DUŠAN KOVAČEVIĆ UPOZORAVA: LJudi poprilično neozbiljno shvataju opasnost koju nosi rat u Ukrajini, sve podseća na scenu iz "Andergraunda"

Jelena Lemajić

24. 07. 2022. u 13:17

VEROVATNO nema čoveka u Srbiji koji bar jednom nije citirao neku od replika iz predstava i filmova Dušana Kovačevića, kojima je cilj da pouče, ukore, nasmeju...

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ УПОЗОРАВА: Људи поприлично неозбиљно схватају опасност коју носи рат у Украјини, све подсећа на сцену из Андерграунда

Foto Tanjug

Da nas navede na razmišljanje ko smo i kakvi smo. Ogoljavanjem naše prirode, duhovitom kritikom ponašanja, ukazivanjem na posledice naših mana, svojim dramskim delima postao je deo našeg kulturnog koda. Zbog toga je uvek aktuelan, danas možda više no ikada.

- Neki likovi postaju vremenom sve življi ali to nije zahvaljujući meni nego okolnostima u kojima živimo. Neke rečenice kao da sam pisao juče, tada nisam ni pretpostavljao da će se one posle pola veka ne samo pamtiti, nego i biti aktuelne. Da li smo nešto naučili za sve ovo vreme, mislim da jesmo, ali se, uprkos tome, opet ponavljamo - kaže u razgovoru za "Novosti" akademik, pisac, dramaturg, scenarista, Dušan Kovačević.

Kako vi vidite trenutnu situaciju u Evropi i svetu?

- Za opis današnjice najadekvatnija bi bila dva naslova - jedan je "Nepodnošljiva lakoća postojanja", jer je stvarno nepodnošljivo sa kakvom lakoćom trpimo i živimo u ovom svetu koji je na ivici katastrofe, a drugi je "Dugo putovanje u noć". Ta dva naslova stvaraju osećaj brige. Ne straha. On će doći na jesen i zimu. Za to ne treba biti vidovit. Izgleda da ništa nije dovoljno dobro kao iskustvo i da mora da se ponavlja. Svaka generacija mora da prođe istu tragediju koju je preživela generacija koja joj je pričala o užasima sveta.

To se zove istorija čovečanstva. Sama činjenica da 20 ljudi odlučuje o osam i po milijardi duša za mene je stravično opasna. Možemo da pričamo unedogled šta će biti, ali da će biti dobro - neće.

Vaša čuvena rečenica je da imamo pet godišnjih doba - proleće, leto, jesen, zimu i rat. Koje je sada?

- Peto godišnje doba je od metafore počelo da biva zebnja i stvarnost. Sticajem okolnosti veći deo svog radnog veka sam proveo u ratu. Drama "Sveti Georgije ubiva aždahu" je istinita priča o invalidima iz balkanskih ratova, "Ko to tamo peva" se završava bombardovanjem Beograda, "Andergraund" počinje 1941, a završava se 1995, pa do "Profesionalca" i bombardovanja Beograda. Rat je zamenica za sve moguće užase koje je čovek mogao da učini čoveku. Uvreda je kada kažete za čoveka da je u ratu ubio zver. Zver nikada nije učinila to što je čovek čoveku učinio. Nikada. Priča sa ratom u Ukrajini je katastrofalna, a najkatastrofalnije u njoj je da se o mogućem nuklearnom ratu priča kao o pijanom kumu koji puca na svadbi. Tolika je opasnost. Lokalni rat je kad ratuju dve zemlje, čim uđe treća to više nije to. U Ukrajini je na ivici da se umeša treća i onda to ide po domino sistemu i više nema kraja. Ljudi poprilično neozbiljno shvataju opasnost koju nosi ovaj rat. Podseća na scenu iz "Andergraunda" kada majmun uđe u tenk i samo jedan čovek viče da je to majmun, dok tenk nije razneo sve.

Foto: Z. Jovanović

Gde smo mi u Srbiji u svemu tome?

- Kod nas se situacija zove prilagođavanje. Gledamo kako da spasemo živu glavu između tih velikih blokova. To izgleda kao vodenični točak, ako slučajno uletite u njega to je kraj, pretvorićete se u brašno. Sada je pitanje kako opstati, sačuvati svoj identitet i svoj stav, svoje osećanje za pravdu. A pošto znamo da u svetu nema ni prava ni pravde, što nije ništa novo, jer od prapočetaka istorije i prvih tragova vidi se da onaj ko je bio moćniji svoju moć i zloupotrebio, onda znamo i koliko je to teško. Istorija planete i čovečanstva je istorija ratovanja. Između se nađu neke godine mira, onda se tu nešto napravi, snimi, naslika, otpeva, a usput se osmišljava novo oružje. Svaki rat je iskoristio i zloupotrebio svako oružje koje ima. Mene je toga strah. Ne zbog mene lično, odavno sam prešao godine koje se nisam nadao da ću dočekati, već zbog generacija mladih i dece. Ne pričam ovo da širim paniku, već govorim o svemu što mnoge od nas brine.

Pobrojali ste 20 srpskih podela, činili vam se da ih sada ima mnogo više i da su mnogo izraženije?

- Zaustavio sam se na broju 20 jer sam smatrao da je to gospodski. Sad ih ima i te kako više pošto nas je udarila velika demokratija, dobili smo napad demokratije da radi ko šta hoće. Ranije se znalo šta se sme a šta ne sme. Danas po opštem principu da svako može da kaže sve što misli i uradi šta hoće, počela je zloupotreba, naročito u medijima. Blago rečeno je neukusno šta se sve piše i objavljuje. Neki ljudi zloupotrebljavaju svoju moć i uticaj ili svoju bolest, jer neke stvari koje se govore, bez obzira na to sa koje strane, ne govore se ako si iole normalan. To je nepristojno, a da ne pričamo o tome da mlade generacije to gledaju i uče. Ako ih vi naučite da je uvreda normalna i prirodna stvar, nemojte se čuditi sutra ako krenu da vas vređaju. Sve se vraća.

Ima li današnje društvo materijala za nove Topaloviće, Čvoroviće, Labane...?

- U Srbiji imate toliko motiva da radite i komedije i tragedije. Politikom se nikada nisam bavio kao motivom, ona je uvek bila povod za neku ljudsku priču i ljudsku dramu.

Topalovići i Čvorovići su ljudi koje sam prepisao iz života. Nisam ih izmislio. Te ljude sam poznavao. Samo što su bili sublimacija karaktera. Odrastao sam u atmosferi Ilije Čvorovića, u strahu posle rata kada je komšija komšiju dojavljivao, kada su se dešavale razna čuda, kada je otac mojih najboljih prijatelja nestao i nikad se nije saznalo gde je. Priča o tim likovima je realna, ali ona je kao na slikama naivaca, uveličana da bi bila upadljiva.

Šta za vas predstavlja nagrada "Aleksandar Lifka" za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, koju ste upravo dobili na palićkom festivalu?

- Lifka je jedan od utemeljivača naše kinematografije i čovek koji je postavio ozbiljan pravac u našem filmu. Izuzetna mi je čast, naročito kada pogledate spisak ljudi koji su je pre mene dobili, to su imena koja su ugradila svoj radni vek u istoriju srpskog, jugoslovenskog i evropskog filma. Posebno mi je drago što su među njima Milena Dravić i Mira Banjac, koje su takođe bile na čelu Saveta festivala, a sa kojima sam godinama sarađivao i sa kojima me veže puno lepih uspomena. Ovu nagradu shvatam kao prijateljski pozdrav dvojice ljudi koji su poprilično krivi za postojanje ovog festivala. To su Rale Zelenović, moj prijatelj koga sam upoznao dok još ni film nije bio pronađen, i Miša Mogorović, producent u najboljim godinama sa kojim sam radio film "Nije loše biti čovek".

Lifka je bio entuzijasta svoga vremena, gde je u produkciji taj entuzijama sada?

- Radio sam kao pisac scenarija, reditelj i saradnik na 20 igranih filmova. Sve te filmove smo radili sa velikom dozom entuzijazma. Nikada nije bilo dovoljno sredstava i uslova da ostvarimo sve ono što je napisano i zamišljeno. Snalazili smo se, snimalo se brzo ali vrlo pedantno, pripreme su bile, za razliku od današnjih, duge i temeljne, zato što nije bilo moguće praviti grešku. Dok snimate curi traka a traka košta jedan dolar.

Film je bio nešto mnogo značajnije nego danas. Mi se sećamo, nije bilo tako davno, šta je značila izložba Miće Popovića ili novi film Žike Pavlovića. Danas u velikoj ekspanziji i produkciji svega i svačega, kao da to nedostaje. Pre svega mislim na televiziju. Ona je mašinerija za uništavanje dara i onaj koga ona zavede, a užasno je zavodljiva jer preko noći postajete popularni, ne vidi samo jednu sitnicu a to je kako troši godine.

LjUDI SE SEĆAM PO OSMEHU

KOLIKO je komediografski element značajan u oslikavanju naših karaktera?

- Uvek sam se trudio da pišem ozbiljnu priču sa primesama komedije. Da nemaju u sebi tu komediografsku nit, one ne bi mogle da se gledaju, to bi onda bilo ceđenje mraka i zato sam se trudio da ih na neki način distanciram i relativizujem. Smeh je dragocen, jedna od najdragocenijih ljudskih osobina. Ljude kojih nema sećam se po osmehu, pomislim šta bi oni danas rekli i kako bi se našalili na sve ovo što nam se događa. Namrgođene uopšte ne prizivam u sećanje.

BRZO I KUSO

SPOMENULI ste temeljne pripreme, koliko su one važne da bi nastao film koji će se pamtiti i trajati?

- U vreme sedamdesetih i osamdesetih godina, kastinzi su rađeni dugo, precizno tako da ne čudi da imate filmove sa reprezentativnom plejadom glumaca sa prostora bivše Jugoslavije. To je bila jedna kinematografija, moćna i jaka, koja je osvajala svet. Kada se raspala ta bivša zemlja, do tog trenutka je bilo snimljeno oko 800 igranih filmova.

Ljudi koji su radili mogli su od honorara da žive vrlo pristojno godinu dana. Danas se u ovoj produkciji plaća po danu i snima se mnogo, ali mislim da kvalitet nije adekvatan onome što se snima. Upravo zbog brzine razvoja tehnologije, i sve ostalo se brzo obavlja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

POGLEDAJTE S KAKVIM LAŽOVIMA IMAMO POSLA Vučić pokazao sramnu foto-montažu koju predstavnici opozicije dele po društvenim mrežama (FOTO)

"POGLEDAJTE S KAKVIM LAŽOVIMA IMAMO POSLA" Vučić pokazao sramnu foto-montažu koju predstavnici opozicije dele po društvenim mrežama (FOTO)

- POGLEDAJTE sa kakvim bolesnim lažovima imamo posla, pogledajte, poštovani građani, čime se bave i to već 30 dana, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokazujući javnosti foto-montažu fotografije na kojoj se on navodno grli sa Aljbinom Kurtijem, a koju je Srđan Milivojević iz DS delio na društvenim mrežama.

03. 02. 2023. u 14:22

Komentari (1)

ŠTA OTKRIVA JMBG: Značenje prvih sedam cifara sigurno znate - a šta ostalih šest govore o vama