POZORIŠNA KRITIKA: Preobražaj smisla

NAJPOZNATIJU i najdužu Kafkinu novelu, prevođenu i kao "Metamorfoza", o zlosrećnom Gregoru Samsi, koji se jednog jutra budi kao ogromni insekt, što preobražava ne samo njegov, nego i život njegove porodice, reditelj Marko Torlaković je adaptirao u istoimenu pozorišnu ispovest, zamenjujući originalni glavni lik sobom samim.

foto privatna arhiva

Marko Torlaković, vozač, jednog se jutra budi... Na sceni zatrpanoj ispreturanim kućnim predmetima, među kojima je i jedna toaletna šolja (scenograf i kostimograf Irena Somborac) odigrava se Markov život, o kome likovi (majka, sestra, otac, menadžerka/lutka) i neposredno pripovedaju. Pritom, Torlaković vlada prefinjenom scenskom ironijom, koja čini da se njegov lični život, ukršten sa Kafkinom pripovešću prirodno uvodi u dramski kontekst, samom tom dekonstrukcijom smisla.

Marko (igra ga Marko Pavlovski) spretno i dovoljno ekspresivno tumači muku egzistencije, još kao sina, obavezanog da vrati očeve dugove i da školuje muzikalnu sestru, a onda i u telu odvratnog insekta, otvarajući se samo lutki, Ženi u krznu (Sara Pavlović), otvorenog uma, da ga prihvati takvog kakav je.

Kafkine glavne motive za metaforu pretvaranja čoveka u bubu (najsličniju bubašvabi), kritiku usamljenosti, neprihvatanja drugosti, gađenje prema socijalnim razlikama i nemoći čoveka da se odupre korporativnom/kapitalističkom sistemu, Torlaković veoma umešno učitava u svoju ličnu priču na sceni. Majka (Iva Manojlović) i Otac (Stojša Oljačić) su ostali radikalna smetnja u Samsinom/Markovom životu, svojom uskogrudošću i nerazumevanjem novonastale situacije, novog života na koji nisu spremni. Sestra (Hristina Tatić) neuspešno pokušava da bude posrednik između brata/insekta i užasnutih roditelja.

Foto Nebojša Babić

Svi pomenuti likovi uverljivo i ekspresivno dočaravaju i sopstvenu karakternu transformaciju, uslovljenu bizarnom situacijom, u čemu je najuspešniji glavni lik.

Polako, sve prepreke Markovom novom životu, pa i porodica, postaju deo opšteg rusvaja na sceni, onako kako im se život, za njih neprihvatljiv, menja. Markovo pismo Ocu, koje Majka čita na kraju predstave na sceni, kruna je ove zanimljive predstave, koja ponavlja želju ne tako malog broja reditelja da, kroz scensku umetnost koju čine, neposredovano progovore o sebi samima, više nego što to dopušta prosto tumačenje tuđeg teksta.

U tom smislu, logično je pitanje, je li zaista neophodno dekonstruisati jedan od najbolje napisanih tekstova svetske literature za potrebe lične scenske ispovesti, umesto stvaranja sopstvenog predloška, dokumantarne drame po motivima koje autor odabere.

Mala scena "Jovan Ćirilov" JDP dopušta da publika izbliza prati preobražaje dramskih likova, što je najzanimljivija odlika teatra. Ovoga puta, ostaje utisak da su svi Torlakovićevi likovi, u funkciji detekcije njega samog, uspešno bili podeljene ličnosti, koliko im je pirandelovska igra dopuštala.

Najzad, bilo bi tačnije predstavljati ovaj scenski projekat kao Torlakovićev, a ne Kafkin autorski tekst.

Preporučujemo

Kultura

0 3

POZORIŠNA KRITIKA: Krčag je opet ceo

23. 12. 2024. u 07:00

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Omaž tužnom nemom klovnu

16. 12. 2024. u 06:45

Kultura

0 0

POZORIŠNA KRITIKA: Teranje na komediju

09. 12. 2024. u 08:30

Dodatak Kultura

0 4

POZORIŠNA KRITIKA: Demonsko držanje za razum

27. 11. 2024. u 07:45

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije