SLOBODI SU SVE ZAŠIVENIJI DŽEPOVI: Reditelj Veljko Mićunović o predstavi "Očevi i oci" u Narodnom pozorištu u Beogradu

POSLE više od tri decenije "Očevi i oci" Slobodana Selenića našli su se na beogradskoj sceni: praizvedba je bila 1990. u Ateljeu 212, dok je predstava sinoć premijerno izvedena u Narodnom pozorištu, ispraćena ovacijama u prepunom gledalištu.

foto: Nikola SkENDERIJA

Na ovaj repertoarski potez nacionalni teatar odlučio se povodom devedeset godina od piščevog rođenja, a rediteljski zadatak pripao je Veljku Mićunoviću koji je svojevremeno, svoj prvi naslov (Kamijev "Nesporazum"), veoma uspešno postavio na istom mestu.

Sada se našao pred novim izazovom i novim čitanjem Selenićeve priče o tri generacije porodice Medaković, kroz koju se prelamaju sva naša istorijska previranja od konca 19. veka do kraja Drugog svetskog rata.

- Ideja mi se dopala jer su u Narodnom pozorištu želeli da to bude reditelj mlađe generacije koji bi na drugačiji način, kroz ovo vreme, učitao jednu, zapravo, svevremenu temu. U fokusu je priča o nasleđu, različitim ideologijama protkanim kroz istoriju, a kroz raspad jedne građanske porodice percepiramo širu sliku: svedoci smo da tri generacije (deda,otac i sin) već imaju tri ideologije. Deda je monarhista, otac demokrata, a sin osvedočeni novi komunist - objašnjava Veljko Mićunović. - Ta naša raspolućenost i suštinsko nerazumevanje različitosti, bilo da je usmerena na nacionalno ili ideološko pitanje, srž je onoga što nas progoni do savremenih dana - samim tim i moje generacije. U tom neprestanom prekopavanju i iskopavanju istorije, očevi i oci neprestano nas nadziru, kontrolišu, pa i svedoče o raznim stvarima koje nas se tiču. Mi,dakle, ne možemo pobeći.

* Ni od njih ni od prošlosti?

- Apsolutno. Nismo u prilici da pobegnemo, niti bi trebalo. Čini mi se da je važno da se s prošlošću suočimo, pa ako hoćete, i sa tom vrstom krivice koju nosimo. Hteli mi to ili ne, bili ili ne, za nju zaslužni. Jer, neku vrstu krivice i mi, kao savremena generacija, nosimo.

* Stalno govorimo o teretu prošlosti, postoji li "zdrav" odnos prema njoj?

- Apstrahovanje prošlosti je diskurs koji je sam po sebi vrlo problematičan. Taj opšti ton "zaboravite prošlost", dvodimenzionalno samo skicira realnost. A treba joj pristupiti vrteći film unazad, kao što činimo u ovoj predstavi, rekonstruišući kroz glavnog junaka Stevana Medakovića njegov život. Čineći scenske reminiscencije, zapravo, zaokružujemo jednu generaciju.

* Selenić kaže "vreme ne leči sve, vreme razara sve". Kako stvari izgledaju iz naknadne perspektive?

- Danas su, čini mi se, još traumatičnije. Jer smo kao generacija oštećeni, u neprestanom osećanju da se moramo oslanjati na očeve i istoriju, u toj večnoj tranziciji i "neulasku" u kapitalizam. Živimo neke derivate sistema, a kapitalizam ima dva lica. I dobro i rđavo. Nastao je na čistim postulatima, kasnije je metastazirao i postao bezdušan. Ali, ako govorimo o savremenom trenutku, treba da se reflektujemo na vizuru nove generacije koja mora upaliti svetlo. Tema predstave je sama po sebi teška, otvara ožiljke i svedoči o propasti porodice, svedočeći o našim duhovima i precima. Ipak, čini mi se da osećanje koje bi trebalo da preovladava u mojoj generaciji i vizura zbog koje radimo predstavu, zapravo je paljenje tog svetla. Tako što ćemo učitavati neke nove okolnosti i suštinsko priznavanja različitosti: bilo po nacionalnoj, bilo po ideološkoj osnovi.

* Drugim rečima, oslobođeni od naše mentalitetske isključivosti?

- Na Balkanu isključivost nas prati do fatalnosti. Spremni da, iz kolena u kolena, idemo u razdor. Ne govorim samo o ljudima koji čine jedno društvo, već i porodicu.

* Kada ste radili Kamija u ovom pozorištu, rekli ste da je to "Nesporazum" priča o postratovskoj traumi. I ovog puta ste na istom tragu?

- Za mene, kao i sve ostale, postaje permanentno stanje protiv koga više ne možemo da se borimo jer ga živimo. Možda je nama pomoglo da preskočimo neke traume koje su prethodne generacije jače doživele, budući da moja nije svedočila samom ratu, ali jeste jednoj drugoj destrukciji sveta. S druge strane, postoji paradoks da kada bi neki prosečni Skandinavac posmatrao našu turobnu realnost, možda bi poželeo da je živi jer bi mu delovala atraktivnije od sopstvene. U toj turobnosti i nesreći postoji barut života koji nam neprestano daje žar. A taj žar na ovim prostorima jeste dramski zanimljiv.

* Najmlađi Medaković odriče se svega iz potrebe za prihvatanjem?

- Kako tada, u Mihajlovom slučaju, tako i danas, reč je o dominantno identitetskim problemima. Projekcija kolektivnog identiteta u slučaju ovog junaka, ili percepcija savremenog sveta koji je postao globalno selo, sve teže je primenjiva. Mihajlo Medaković, dok se suštinski lomi da li je Englez ili Srbin, aktivira sebe i pronalazi ideologiju u koji veruje, braneći svoju zemlju. S druge strane, biva žrtvovan. Ta vrsta projekcije, kopanja po sebi, meni je uvek inspirativna u pozorištu i često se njom bavim jer mislim da je delotvorna, terapeutska. Nije lako, ali je zdravo kopati po sebi, preispitivati se i otvarati za nove perspektive.

* Danas se čini da je najteže se izboriti za sopstveno mišljenje i različitost u odnosu na proklamovane stavove?

- To je tema koja nas sve progoni, živimo u eri paradoksa da je sloboda nikad veća, pa svaki anonimus ima pravo da bude na vetrometini kojoj se sudi, kao i da veoma toksično, "superiorno" sve komentariše. Te, cancel kulture ima i u mojoj branši. Živimo u slobodama koje postaju sve zašiveniji džepovi. Užasno se zloupotrebljava i stvara za određene poluge moći.

* Čovek više nema pravo da kaže "ne pristajem", "ne prihvatam", "ne pripadam". Šta nam se desilo?

- Dopustili smo da izgubimo svaku vrstu privatnosti. Mislim da nas je to dovelo do velike izloženosti poput nekog komada mesa na tržištu... Prisiljeni da sve komentarišemo, imamo o svemu stav, ne dozvoljava nam se izbor da li hoćemo da participiramo u određenim situacijama ili političkim konstruktima za koje smatramo da bi nas samo kontaminirali. Sve kreće od društvenih mreža, medija i drugih glasila, zbog kojih smo izgubili svaku vrstu privatnosti. Postajemo robovi tog, suštinski nikad, osvojenog sveta.

* I plaćamo cenu sopstvenog egzibicionizma?

- To je jedna nova tema - kolektivna projekcija sreće. U okolnostima turobne realnosti koju živimo na svetskom nivou, imamo potrebu da se predstavljamo drugačijim nego što jesmo. Projekcija sreće nas psihološki dovodi u situaciju da u sledećem momentu sebe mnogo teže pogledamo u ogledalo, suočavajući se s tim kakvi smo. Obmanom činimo sebi medveđu uslugu jer projektujemo iluziju koja nas tera na još veće razočaranje....

* U Narodno pozorište ušli ste prvi put sa Kamijem 2011. Da li je apsurd ovog veka mnogo veći od apsurda prethodnog, Kamijevog stoleća?

- Ne želim da zvučim nihilistički, ali mislim da je neminovno da se apsurd "voluminizira" iz veka u vek. Često ima svoje gorke posledice, ipak, u dramskoj strukturi nalazi svoje oblike koju tu traumatičnu stvarnost projektuje vrlo zanimljivo,i inspirativno za rad. Da, apsurd se množi, ali vrlo često često realnost toliko iznenadi da postaje komična. Zato isplivava smeh, pa i optimizam. Humorom smo se izvlačili iz raznih destruktivnih vremena, verujem da stvari nekako prolaze kroz taj tunel.

* "Evropa je tako tužno mesto", kaže Kami, da li je još tužnija nego u piščevo doba?

- Divna je to rečenica... Kao na ultrazvuku, sad je već reč o 4D. Imamo mnogo vizura. To je borba u kojoj niko nije čist, svako taktizira u svom pravcu. Teško je o ovoj temi i govoriti iz perspektive umetnika. Ova predstava, sama po sebi, direktno ili indirektno, govori o toj raspolućenosti. Mi više i ne znamo ko su sukobljene strane i koliko neprijatelj ima glava.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije