitne zbog činjenice da su bile pune istinskog događanja i istinskih izazova. Društvene prilike koje su me, s jedne strane, gurale na marginu javnog života i lišavale profesije, s druge strane su me, objektivno, dovodile u šanse za prave odluke, prave gestove, zasnovane na mnogo većoj autonomiji. Ako iskustvo može biti od bilo kakve koristi za budućnost, čini mi se da bih za sebe koristio pouku da je sve manje strašno no što izgleda, da se može mnogo više izdržati nego što se misli, da se mnogi hendikepi mogu pretvoriti u prednosti, a da je najvažnije biti u skladu sa onim delom sebe samog koji najviše volimo...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)