VERNI ČUVAR PLAMENA UMETNOSTI: Povodom odlaska pisca i akademika SANU Gorana Petrovića

Jana Aleksić

28. 01. 2024. u 15:30

IZNENADNI odlazak pisca i akademika Gorana Petrovića predstavlja nenadomestiv gubitak za srpsku književnost i kulturu. Shodno tužnom povodu, naša je dužnost, međutim, da sagledamo razmere dobitka koji su Petrovićeva pojava i književno delo doneli mnogim njegovim čitaocima u Srbiji i širom sveta.

ВЕРНИ ЧУВАР ПЛАМЕНА УМЕТНОСТИ: Поводом одласка писца и академика САНУ Горана Петровића

Foto N. Babić

Goran Petrović je pisac ovenčan mnogim nagradama i priznanjima, što za pojedinačna dela, što za celokupno stvaralaštvo. Da je, na primer, dobio Nobelovu nagradu i time u našim i u očima svetske javnosti uzdigao srpsku kulturu i književnost, razmišljala sam kako bi to obično šturo, jezgrovito obrazloženje bilo koncipirano. Na primer: za umetničko promišljanje putanje vremena i čoveka u različitim istorijskim manifestacijama i nadogradnju žanra istoriografske metafikcije veštom kombinacijom postupaka tradicionalne i moderne proze.

Poverenje i priznanje za naše prilike i vreme nesvakidašnje velikog broja čitalaca različitih profila i senzibiliteta, Goran Petrović zavredeo je možda već time što je pripovedački uverljivo ocrtao duhovne koordinate srpske i opšte istorije koji predstavljaju nezaobilazan literarni doprinos filosofiji istorije, a, iznad svega, što je sondično istražio beskrajno mnoštvo unutrašnjih nivoa čoveka bačenog u vreme, koji ospoljavajući karakteristike istorijske epohe, ujedno otkriva i svoje vanvremensko lice. Dijalektika čoveka i vremena vodila je priču Gorana Petrovića.

Međutim, pored zavidnog pripovedačkog umeća, Petrović je negovao veoma delikatan odnos prema jeziku. Priča i jezik priče za njega su neraskidivi, jer je pripovedanje intenzivnije od mnogih drugih pisaca razumeo kao oblikotvorni proces koji se odvija u jeziku. Budući oduševljeni čitalac rečnika i stvaralac prefinjenog jezičkog osećaja, on je u svome pripovedanju nastojao da iscrpi što više iz leksičkog i morfološkog fundusa srpskog jezika, a time pažnju svojih jezički osiromašenih savremenika usmeri na njegovo bogatstvo i izuzetne kreativne potencijale.

U spisateljskoj skrupuloznosti stiče se utisak kao da su mu na pameti uvek bili pripovedački principi koje je Andrić formulisao u eseju "Beleške za pisca" neprestano usavršavati i glačati svoju rečenicu, nikad ne biti u potpunosti zadovoljan napisanim, jer se u zadovoljstvu krije najgora zamka za svakog pisca. Čitajući Petrovićeva pripovedačka i romansijerska ostvarenja, bez obzira na to da li je reč o društveno-istorijskim romanima u kojima svet fantazije i imaginacije nadilazi prostorne i vremenske granice, poput Opsade crkve Svetog Spasa, Sitničarnice "Kod srećne ruke" ili Ispod tavanice koja se ljuspa, ili dela posvećena estetskom preobražaju čoveka i sveta, kroz nagovor na alternativno postojanje, kao u romanu Atlas opisan nebom, ili u zbirci pripovedaka Ostrvo i okolne priče, te sugestijom sudbinskog osvrta na minorne ili skrivene svetove za dubokosežne duhovne i psihološke uvide, u pripovedačkim biserima knjiga Bližnji i Razlike ili u kartografskim mapama za pronalaženje simbola paralelne duhovne stvarnosti pedantno iscrtanim u romanima Papir i Ikonostas, biva nam kristalno jasna univerzalna misija pisanja i visina uloga talenta, nadahnuća, samopregora i veštine samog pisca.

Petrović je načinio umetnički podvig da pripovedanjem zauzda prolaznost i otuđenje, da ublaži i sagori toksične taloge epohalnih iskustava, ukazujući na zaboravljene vrednosti, koje ovaj život čine vrednim življenja i prevazilaze našu smrtnost. Krasila ga je izuzetna pripovedačka sposobnost da otkrije nevidljivo u vidljivom, bezvremeno u vremenskom, svetog u profanom, i da ukaže na skrajnute suštine koje, uprkos svim poražavajućim očiglednostima na našem suženom i površnom horizontu, ovaj svet mogu činiti boljim mestom za život a koje nam je, kroz književnost i svekoliku umetnost, uvek pruženo da osvojimo.

Ponovno otkrivanje suština i njihova delotvorna životna reaktualizacija odigrava se već onda kada se izmestimo iz prazne buke svakodnevice i čitalački zađemo u književne vrtove koje je Petrović za nas velikodušno aranžirao. Narečeni umetnički podvig, ako govorimo iz ugla savremenosti, u biti je paradoksalan, i u toj paradoksalnosti tragičan. Nesumnjivo da je Goran Petrović toga sve vreme bio svestan. Međutim, to ga nije obeshrabrilo da u književnost investira celu svoju ličnost. Upravo iz tog podviga izrasta Goranova autopoetika. On poetički formuliše odu književnosti i umetnosti kao nečemu što je skriveno a možda najveličanstvenije u nama, da bismo zapravo ostvarili nasušnu punotu vremena, i kao pripadnici jedne kulture, civilizacije, a nadasve, kao ljudi. Petrović je u savremenoj književnosti pružio pravosnažne putokaze za suočenje sa izazovima prolaznosti, prevashodno one koja je društvenopolitička, spolja nametnuta .

On maestralno odslikava istorijski mizanscen, njegove magistralne tokove, ali i marginalne, manje poznate narativne niše, u kojima se u punoj meri ispoljava ljudsko, ujedno i vrlo dinamično i nepromenljivo. Zato njegov narativ o čoveku nije izazvan isključivo rehabilitacijom humanističkih vrednosti, već potrebom da opravda stvaralaštvo. Preuzimajući na sebe, nimalo oholo i tašto, ulogu vernog čuvara plamena umetnosti i branioca čovečnosti, Petrović je, kao pisac, objedinio sva tri nivoa ili modusa ljudske egzistencije, koje je svojevremeno postavio Seren Kjerkegor, a to su estetska, etička i religiozna egzistencija. I ovde prepoznajemo srodnost pisca sa načelima same njegove poetike. Neumorno i posvećeno on je izgrađivao simboličku stvarnost lepote, pun vedre nade, da je priča najlepša ponuda ljubavi. Njegovo delo stvorilo je moćnu čitalačku zajednicu i zato ostaje u svim budućim istorijama književnosti.

Ovdašnje prilike iziskuju obazrivost u proceni estetskih dometa i kulturnog značaja nečijeg književnog stvaralaštva, posebno ako imamo na umu nekoga izuzetnog. Sa Goranom Petrovićem taj pritisak obazrivosti i obzirnosti sasvim je izlišan, jer je on pisac, slobodno možemo istaći, sa velikim početnim slovom, budući da ispunjava sve naše pretpostavke, pozitivne tradicionalne predrasude i očekivanja o tome šta je to biti pisac. Prepoznavši srodnost pisca sa načelima same njegove poetike, mi, kao Goranovi srećni savremenici, možemo da posvedočimo ono drevno načelo o govorniku: vir bonus discendi peritus. Goran Petrović je bio dobar čovek vičan pripovedanju, jer je u njegovom slučaju vrlina izjednačena sa pripovedanjem. Bio je jedan od najsolidnijih i najčestitijih ljudi u našem društvu, a to zaista znači da je bio Pisac sa velikim početnim slovom

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

Otkrijte RAJ na plažama Marsa Matruh: Egipatska oaza na obali Sredozemnog mora!