ISTORIJSKI DODATAK - OSVETA PORAŽENIH U OBA RATA: Promene prema srpskoj odgovornosti za Veliki rat tokom devedesetih godina XX veka

Ivan Miladinović

02. 07. 2021. u 17:14

KAO što je već dvadesetih godina na Zapadu došlo do izražavanja spremnosti da se Nemačkoj olakša osećanje krivice za rat i umanje reparacije, kako bi se zajednički oduprlo boljševizmu, a tridesetih se otišlo i korak dalje u prećutnom tolerisanju revizije Versajskog ugovora zarad "apismenta", tako je i danas, u eri novog svetskog poretka: političke potrebe pogoduju pojedinim trendovima revizije.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОСВЕТА ПОРАЖЕНИХ У ОБА РАТА: Промене према српској одговорности за Велики рат током  деведесетих година XX века

Nemački car Vilhelm II, 1916. godine u Nišu

...Vreme Hladnog rata takođe je uticalo na preispitivanja. Na jednoj strani stajale su nove frustracije poraženih u oba rata. Na drugoj, pojedine krize između dva bloka, koje su pretile da prerastu u "vrući rat", podsticale su interes da se nanovo istražuje iskustvo "skliznuća" velikih sila u katastrofu samouništenja 1914. godine.

Istoričarima nije mogla da promakne trka u naoružanju, potreba za održavanjem ravnoteže i druge forme već viđenog. Godišnjice, počev od 1964, 1984, bile su takođe dobar povod. Ratovi na Balkanu devedesetih godina i novi raspored snaga nisu prošli bez odraza na ovu temu. Dakle, jednom rečju, geopolitika je najčešće bila ta koja je podsticala trendove ili uticala na njih.

VIŠE ISTORIČARA je u proteklom vremenu upozoravalo i na političke prilike u SR Nemačkoj, koje su uticale na tok rasprava. Nova istraživanja političke, a posebno socijalne istorije u Nemačkoj dovela su u pitanje tradicionalna geopolitička tumačenja uzroka rata (opkoljenost, ugroženost).

Rodila se tzv. Fišerova kontroverza, na koju su mnogi podozrivo gledali pa je učinjeno sve da se ona kao takva dovede u pitanje, potre ili marginalizuje. Ovaj trend, više umeren, počeo je s dolaskom Helmuta Kola na mesto kancelara i odlaskom socijaldemokrata sa vlasti 1981. godine. Neki konzervativni istoričari počinju slobodnije pozitivno da pišu o nemačkom nacionalizmu. "Veliki broj Nemaca shvatio je da se konačno završava razdoblje opravdavanja i krivica" za daleke ratove, piše istoričarka Anika Mombauer. Ponovo se otkriva "rodoljublje", koje je dugo važilo za nepristojnu reč. O tome istoričarka Meri Fulbruk (1999) piše: "Zapadnonemački kancelar Helmut Kol, uz saradnju istoričara Mihaela Štirmera i Andreasa Hilgrubera, kao i filozofa-istoričara Ernsta Noltea, ulagao je veliki trud osamdesetih godina da popularnu istorijsku svest oblikuje u interesu "normalizovanja" nemačke prošlosti i izgradnje novog nacionalnog identiteta preko selektivnog prikaza i novog tumačenja prošlosti po muzejima i izložbama, ali i preko članaka i knjiga."

Manevri u Bosni i Hercegovini 1914. godine

Istoričar DŽon Mozes podvlači da je sa pojavom knjige Kristofera Klarka "Mesečari: Kako je Evropa ušla u rat 1914.", koja je sugerisala odbacivanje svih ranijih znanja, i sa tezom o nemačkoj relativnoj nevinosti za izbijanje rata, ovaj doživeo ogromnu popularnost kod konzervativnih Nemaca, ali ne samo kod njih. Klarkove tvrdnje učinile su ih počastvovanima. Sami nemački istoričari različito su reagovali na nju.

OVAJ TREND u Nemačkoj, podstaknut željama političara ali i psihološkom potrebom Nemaca da ne žive više pod stigmom za provociranje dva svetska rata, uočavaju nemački autori Klaus Gitinger i Vinfrid Volf. Sam naslov njihove knjige, "Tešitelj. Kako Kristofer Klark oslobađa Nemce krivice za Prvi svetski rat", govori za sebe. Oni su smatrali da neophodnost kritike ovog trenda proizlazi iz same činjenice da je prevod knjige prodat u nekoliko stotina hiljada kopija. Ova studija vratila je u život jedan stari trend u tumačenjima istorije Prvog svetskog rata, koje je moderna nemačka istoriografija iz šezdesetih godina potisnula i potpuno obesmislila.

Naravno, ta nastojanja nisu se ticala samo Prvog svetskog rata, već su proširena i na teme Drugog svetskog rata i drugih razdoblja. Ujedinjenje dve Nemačke bilo je samo dodatni podsticaj građenju novog nacionalnog identiteta.

SLOM SOVJETSKOG SAVEZA i nova geopolitička situacija, te rat na Balkanu, dali su novi impuls. Ukazala se šansa da se "pronađe pravi krivac i remetilački faktor" koji je i onda, 1914, posvađao Evropu i uveo je u rat. Paralelno s tim, počela je da nastupa ideologija globalizacije, koja u svom korpusu glorifikuje nekadašnje multietničke i multikonfesionalne imperije (izuzev carske Rusije). Nekadašnje težnje za ekonomskim oslobođenjem i ljudskim pravima, koje su se ostvarivale ustancima i borbom, postaju nelegitimni "nacionalizmi".

Nacionalnooslobodilačkim pokretima oduzima se njihovo istorijsko značenje i oni se poistovećuju sa nacionalizmom i šovinizmom savremenog doba. I opet, ne svi "nacionalizmi" podjednako. Grčki, bugarski, albanski, mađarski, rumunski, poljski, italijanski i jugoslovenski kao da nisu sporni. Naprotiv, sporan je samo jedan - srpski. Bilo je potrebno samo skloniti u stranu ozbiljne istoriografske rezultate i posegnuti za nekadašnjim resursima austrougarske propagande i revizionizma, ili povući paralele: onda, 1914, i "sada" - Sarajevo, Srebrenica. Da bi umanjio značaj austrougarskog ultimatuma i njegovu ciljanu neprihvatljivost, Klark ga upoređuje sa predloženim diktatom u Rambujeu 1999, i ocenjuje ga kao blagog.

Ili, akt u Sarajevu izjednačava sa današnjim terorizmom i napadom na kule "bliznakinje", 11. septembra 2001. godine, pa atentatori iz Sarajeva postaju preteče Al kaide. Na jednoj strani imamo "humani svet", a na drugoj "terorizam".

* * * * * * * * * * * * * * * *

GAVRO TERORISTA ILI HEROJ

S NELAGODOM SE PITAMO da li ovakvim „metodom“ ne idemo ka relativizaciji ocena o Drugom svetskom ratu. Pa svi smo jednako krivi. Svi smo jednako patili, nemački i japanski gradovi nemilice su rušeni, jednako kao London, Roterdam, Koventri, Varšava, Beograd. Pa Francuska, Velika Britanija i Italija prepustile su 1938. sudbinu Čehoslovačke Nemačkoj, slično kao što je Rusija 1909. pristala na aneksiju Bosne i Hercegovine i primorala Srbiju da se formalno saglasi.

Zašto nisu tako nastavile 1939. godine? Lakše će se dokazati da su Francuska i Velika Britanija nagovestile rat Nemačkoj, nego obrnuto. Nisu pustile niz vodu Poljsku i time sačuvale evropski mir. Setimo se "argumenta" da je Rusija počinila zločin protiv mira jer nije pustila Srbiju niz vodu. Versajski mir je bio "nepravedan", posebno u čl. 231. Versajski mir je stvorio neprirodne države, kao što su Jugoslavija i Čehoslovačka. To smo slušali u jesen 1991. godine.

Suđenje članovima Mlade Bosne u Sarajevu 1914. godine

...POJEDINE ISTORIČARE zabrinulo je i unošenje pojma "terorizam" u ocenu o delovanju omladinskih organizacija na tlu Austrougarske, sa direktnom asocijacijom na Al kaidu, moćan simbol današnjice, sveobjašnjavajući pojam za teror, surovost i eksportovanje džihadista. Porican je u mnogim od tih knjiga, ili komentarima na njih, opravdani karakter suprotstavljanja kolonijalizmu i imperijalizmu onog vremena. Dovoljno je podsetiti kako su se u jednom trenutku zatalasali duhovi na pitanju da li je Gavrilo Princip bio terorista ili heroj, simbol borbe za slobodu. U nekim reagovanjima, sa pretenzijama da se predstave kao racionalna i bez strasti, on je bio idealista koji je preskupo koštao srpski narod i celu Evropu.

Pisac Vladimir Kecmanović je na ovo ironično reagovao tekstom: "Ako je Princip bio skup, koliko je koštao Obilić?". Vladimir Pištalo, takođe književnik, opominje istim povodom na reči Iva Andrića da su se slobodarske ideje u Bosni razvijale uprkos, a ne zahvaljujući austrijskoj okupaciji: "Da je Gavrilo Princip, umesto da puca, poželeo da klekne pred Franca Ferdinanda i da mu uruči krasnopisnu 'predstavku' o položaju bosanskih kmetova, on bi se obreo u Kafkinoj priči 'Pred zakonom'." Da li je potrebna digresija - atentatoru i saučesnicima bilo je suđeno za "veleizdaju", a ne za terorizam. Pogled na optužnicu to jasno pokazuje.

U ANKETI „Bi-Bi-Si“-ja, "Ko je kriv za Prvi svetski rat?", odgovore su davali eminentni istoričari, njih desetoro. Među njima bili su: Maks Hejstings, Ričard DŽej Evans, Heder DŽons, DŽon Rel, Gerhard Hiršfeld, Anika Mombauer, Šon Makmikin, Katriona Penel, Gari Šefild i Dejvid Stivenson. Većina istoričara ostala je privržena ranijim stavovima o dominantnoj nemačkoj odgovornosti, uz Austrougarsku, koja je odavno želela obračun sa Srbijom.

(DELOVI IZ KNJIGE "1914-2014: ZAŠTO REVIZIJA?" U IZDANJU "PROMETEJ" NOVI SAD I RTS)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)