EKSKLUZIVNO Mecosopran Elina Garanča: Srpska kreativnost nadaleko je poznata

Marina Mirković

01. 07. 2021. u 12:00

DIVA koja ne voli da je nazivaju zvezdom, što bez sumnje odavno jeste, Elina Garanča, žena čije je izvođenje Karmen u slavnom Metropolitenu poput eksplozije odjeknulo u celom operskom svetu - stiže prvi put u Beograd, gde će 4. jula na Tašmajdanu, u okviru Belefa, zapevati upravo rolu zanosne Ciganke, na koncertnom izvođenju omiljene Bizeove opere i sa našom Marijom Jelić kao Mikaelom.

ЕКСКЛУЗИВНО Мецосопран Елина Гаранча: Српска креативност надалеко је позната

Foto Holger Hage/Deutsche grammophon

* Rasli ste u "muzičkoj" porodici - kada ste se i kako usmerili baš ka pevanju i operi?

- Odlučila sam da postanem operska pevačica nakon neuspeha na prijemnom ispitu za glumu. Otkako pamtim, privlači me svetlost pozornice, doslovno sam odrasla u teatru i umesto da sanjarim kako ću postati nekakva princeza - sanjala sam o tome da budem zvezda. Nikada se nije radilo o novcu, slava je ono što me je privlačilo i tada, te je moj prvobitni izbor bio karijera glumice - no nisam primljena u glumačku školu, jer moje izvođenje jednostavno nije bilo dovoljno dobro. Brinula sam se, šta ako ništa ne umem da radim dobro? Da bih bukvalno preko noći - usred jedne besane decembarske noći, donela odluku da postanem pevačica. Obožavam teatar, želela sam da provedem život na sceni i znala sam da je to jedino mesto gde istinski pripadam.

* Svirate li katkad klavir ili violinu, imate li možda želju da se oprobate kao dirigent, budući da ste za sve to učili?

- Studirala sam i klavir, da, što mi je od velike pomoći kada samostalno učim novi pevački repertoar, no vrlo retko zasviram tek zabave radi. Suviše je drugih divnih stvari u životu, koje radim kada imam vremena za sebe. Moram priznati da mi je ideja o dirigovanju u više navrata prolazila kroz glavu, no ubrzo bi je "sasekla" spoznaja da je to suviše kompleksno umeće, te da bih verovatno završila pogubljena u mnoštvu detalja umesto da prosto uživam u lepoti i poruci nekog dela - što kao pevačica mogu.

* Letonija je zemlja sa dugom i bogatom pevačkom tradicijom, "Svi pevaju u Letoniji" rekli ste i sami jednom. Da li je to u vezi sa ruskom operskom tradicijom ili ne?

- Pevačka tradicija seže mnogo dalje u prošlost, i iako je ruska operska tradicija svakako izvršila veliki uticaj na letonsku kulturu, ta iskrena i tačna izjava "Svi pevaju u Letoniji" značila je mnogo više od prostog "odjeka ruske škole". U Letoniji - peva se posvuda. Horsko pevanje je mnogim generacijama deo obaveznog muzičkog obrazovanja, postoji ogroman broj narodnih pesama koje ama baš svi znaju, vole i rado pevaju kad god su u prilici. Letonija je možda siva i tmurna zbog mnogo čega, ali ko mari kada se uvek može zapevati!

* Šta znate o Srbiji, za koje ste naše umetnike ili druge poznate ličnosti čuli?

- Znam da su srpska kreativnost i maštovitost nadaleko poznate, a da je kultura protkana vatrenošću vašeg temperamenta i neočekivanim. Još nikako ne uspevam da nađem dovoljno vremena da pročitam neku od knjiga vašeg velikana Ive Andrića, što ću svakako učiniti čim bude prilike. Ostali supernadareni i intrigantni ljudi iz Srbije koji mi u prvi mah padaju na pamet su violinista Nemanja Radulović, koji je deo moje velike familije obuhvaćene etiketom "Dojče gramofon", i naravno - Marina Abramović u čijem je skorašnjem operskom projektu "Sedam smrti Marije Kalas" trebalo da pevam prošle godine u Napulju, no izvođenje je nažalost odloženo.

* Kako biste opisali program beogradskog koncerta, šta nam najavljujete?

- Posle ove izuzetno teške godine za sve nas, želeli smo da postavimo program koji će ljudima doneti radost, bezbrižnost i dah istinske sreće, baš sad na početku leta. Svima nam je dosta drame u poslednjih godinu i po, zbog čega je ta veselost repertoara bila izuzetno važna za nas. Nije potrebno ni reći koliko je zadovoljstvo mojim kolegama i meni doneo izuzetan zajednički nastup u Budimpešti.

Dakle, spremite se za vatromet.

Foto Holger Hage/Deutsche grammophon

* Učestvovali ste u senzacionalnoj produkciji "Parsifala" ruskog reditelja Kirila Serebrenikova na sceni Bečke državne opere - kakva je bila? Poznajete li novog direktora te opere, "našeg" Bogdana Roščića?

- Opera je skriveni biser koji čeka one sposobne da dovoljno otvore svoje umove i duše. Bogdan i ja znamo se dugi niz godina, lično i profesionalno, putevi su nam se ukrštali kroz mnoštvo situacija i projekata. Verujem da ćemo se ponovo sresti pre ili kasnije. Kulturi i muzici potrebni su takvi, iskusni poslenici, sa jasnom vizijom - danas možda i potrebniji no ikada pre, za poslednjih pola veka.

* Koja je vaša omiljena uloga u mecosopranskom fahu?

- Danas? Haha... Moja omiljena rola je baš uvek ona koju trenutno radim ili pevam i otkako putujem po Evropi kao Bizeova Karmen - ponovo sam u najvećoj ljubavi upravo sa Karmen. No da ste me pitali u decembru, bila bi to Dalila - dok bih, da ste me pitali usred neke noći, najverovatnije ipak rekla da je to Amneris. Sanjarila sam o toj ulozi još kao dete, a danas je to i dalje san, san koji živim.

* Mislite li da su soprani (i tenori među muškarcima) uvek najveće zvezde, na štetu pevača ostalih fahova?

- Zavisi od toga šta se podrazumeva pod tim "najveće operske zvezde". Tačno je da su soprani i tenori mnogo izloženiji, izraženiji, uočljiviji no mecosoprani ili baritoni (da ne pominjemo bas i alt), no jasno je da je to u vezi sa prirodnom evolucijom operskog repertoara u kome su sve velike uloge nekada bile pisane za sopran i tenor. To je naprosto bolji "operski marketing". Mi mecosoprani zadobili smo pažnju i ljubav kompozitora dosta kasnije, ali sa druge strane nalazim da je naš repertoar mnogo raznovrsniji, slojevitiji, pa i zabavniji. Kao mecosopran vi doslovno možete postati bilo ko, i ne bih menjala ništa u ovoj svojoj poziciji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)