KNJIŽEVNA KRITIKA: Treba li nam poslednji muškarac?

Slađana Ilić

13. 10. 2020. u 15:26

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Треба ли нам последњи мушкарац?

Slađana Ilić

Inicijalna ideja uobličena u distopijskom romanu Muharema Bazdulja efektnog, provokativnog naslova - "Poslednji muškarac" - jeste zamišljen svet u kome su, iz nekog razloga, prestala da se rađaju muška deca.

S obzirom na to da je pripovedač odlučio da nam predstavi takav svet, logično je što ga je situirao u budućnost - u 2027. godinu. Pripovedanje je zapravo retrospektivno i omeđeno je 2020. godinom.

Roman se sastoji iz dva pripovedna toka.

Prvi je lična priča pedesetogodišnje doktorke Adamović - ginekologa - koja živi i radi u Beču, a koja se tu zatekla odlazeći iz ratom zahvaćenog Sarajeva 1994. godine. Taj tok zasniva se na njenim sećanjima, ali i na njenom učešću u realizaciji jednog velikog čuda o kojem u distopijskom svetu ona sa ozbiljnim razlogom sve vreme ćuti.

Drugi pripovedački tok prati dešavanja u tom zamišljenom svetu, osobito ona na koja nužno utiče dramatična činjenica - da se već sedam godina ne rađaju dečaci. Tako u okviru njega saznajemo šta se dešava na američkim izborima, kakve se asocijacije u svetu formiraju u funkciji zaštite muškaraca i promocije njihovog hedonizma, kakva je brojnost članova tih organizacija u različitim delovima sveta, kakvi su manifesti tih organizacija i sl. Taj pripovedni tok karakterističan je po različitim komičnim postupcima - od ironije i parodije gotovo do groteske.

U prvom toku, najviše u onom delu koji se odnosi na junakinjina sećanja, uočavamo izvesnu jugonostalgiju. Iz perspektive današnjice, a da nema konkretnu književnu funkciju, da ima ideološku, što je u romanima koji se kod nas pišu najčešće slučaj, a što je pojedinim "književnim" žirijima baš po volji - ona bi bila deplasirana i, naravno, loše bi uticala na kvalitet romana, no, razumemo da je funkcija jugonostalgije ovde da dočara zapravo jedini - veoma kratak - period junakinjine bezbrižnosti - njenu ranu mladost. Ona se seća omiljenih jugoslovenskih rok grupa i izvođača iz tog perioda - "Plavog orkestra", "Crvene jabuke", Merlina, Borisa Novkovića i sl. Sa sličnim sentimentom komentarisana je i specifičnost humora sa tih prostora koja, po mišljenju pripovedača, nije razumljiva van njih, sa čim se ne slažemo.

U drugom toku nalazimo mnogobrojna, veoma vešta, poigravanja, koja su u vezi sa značajnim filozofskim preokupacijama, što u prošlosti, što u predstavljenoj distopiji. Otuda se određeni komentari dodeljuju Slavoju Žižeku i drugim filozofima, ali i nekim novinarima iz regiona i sl. U tom toku pripovedanja nalazimo niz zanimljivih opservacija o životu i smrti, o stvaralaštvu, o značajnim umetnicima, na primer, o Dejvidu Bouviju, Niku Kejvu i drugima.

Na osnovu oba pripovedačka toka - koja se smenjuju (prvi je realizovan u neparnim poglavljima, a drugi u parnim) ujednačenog tempa i zanimljiva - govore istovremeno i o spisateljskom umeću i o erudiciji Muharema Bazdulja.

Zanimljivosti ovog romana doprinose i svedenija ili pak detaljnija portretisanja različitih gradova - od Sarajeva, osobito Beča, do Barselone.

Ovom prilikom istakli bismo još nešto na šta dosadašnji tumači ovog romana nisu obratili pažnju - to je pripovedačev stav o ženama. O njemu bi se moglo razmišljati na osnovu dela u celini, ali to, kao da otkrivamo sa odlomkom koji je izabran za moto. Reč je o Uelbekovom romanu "Elementarne čestice". Možda smo izborom malo i začuđeni - pozitivno. Pa da tim segmentom i završimo:

Svet sačinjen od sve samih žena bio bi, u svakom pogledu, beskrajno nadmoćan u odnosu na ovaj; sporije bi se razvijao, ali bi taj razvoj bio pravilan, bez onog jedan korak unapred, dva unazad, bez nazadovanja i stremljenja naopakim ciljevima, već usmeren ka opštem dobru.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)