KONAČNO SE DESIO NAROD: Spor dva krila unutar Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije

Ivan Miladinović

29. 05. 2021. u 17:00

MITINZI, skupovi, demonstracije, koji su nazvani "dešavanja naroda", okupili su tokom 1988. i proleća 1989. gotovo pet miliona ljudi u Srbiji

КОНАЧНО СЕ ДЕСИО НАРОД: Спор два крила унутар Централног Комитета Савеза Комуниста Србије

Foto Arhiva

INICIJATIVA Srbije za promenu Ustava nije naišla na razumevanje ostalih republika i pokrajina. Rad Savezne komisije za politički sistem, osnovane na XII kongresu SKJ sa zadatkom da koncipira reformu celokupnog društvenog uređenja, smišljeno je opstruiran.

Strah od dezintegracije i raspada države postajao je sve realniji. Centralni komitet SKJ je nastojao da povrati svoju vodeću ulogu u društvu i pojača idejno i akciono jedinstvo Partije. Pokušaji da država dođe do usaglašene strategije ekonomskog, naučnog i tehničko-tehnološkog razvoja nisu davali očekivane rezultate. Sadržaj dvodnevne sednice CK SK Srbije iz novembra 1984. govorio je o rasprostranjenoj svesti da procesi dezintegracije razaraju jugoslovensku federaciju i prete razbijanjem Srbije. Stav članova Centralnog komiteta koji su predstavljali Srbiju bio je da dezintegracioni procesi u republici moraju biti odmah zauzdani. Partijski vrh republike nije bio zadovoljan postignutim u "poslednje tri godine" na jačanju jedinstva u Srbiji.

Bogdan Trifunović, Foto Arhiva

Sumnje u mogućnost efikasnog delovanja i gubitak iluzija o legitimnoj promenljivosti ustavno-pravnog položaja Srbije dodatno su zaoštrili već postojeći spor liberalnog krila u CK SK Srbije sa zagovornicima radikalnijeg rešavanja postojećih suprotnosti. Bogdan Trifunović je iskazivao nezadovoljstvo postignutim "u samoupravnom udruživanju" rada i sredstava na celoj teritoriji republike. Zagovarao je promene u privrednom sistemu i ekonomskoj politici sa ciljem da bude ostvarena čvršća "samoupravna integracija u Republici". Smatrao je potrebnim da privreda Srbije postane inicijator bržeg ekonomskog razvoja Kosova. U skladu sa tim verovao je da će donošenjem neophodnih zakona odnosi Srbije i njenih pokrajina definitivno biti regulisani i "kroz državu". Trifunović je tražio "više jedinstva i u republici i u zemlji" i insistirao na poverenju i dogovoru pokrajinskih i republičkih rukovodstava.

Bio je mišljenja da razgovori "o otvorenim pitanjima" u odnosima pokrajine i republike ne mogu više biti raspravljani samo "u najužem krugu funkcionera", bez javnosti. Špiro Galović je, kao osnovne ciljeve srpskih komunista koji "ostaju neizmenjeni", naveo ravnopravnost naroda i narodnosti, federativno uređenje zemlje, socijalističku demokratiju i samoupravljanje. Za njega jugoslovenska zajednica nije bila "tek nekakav modus vivendi po nuždi, nego jedinstven prostor ljudske emancipacije". Galović je bio mišljenja da je "briga za odnose ravnopravnosti u SR Srbiji neodvojiva od brige za njeno jedinstvo".

Kolona građana pristiže na Beogradski miting  1988. godine, Foto Arhiva

Dušan Čkrebić je odbacivao optužbe da Srbija "mnogo insistira i drži do svog državnog suvereniteta", a pritom zapostavlja karakter samoupravne zajednice. On je naglašavao da Srbija ne traži više državnosti od drugih republika niti "više državnosti preko svog Ustava". Ivan Stambolić se zalagao za jedinstvo i zajedništvo u SR Srbiji. Isticao je da "autonomne pokrajine i narodnosti nisu podstanari u SR Srbiji, ali mi u njoj nismo ni sustanari". Jugoslaviju je smatrao istinskim interesom Srba i Srbije.

Među onima koji su tog novembra 1984. najavili "dolazak" na političku scenu bio je i Slobodan Milošević. U svom izlaganju on je akcenat stavio na politiku dezintegracije zemlje koju vode pojedina nacionalna republička rukovodstva i tendenciju da samostalnost republika bude pretočena u njihovu potpunu nacionalnu nezavisnost. Milošević je ukazivao da se 70 odsto ukupnog jugoslovenskog robnog prometa obavlja unutar republika i pokrajina. Umesto "anonimnog" usmeravanja sredstava Kosovu on je predlagao zajednička ulaganja. Milošević je smatrao da su protivnici promena u političkom sistemu isti oni koji razbijaju jedinstveno jugoslovensko tržište. Bio je ubeđen da politika dezintegracije i separatizma sputava perspektivu jugoslovenskog društva. Tražio je od srpskih komunista da se oslobode kompleksa unitarizma.

* * * * * * * *

PRITISCI IZ FEDERACIJE NA BEOGRAD

ZAKLJUČCI osamnaeste sednice CK Srbije odgovarali su uravnoteženom odnosu snaga koji je, u tom trenutku, još uvek postojao u najvišem partijskom telu republike. Isticanje potrebe da komunisti Srbije budu angažovani u borbi za jačanje jedinstva republike, otklanjanju uzroka dezintegracije, zaustavljanju iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, izgrađivanju međusobnog poverenja, sigurnosti, mirnog života, nacionalne ravnopravnosti i perspektive, u suštini, nikoga nije obavezivalo. Ipak, oktobarska sednica CK SK Srbije je pokazala da je strpljenje na izmaku, sukob različitih orijentacija prisutan, prostor za demokratsko delovanje sužen, opstajanje na funkcijama ili njihovo zaposedanje, za mnoge, jedina politička preokupacija.

Stvarnost života u republici tokom osamdesetih godina XX veka nedvosmisleno je pokazivala da "udruživanje rada i sredstava" unutar republike nije donelo očekivane rezultate. Slično je ocenjivan i učinak zakona o odbrani, unutrašnjim poslovima, državljanstvu i još gotovo 40 drugih pravnih akata donetih sa namerom da Srbija "profunkcioniše" kao jedinstvena republika.

Na nerazumevanje su nailazili i zahtevi republike da bude zauzdan proces republičkog i pokrajinskog zatvaranja, uspostavljanja lokalnih etatizama, podsticanja partikularističkih i separatističkih tendencija, slabljenja uloge federacije i svođenja njenih organa na "neku vrstu međurepubličkih komiteta". Sličnu sudbinu imali su predlozi o promenama u funkcionisanju velikih sistema i njihovom zasnivanju na tehnološko-ekonomskim principima racionalnog i efikasnog funkcionisanja.

Srpsko rukovodstvo je istupalo protiv promena sistema - "bilo s pozicija restauracije višepartijskog sistema ili birokratsko-etatističkog centralizma". Zahtevi da na "ustavnim principima i osnovama" budu preciznije definisani odnosi u SR Srbiji "kao državi i samoupravnoj zajednici", određena uloga i nadležnost organa Republike, regulisani odnosi sa organima pokrajina, podstaknuto jedinstvo i zajedništvo, nisu davali rezultate.

Pregovori o reviziji Ustava koje je srpski politički vrh preduzeo sa rukovodstvima ostalih republika i pokrajina takođe nisu dali rezultat.

Savezna skupština SFRJ, Foto Arhiva

U sporovima partijskih i državnih organa Republike i pokrajina arbitrirala je Federacija. Uočavano je da su konfrontacije izazvane "ozbiljnim idejno-političkim razlikama u tumačenju i ostvarivanju suštine ustavnih opredeljenja". Nastojanja partijskih struktura Srbije da Republika definitivno bude ustavno konstituisana, dobije svoj državno-pravni identitet, ostvari društveno-političko jedinstvo u Prištini i Novom Sadu je doživljavano kao "ugrožavanje autonomije i nametanje zakonodavne discipline etatističko-centralističkim metodom".

Pokrajine nisu bile spremne da prihvate odgovornost, kako za autonomiju, tako i za jedinstvo i samoupravnu integraciju Republike. Niko nije bio spreman da odstupi od ekstremnih teza o potpunom jedinstvu i apsolutnoj autonomiji. Postojeći republički i pokrajinski ustavi nisu primenjivani. Tendencije odvajanja pratila su razlikovanja "svuda i po svaku cenu" - od ekonomije, preko političkog sistema do kulture i opštenarodne odbrane.

Sama činjenica da su kritika postojećeg federalizma i zahtevi za revizijom Ustava stizali iz Srbije, kako su primećivali političari u severozapadnim republikama, izazivala je sumnjičavost i oduzimala joj "povjesni legitimitet". Bila je to posledica ukorenjenih stereotipa o Srbiji i Srbima, postojećih inercija u pogledima komunističkog pokreta na državu srpskog naroda, odnosa snaga u jugoslovenskoj federaciji. U pitanju su bili udari koji su u temelju uzdrmali pozicije partijskog i državnog rukovodstva Srbije i doveli u pitanje njegovu demokratsku orijentaciju.

Tako se dogodilo da pod pritiskom nepoverenja koje je stizalo iz ostalih republika i pokrajina, nagomilane sumnje u valjanost sopstvene politike koja je nagrizala srpske komuniste, frustracije pretrpljenim neuspehom, i objektivno postojećih protivurečnosti koje je trebalo hitno rešavati, u Srbiji budu propuštene šanse demokratske rekonstrukcije sistema i njegovih institucija. Upozorenja da neodgovornim ponašanjem politički prostor biva prepušten stihiji nisu ozbiljno shvatana.

* * * * * * * *

NEZADOVOLJSTVO GRAĐANA

NA zatvorenim sednicama CK Srbije održanim sredinom jula 1985. i krajem januara 1986. liberalno i reformističko krilo u CK Srbije doživelo je poraz. Iscrpljujuće sednice na kojima je Slobodan Milošević "tankom većinom" i bez poštovanja demokratske procedure, između osam kandidata, predložen za predsednika CK Srbije, pokazale su da u partiji srpskih komunista nema demokratije.

Dušan Čkrebić, Foto Arhiva

Logika razračunavanja isključivala je, podjednako kao i u vreme Josipa Broza, normalne odnose među neistomišljenicima. Nagomilani problemi i različiti pogledi na metode rešavanja osetljivih pitanja ostvarivanja "jedinstva i zajedništva u SR Srbiji" sukob su učinili dubljim, a njegove posledice dugotrajnijim.

Tako se dogodilo da u trenutku kada je totalitarni model vladanja, sa ideologijom utopizma, neograničenom moći partijskih elita, harizmatskim vođama, u Evropi počeo da gubi moć u Srbiji, do tada najliberalnijoj jugoslovenskoj republici, počeo je da učvršćuje svoje pozicije. Ideje o gubitku i smenljivost vlasti, slobodnim višestranačkim izborima, demokratskim vladama, uvažavanju političkih oponenata, poštovanju prava opozicije, vladavini zakona koji važe za sve, slobodi medija, demokratiji, izgradnji modernog društva koje prihvata kriterijume i civilizacijske norme svoga vremena, nisu trasirale put kojim je partijski politički vrh poveo Srbiju.

Foto Arhiva

Borba za moć u republikama bila je praćena paralelnim procesom narastanja nacionalnih nezadovoljstava i konflikata. Mobilizacija nacionalnih energija bila je u skladu sa tendencijom stvaranja samostalnih nacionalnih država. Nužne reforme društva morale su da čekaju neko drugo vreme. Kriza u Srbiji imala je više žarišta. Neuspeh ustavno-pravnog definisanja republike podsticao je široko nezadovoljstvo srpskog naroda. Kosovska kriza i egzodus Srba koji je ona izazivala predstavljao je "etničku pretnju" i provocirao srpsku reakciju. Prostor za rešavanje kosovskog problema bio je sužen do krajnjih granica.

Postajalo je jasno da SKJ više nije "garant Jugoslavije". Frustracija mogućim raspadom Jugoslavije i razočaranje u državu za čije su nastajanje i održavanje Srbi položili "ogromne žrtve", porađala je utopiju o srpskoj državi. Zahtevi za definisanje nacionalnih programa bili su sa tim u vezi. Osećaj nepoverenja prema ostalim republikama iskazivala je često ponavljana fraza o postojanju "antisrpske koalicije". U takvim okolnostima, posle posete Kosovu Polju 24. aprila 1987, srpsko pitanje je "otvoreno". To se dogodilo nezavisno od Slobodana Miloševića, koga je zateklo kao partijskog funkcionera i u jednoj noći ga transformisalo u "vođu naroda".

Petar Stambolić, Foto Arhiva

Veza sa širokim masama naroda uspostavljena je van ustaljene institucionalne politike. U drugoj polovini septembra 1987, na Osmoj sednici CK SK Srbije, došlo je do konačnog obračuna dve frakcije unutar partije srpskih komunista. Ostavka predsednika Srbije Ivana Stambolića usledila je sredinom decembra 1987. Porazu reformskih snaga doprinela je naklonost koju je Milošević zadobio kod dela vojnog vrha, među provincijalnim partijskim funkcionerima, elementima starog režima, čuvarima mita o Josipu Brozu, pristalicama "antibirokratske revolucije", kadrovima koji su zagovarali "čvršći" kurs u rešavanju postojećih problema u odnosima Republike i pokrajina.

Mitinzi, skupovi, demonstracije, koji su nazvani "dešavanja naroda", okupili su tokom 1988. i proleća 1989. gotovo pet miliona ljudi u Srbiji. Pod pritiskom nacionalnog nezadovoljstva Vlada Vojvodine je dala ostavku 5. oktobra 1988, a Skupština Kosova sebi izglasala nepoverenje 23. marta 1989. Ideja o uspostavljanju republičke kontrole nad pokrajinama, koja je presudno podstakla homogenizovanje mišljenja, mogla je biti realizovana.

Foto Arhiva

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)