HOMO POETICUS, UPRKOS SVEMU: Handke se na globalnom planu više neće ponoviti

Slobodan Vladušić

19. 10. 2021. u 18:47

PRIČA o današnjem trenutku srpske književnosti počinje u doba pada Berlinskog zida i smrti Danila Kiša, dok je sa MTV-a odjekivao hit grupe Scorpions, Wind Of Change.

HOMO POETICUS, УПРКОС СВЕМУ: Хандке се на глобалном плану више неће поновити

Foto V. Danilov

Razume se, taj vetar promena odnosio se na Istok koji se spektakularno menjao pred očima celog sveta, dok je Zapad stameno uživao u svom trijumfu. Bar na prvi pogled. Međutim, u isto to vreme, jedan američki profesor književnosti, inače saputnik Deride, zaključio je da se proučavanje književnosti (na Zapadu) sa teksta prenelo na kontekst. Ta tiha, melanholična rečenica sugerisala je osetljivijim ušima da nije sve u slici i zvuku, već da nečega ima, još uvek, i u književnosti. Promena koncepta proučavanja književnosti na Zapadu predskazala je da se posle pada Berlinskog zida neće menjati samo Istok, već isto tako i Zapad.

Šta dakle, znači to da se proučavanje književnosti pomerilo sa teksta na kontekst?Jednostavno, to je odluka da vrednost književnog teksta nije više u njemu samom, tj. u lepoti stila, u složenosti pripovednih tehnika, u širini slike sveta koju književni tekst posreduje. Ne, vrednost teksta sada će početi da zavisi od uticaja i snage političke grupe, čiju ideologiju i političke interese, autor književnog teksta zastupa kao nespornu dogmu u svojim javnim nastupima, ili u svom opusu. Književnost je dakle, na Zapadu dobila svoju ulogu u ideološkom prevaspitavanju ljudi, nakon što je tu ulogu, nominalno, izgubila na Istoku.

To je ogromna promena: u doba Hladnog rata, na Zapadu je književnost uz univerzitet, imala paradoksalan zadatak da bude slobodna, odnosno da nema zadatak. To sloboda je bila darovana, kako bi se putem nje stekla moralna prednost u odnosu na Istok, gde je Partija davala zadatke i književnosti i univerzitetu. Peter Handke je verovatno poslednji živi svetski pisac koji je formatiran u takvoj atmosferi (tolerisane) slobode pisanja i mišljenja. Bilo bi pogrešno smatrati da je Nobelova nagrada koju je dobio posle mnogo peripetija, znak da je ta koncepcija književnosti i dalje živa na Zapadu; pre bi se moglo reći da je nagrada koju je dobio grumen zemlje bačen na kovčeg u kome je sahranjeno takvo razumevanje književnosti.

Handke se na globalnom planu više neće ponoviti, jer filteri koji određuju ko će biti "globalni" pisac, a ko tzv. "lokalni", već odavno su podešeni drugačije, a to znači ideološki. Nije u pitanju samo to da će biti privilegovana dela koja favorizuju ideologiju multinacionalih kompanija. Stvar je u tome da se ljudi ubede da književnost nikako ne može da bude slobodna od ideologije.

I to je ključna ideološka laž. Mi, koji smo formatirani u drugom vremenu, znamo da je vrhunska književnost uvek imala moć da u horizontu sadašnjosti nasluti nadolazeću budućnost. Ona dakle, nije ideološka, ona je proročka: Pekić je u "Besnilu" video manifest antihumanizma, Homo Deus J.N. Hararija; Crnjanski je u figuri majora Božiča, u "Drugoj knjizi Seoba", unapred ocrtao konture autošovinizma u Srba; Andrić je kroz lik Omer paše Latasa video korporativnog čoveka koji identitet menja u skladu sa voljom za moć. To nisu nikakva ideološka zaslepljivanja, to su vrhunski uvidi čija je oštrina, dubina i proživljenost bila moguća jedino u sferi književnosti - jer je upravo književnost simbol slobode mišljenja sveta.

Ako nove generacije pisaca, kritičara i čitalaca zbilja poveruju u to da je književnost nužno zatrovana idelogijom i da drugačije ne može da bude (a tako nas trenutno uče) onda se više neće birati između istine i laži, pravde i nepravde, progonjenih i progonilaca, već između "ideologije gubitnika" i "ideologije uspešnih". Ovu drugu će simbolizovati kultura i politika multinacionalnih korporacija, odnosno Megalopolisa. A ta kultura zna za transnacionalne i subnacionalne identitete - da se izrazim Hantingtonovim terminima - ali ne i za nacionalni identitet. Samim tim, ona ne zna ni nacionalnu književnost, kao ni za unutrašnje bogatstvo i raznolikost takve književnosti koju čine velike ličnosti, spojene zajedničkim jezikom, zajedničkom tradicijom i zajedničkom egzistencijalnom situacijom.

Miris te korporativne atmosfere već se oseća u srpskoj književnosti: dobar deo kritičara više ne zanima poetika književnog dela, već njegova politička podobnost, dok se nagrade u Srbiji prećutno regionalizuju; primer je korporativna Ninova nagrada od koje je ostala samo ispražnjena ljuštura.

Pred srpskom književnošću postavljena su dakle, jasna ideološka očekivanja. Pitanje glasi kako će na njih reagovati buduće generacije srpskih pisaca oba pola: da li će prihvatiti ta pravila - poput mase karijerista koji ulaze u multinacinalne kompanije spremni da ispune svaki zahtev samo kako bi napredovali - ili će odbaciti takvu karijeru u ime slobode mišljenja i stvaranja. Odgovor na ovo pitanje zavisi samo od jedne stvari, a to je odnos budućih čitalaca i pisaca prema (nacionalnoj) književnosti. Ako je književnost samo jedan od načina stvaranja karijere, onda će srpska književnost nestati: tačnije, ona će se verovatno pisati na srpskom jeziku, ali će biti obezličena u smislu da u njoj više neće biti nikakve specifične razlike koju stvara prostor na kome živimo kao i naš identitet. Umesto toga, biće podobna, pokorna i predvidiva što znači loša i dosadna. Ako međutim, budemo i dalje verovali jednom engleskom piscu koji je kazao da sveštenici i pisci nemaju karijeru, onda će takva književnost lišena karijere, nužno morati da bude posvećena nečemu uzvišenijem od novca i životnog komfora: slobodi da bude lepa, inovativna i neočekivana, slobodi da posreduje širinu i prostranost sveta, nasuprot suženoj korporativnoj perspektivi.

Samo... ta sloboda se više neće dobiti na pladnju, kao pre pada Berlinskog zida; ona će se morati osvajati, svakog dana, svakog sata, svakog minuta u jednom tihom, ali ne manje surovom i brutalnom kulturnom ratu u kome našu stranu neće čekati, ni prevodi, ni rezidencijalni boravci u inostranstvu, ni ostale forme isplate honorara korporativnim nameštenicima.

Čekaće nas jedino književnost i čitaoci slični nama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)