ČOVEK JE SAM SEBI NAJVEĆI NEPRIJATELJ: Robert Pešut Manjifiko, muzičar, o novom albumu, Srbiji, "Pukni, zoro"...

HIT "Pukni, zoro" iz filma "Montevideo, Bog te video" važi za najskuplju kafansku pesmu, ali i nezvaničnu himnu srpske fudbalske reprezentacije 2018. na Svetskom prvenstvu u Moskvi.

Foto Urša Premik

Lako je zaživela u narodu i živi, evo, već 10 godina. Mnogi su i danas ubeđeni da je reč o staroj narodnoj pesmi, koju je prvi otpevao srpski vojnik pred sam početak bitke na Kajmakčalanu. A istina je sasvim drugačija. Za nju je zaslužan slovenački muzičar srpskog porekla Robert Pešut Manjifiko (57), koji je stihove "zasviraše trube, završi se boj, zvona zvone, zora sviće, vraćam se, rode moj" i "aj, pukni, zoro, staru majku probudi, pa da vidi ko joj dolazi", posvetio svom dedi po ocu Dušanu Pešutu, koji se borio na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Na pitanje pamti li momenat kada mu je melodija "Pukni, zoro" pukla pred očima, Manjifiko za "Novosti" odgovara:

- Sećam se tačno kad mi je pukla melodija pred očima jer sam je onda sam poslao Bjeli.

Kaže: "Nije loše, ali malo mi je bosanska." Onda sam se iznervirao, baš smo se svađali oko toga da li je prava stvar ili ne. Završili smo sa, hajde, uzećemo je, nije baš toliko loša. Uspeh te pesme sam pratio kao sa nekom nevericom. Rekoh: "Bjela, pa ti si rekao da je bosanska, šta je sad ovo?" A on bi gunđao u stilu, dobro, šta sad ti... A to što je bila zvanična pesma Srbije u Moskvi, meni je srce bilo puno i velika čast. Svaku utakmicu sam gledao sa velikim zanosom i patosom i mučio se i trpeo kako su nas Švajcarci odneli. Ali, otela se i meni pesma, jer je čak i ja gledam kao da nije više moja. Narodska je, uzeo je narod sebi, nebitan je autor i šta ga briga što sam je ja napisao. Ali osećam to kao poklon.

Ne krijete srpsko poreklo, otac i deda su iz Srbije, a majka vam je rodom iz Bele Krajine.

Vaša tetka Nada Vidović svedočila je za naš list o golgoti koju je prošla porodica Pešut, deda Dušan naročito. Po čemu ga pamtite?

- Pamtim dedu po tome da je retko kad pričao, bio je ćutljiv. Nije naročito ljubio i grlio, pogotovo nas unuke. Ako te je pomilovao po glavi i izgovorio ti ime, ti si već bio na konju. Imao sam 14 godina kada je umro, imao je skoro 90. Svi njegovi sinovi i ćerke, a moji stričevi i tetke su imali veliko poštovanje prema njemu. Nije nikad vikao. Samo se znalo šta voli, a šta ne. Moja majka mu je bila omiljena snajka što je znala ujutru, da kad on sedne, pogleda rakiju na kredencu i čeka, pita: "Deda hoćete rakiju?" On bi onda odgovorio: "Pa, daj, snajka, kad već nudiš." I tako svako jutro. Ako bi majka to učinila, bio bi zadovoljan. Ako mu niko ništa nije dao, samo bi izašao u baštu i ne bi se vraćao do ručka. Njegov život, borbu i žrtvu sam pratio kao u nekom filmu. Kao da mi je i deda Dušan iz filma izašao. Ali, više sam priče o njemu slušao od oca, stričeva i tetaka, jer on nije voleo baš da priča o tome. Nisam ga nijednom čuo da je spomenuo rat.

Upravo ste objavili album "Kafana Ljubljana" sa pet pesama za pozorište i kafanu, koje ste sa 12 godina mlađim rođenim bratom Aleksandrom, aranžerom i producentom, uradili za pozorišnu predstavu JDP "Edip". Ima li razlike u komponovanju za pozorište i film?

Radili ste muziku za film i seriju "Vera", ali i za strane serije. Da li su veći honorari kod stranaca?

- Nisam radio za njih, uzeli su već urađenu kompoziciju. Sve pesme sa albuma "Grande finale" i "Eksport import" su završile u filmu, seriji ili u reklami, iako ih nisam pisao za to. "Hir aj kam, hir aj go" je bio kod "Fijata", "Fruktala", serije "Hotel Beograd" i još u pet filmova. Takva mi je muzika. Na svaku kad staviš sliku, nekako dobro radi. A što se tiče stranaca, uvek su agenti između. Nikad ne možeš da razgovaraš s onim ko je naručio muziku, samim tim ne znaš ko je. Nego te pitaju koliko košta minut ovih tvojih "Hir aj kamova", a koliko je dva minuta "Giv mi mani". Kad pitam za koga je to, odgovor je da ne mogu da kažu, nego da ja kažem cifru. I ja kažem i vidim da je to završilo u seriji "Istražitelji iz Majamija", pa mi bude žao što nisam rekao duplu cifru.

Kako gledate na sve izraženije podele u društvu na "naše" i "njihove" pevače, glumce, sportiste, pisce?

- Ne gledam nikako, imamo više identifikacija, ne samo kao nacija. Ja sam pre svega muzičar, tek onda sve ostalo. Niti krijem svoje poreklo, niti se hvalim tim. Ne mislim da je to bitno za bilo koga, osim za mene. To nema veze sa ostalim svetom. Ne preferiram društva i ljude koji su posebno nacionalno usmereni i kojima to najviše znači. To je jedan od identiteta, ali svakako ne najznačajniji. Ti za svoj nacionalni identitet ništa nisi uradio, samo si rođen nekome i negde, pa je to tvoja intimna stvar. Šta me briga koje si i nacije i vere. I kakve gaće nosiš. Isto tako moje gaće nisu bitne za ostale.

Rodbinski, kulturološki i duhovno ste vezani za Srbiju i bivšu Jugoslaviju. Da li ste jugonostalgičar?

- Nisam jugonostalgičar, uopšte nisam nostalgičar. Rado se sećam prošlih vremena, ali mi to nije neki đir, više se radujem sutrašnjem danu nego šta je bilo pre 20 godina. Tako sam vaspitan, tako sam rastao, mi smo zadojeni tim, ne mogu da menjam ni gde sam rođen, ni kako smo živeli. Naravno da vučem paralele između nečega što smo imali i nečega što imamo. Ali moja povezanost sa bivšom Jugoslavijom je prirodna. To nije stvar ambicije, već jednostavno moj teren, moje godište.

Kako vam izgledaju zemlje bivše SFRJ danas u odnosu na pre 33 godine, kada ste počinjali?

- Bolje, u svakom slučaju nema rata. Gledajući u neku bližu budućnost, čini mi se da ćemo, uz sve poteškoće koje imamo, odrasti u neka fina društva. Stvarno verujem u dobre mudre i pametne ljude koji će morati da izađu na videlo kako bi ostali mogli da slede njihovu misao i tako napreduju u životu.

Zašto vam je Beograd savršena evropska prestonica, uprkos njegovim nesavršenostima?

- Pa koji je to grad savršen? Šta, Pariz je kao savršen? Beograd je metropola. Ne mislim ja to, to je jednostavno tako. Ima sve odlike metropole. Valjda mu je istorija takva i ljudi su takvi. Od davnih vremena je bio metropola, rastao je, bez obzira na to što je sada srpski, ranije je bio turski, a pre toga rimski. To se sve čuje i oseća u njemu.

Ko je danas neprijatelj celog sveta?

- Čovek je sam sebi najeći neprijatelj. Ako mislite na politiku, isto je stanje. Moramo biti mudri i pametni. I ne razmišljati o tome ko je neprijatelj, nego ko je prijatelj, pa će nam biti lakše. Jer kad tražiš neprijatelja i kad si u negativnom điru, onda se to i desi. Srbi su fini ljudi, kvalitetan narod, pun kulture, humora, sporta, svega što svaki čovek na zemlji voli. Pa, dajte da to malo izađe napolje, da se to malo čuje i vidi. Nismo mi samo neki ratnici protiv kojih su svi stalno. Rekao bih da imamo sve adute i karte da se otvorimo svetu i pokažemo se u najboljem svetlu.

Kako se danas nadati, kad je sve protiv nade?

- U hrišćanskom svetu bi rekli moliti se i nadati se najboljem. To nije dovoljno, ali sama misao nade je okej i ne bih odustao nikada od toga. Niko nas ništa ne pita, ali imamo osećaj da se nešto radi iznad naših vlada i država, a mi samo dobijamo zadatak da ga ispunimo a da uopšte ne znamo gde ide taj brod. Nadam se da to nije revolucija, nego ipak evolucija. Ali, nema mnogo vremena. Kad se nema vremena, onda je velika šansa da je i revolucija tu. Ako se ostavi malo više vremena, šansa je da se desi nešto evolutivno.

- Uvek majci puštam nove pesme i treba joj dan-dva da da sud. I za ove što smo radili za pozorište je pitala jesam li ih ja pisao ili su neke stare narodne. A za "Pukni, zoro" me nije jednom pitala, već hiljadu puta. Pa kako sam je napisao, pa odakle mi to...

CRNOGORSKI KUM ZBOG RAMBA

KAKO ste se okumili sa Rambom Amadeusom?

- Mi se znamo od njegove prve ploče sa kraja osamdesetih. Njegov brat Andrija je živeo u Ljubljani, on je dolazio kod njega i tako smo se upoznali. Ja sam bio obožavalac, a on strašno duhovit i harizmatičan. Obožavao sam njegovu pojavu, misao, da se družim sa njim, a on me gledao kao malog od palube. Prošlo je otad godina, ja sam krenuo sa karijerom i molio ga nekada za savete. Zbližili smo se kao ljudi i prijatelji, pa je bilo valjda logično da me zove za kuma svom sinu. I tako sam postao crnogorski kum.

Foto ATA Images

Uživanje je raditi sa Bjelom

Saradnju sa Draganom Bjelogrlićem nastavili ste muzikom za film "Lančana reakcija" i seriju "Senke nad Balkanom". Kakav je Bjela za saradnju?

- Prilično je naporan, zahtevan, sve, ali, ako ti to ne smeta, ako umeš to u procesu da apstrahuješ i da slušaš šta ima da kaže, onda si na dobrom putu, lako radiš sa njim. U protivnom ume da bude nezgodan, ali je sve to sportski, on je non-stop u žaru borbe i onda faulira tu i tamo, izađe u ofsajd, igra rukom, vara. Sve u svemu, uživanje mi je da radim sa njim. Jako se dugo znamo, znamo kakvi smo ljudi i koliko smo nezgodni, pa mi nije naporno da radim sa njim, već je to uživanje.

Preporučujemo

Kultura

0 0

PUBLIKA JE TU UPRKOS KIŠI: Drugo veče Nišvil festivala otvorio je sastav iz Austrije, po prvi put nastupiće i Manjifiko (FOTO)

12. 08. 2022. u 22:40

Poznati

0 0

VREMEPLOV KROZ KARIJERU: Koncert Manjifika 9. aprila u Domu omladine Beograda

28. 03. 2022. u 11:16

Poznati

0 16

EVO KOME JE POSVEĆENA PESMA "PUKNI ZORO": Njemu je Manjifiko bolnim stihovima odao počast

06. 10. 2021. u 10:55

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije