KAD NAPUNIŠ 90, SVE TI IZGLEDA MNOGO LEPŠE: Umetničke legende Breda Kalef, Bubiša Simić, Mladen Jagušt i Puriša Đorđević u desetoj deceniji

Marina Mirković

04. 05. 2021. u 14:00

OVE takozvane vanredne okolnosti, koje su nam već podugo posve "redovne", navode nas da štošta u sebi i oko sebe stalno iznova preispitujemo, menjamo naše stavove, poglede na svet, prioritete...

КАД НАПУНИШ 90, СВЕ ТИ ИЗГЛЕДА МНОГО ЛЕПШЕ: Уметничке легенде Бреда Калеф, Бубиша Симић, Младен Јагушт и Пуриша Ђорђевић у десетој деценији

Foto Arhiva "Novosti"

No ako nas je ičemu naučila ova pandemija koja nemilice ruši i razara svet na koji smo svikli - to je činjenica da je život samo jedan, a da su godine tek broj. Nema više pravila, nema "reda", ne postoje garancije, a na nama je kako ćemo da iskoristimo i ovaj trenutak, i dan, i život, bez obzira na broj koji nam je "dodeljen".

Operska diva Breda Kalef, osnivačica fonda koji nagradu sa njenim imenom dodeljuje najboljim mecosopranima Beogradske opere, "klubu 90+" pridružila se s kraja tužne 2020, 7. decembra. Gospođa Kalef, žena izuzetnog porekla, sudbine, karijere, koja ni posle bezmalo četvrt veka penzionerskog staža ne gubi na svojoj vitalnosti, uglađenosti, neodoljivo pozitivnoj energiji i lepoti, grozi se kuknjave "boli me ovo, boli me ono".

- Nemoguće je da te ništa ne boli u ovim godinama - kaže čilo, ne bez oštrine.

- Najlakše je leći i čekati da umreš. Ključna je aktivnost. Čovek ne bi trebalo da čeka da se dese nekakve velike stvari, već mora da se nauči da se raduje sitnicama i uživa u svakodnevici, da ne traži više od onoga što se može, već da prihvata svoje mogućnosti.

Bredi baš nikada nije dosadno - ona zasipa zadivljujućom ljubavlju i pažnjom sva živa bića, pa i svoje voljene biljke, koje su glavni slušaoci njenog čarobnog glasa, bilo da im tepa ili im izvodi čuvene arije.

- Ima toliko lepih stvari... Rešavam ukrštene reči, što je sjajno za pamćenje. Kao bivša aktivna sportistkinja volim sport, pratim skijanje, skakanje, tenis, mnogo čitam, nedavno sam pročitala vrlo interesantnu knjigu Milana Pajevića, koji tako pitoreskno opisuje Beograd da me je vratio u detinjstvo - priča Breda, potomak najstarije beogradske familije čiji su preci ispisali istoriju ovog grada i žena koja na najlepši zamislivi način nosi svoje prebogato porodično nasleđe, bez trunke ogorčenosti.

Bubiša Simić, Foto K. Mihajlović

- Iako je naša profesija takva da smo tokom velikog dela karijere u nekakvom karantinu, zaista žalim mlade operske umetnike, koje inače neizmerno volim i podržavam. Glumci se, ipak, nekako i snađu, ali je za operske pevače ovo katastrofa - njima je, naprosto, neophodna scena. Vrlo sam tužna što nema predstava, pa ni prošle ni ove godine moja fondacija nije dodelila nagradu pevačicama.

Za razliku od mlađe koleginice, sedam godina od Brede starijeg Vojislava Bubišu Simića, legendarnog kompozitora i dirigenta, ipak katkad "bolucka ponešto".

- Malo me bolucka glava, ponekad i krsta, popustio sam u kondiciji i snazi pomalo jer retko i šetam - otkriva nam Bubiša, živa legenda i živa enciklopedija džeza, čiji je vesnik, pionir i vršnjak na našim prostorima.

- Muziku slušam redovno, a povremeno sednem i za klavir kada me prijatelji zamole za neki aranžman. Čitam dosta, a trenutno ne pišem - navodi Simić, koji je tek po ulasku u devetu deceniju postao i pisac, te od svojih dogodovština, putešestvija i razmišljanja ispreo dovoljno priča za čak pet objavljenih knjiga.

Bubišu, koji je 18. marta napunio 97 godina, osim poluvekovnog srećnog (drugog) braka i divne porodice, večno mladim je, kako voli da kaže, održalo upravo to što - živi džez.

Mladen Jagušt, Foto Z. Jovanović

Maestro Mladen Jagušt, nešto mlađi od Bubiše, od kako je pre nekih pet godina, "mašući" Bramsov "Rekvijem", "mahnuo" u oproštaj tom glavnom poglavlju svoje prebogate karijere, klaviru odavno ne prilazi, a tek tu i tamo sluša ponešto.

- Uopšte, ne radim ono što bi trebalo ili što bi se od mene očekivalo da radim - otkriva Jagušt koji neumorno slika svoje akvarele:

- Imam na desetine završenih akvarela od kojih će se, možda, moji potomci i obogatiti, napraviti pare kada konačno odem. Gotovo pola veka redovno sam boravio na Mljetu, a u Nemačkoj sam kupio dobar foto-aparat, i pošto na moru stalno neki turisti prolaze, šetkaju se, smetaju - ja bih tamo fotografisao sve što bi mi se dopalo, a posle na osnovu tih fotografija slikao akvarele, sa prirodom a bez turista.

Život Jagušta, koji je pukom srećom izbegao streljanje đaka u Kragujevcu, gde je sa 13 godina i počeo da slika (prvi rad mu je pojela svinja), da bi pola veka paralelno držao kičicu i dirigentsku palicu, takođe bi - kao i Bredin ili Bubišin - bio sjajan predložak za uzbudljivu knjigu ili film. Ipak, ovaj 96-godišnjak dečačkog šarma uvek je živeo skromno i umereno, a smatra da je za njegovu dugovečnost umnogome zaslužna i briga pokojne mu voljene supruge Maje.

Puriša Đorđević, Foto Tanjug

Već podugo ponosni nosilac titule "najstariji naš aktivni reditelj", mlad duhom i pravim imenom - Mladomir, a naširoko poznat kao Puriša Đorđević, veli da je uvek spreman na sve, ničega se ne plaši - samo da mu ne bude dosadno. Puriša, koji na Đurđevdan, 6. maja, puni 97, živi već u šestoj državi, a da se nije pomerio sa mesta, a kako nam je svojevremeno rekao - u svih šest se osećao dobro jer je on sam država u državi.

- Kad napuniš 90 sve izgleda mnogo lepše nego kad imaš 50 godina - kaže u svom stilu legendarni Purke, koji neumorno piše i još neumornije, iz godine u godinu, iznova juriša na Filmski centar Srbije, na čije konkurse redovno prijavljuje svoje projekte.

Posle više sjajnih dokumentaraca, pa i novog o Matiji Bećkoviću, koji je otkupio RTS, neobeshrabren nedostatkom njihove inicijative da film prikažu ali ni upornim odbijanjem FCS, Puriša priprema dva scenarija za igrane filmove, a planira i dokumentarac o nesreći koja nas je sve zadesila, odnosno pandemiji koja nam već predugo svima režira živote.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)