Između barikada i vuvuzela, tihi heroji vraćaju veru u ljude

Četvrtak je. Pripreme za Vidovdan su bile u punom jeku. Ovaj put ni nalik starim vremenima, već drugačije, plaćenički, nasilno, sa otvorenim pozivima na krvoproliće. I dok su besposličari, “elita”, strani plaćenici sa svojim poslušnicima i mamini i tatini privilegovani balavci planirali krvavi pir uz obilje alkohola i narkotika, tri dijametralno različite priče primer su svetlosti našeg grada.

Foto: Tanjug/VLADIMIR SPORCIC

Ispod buke svakodnevnice, živi jedan drugačiji Beograd. Tiši, mekši, onaj koji ne traži ni pažnju ni naslovne strane. Prestonica koji ne viče, ne duva u pištaljke, ne urla u megafone, ne piše parole koje dele i svađaju. Beograd sa dušom, srcem i ljudskošću, zahvaljujući onima koje obično ne primetimo.

Stari balkon u srcu Vračara sa cvetnim žardinjerama postao je “dnevna soba” predratne zgrade i njenih stanovnika. Skromno i nenametljivo. Baka Jela je zategla terasu, iznela tanjir keksa, pristavila džezvu i pozvala komšiluk na čašicu razgovora. Prvog četvrtka došla je samo komšinica sa trećeg. Sledećeg je svratio i student sa potkrovlja. Danas, tu ih je bar po desetak i obavezno još poneka prazna stolica, jer: “Ko naiđe, dobrodošao je.”

I, dok su drage komšije ćakulale i ovog četvrtka, na platou kod Ušća Tanji je pukao vodenjak, gotovo tri nedelje pre termina. Stres, šok, osećaj bespomoćnosti. Suprug na službenom putu, roditelji u drugom gradu. Uzela je telefon i pozvala taksi. “Žao nam je, nemamo slobodnih vozila, pokušajte kasnije.” Sledeći, ista rečenica. Na treći poziv javila se operaterka. Tanja, već u suzama, pokušava da objasni šta se desilo pre nego što je dala lokaciju, ali dobija neočekivan odgovor: “Dušo, smiri se. Nemamo slobodnih vozila, ali zovem Miloša, samo mi reci gde se tačno nalaziš i ne mrdaj odatle. Biće sve u redu i neka ti je sa srećom.” Nije umela ni da prekine vezu, to je umesto nje uradila operaterka. Za nekoliko minuta telefon je pozvonio: “Dobar dan, ja sam Miloš. Čujem da moraš hitno na porođaj. Stižem po tebe za 2 minuta, ne ustaj sa klupe.” Počinju kontrakcije. Koji minut kasnije prilazi joj čovek sa flašicom vode: “Ja sam Miloš. Popij malo vode, pa da polako krenemo, auto je odmah iza ćoška.” Uzela je gutljaj, ustala uz njegovu pomoć i ruku pod ruku stigli su do auta. Ispred bolnice je izašao, otvorio joj vrata, uveo je unutra i nasmejan mahnuo uz najlepše želje. Tek tad se osvestila:

"Sačekajte da Vam platim vožnju” progovorila je otvarajući tašnu. “Trudnicama ne naplaćujem, nikada. Da ste živi i zdravi i ti i tvoje dete”, otpozdravio je i otišao dalje da taksira.

Sumrak se polako navlači, a sa njim na ulice svog grada izlazi veterinar Dragan držeći čvrsto u ruci torbu punu nade. I dok se grad gubi u raspravama, smeću, kamenicama i barikadama, on tiho, bez pompe, obilazi pse po ulicama. U saradnji sa “Veterinom Beograd” i ARS (Animal resque Serbia) Dragan u svoje slobodno vreme obilazi napuštene pse, hrani ih, čipuje, udomljava, razgovara sa građanima. Kad je u prilici, deci poklanja brošure o odgovornom vlasništvu. Ne traži platu ni tapšanje po ramenu. Kaže da je to njegova zahvalnost gradu koji mu je dao sve. I dok pakuje antibiotsku mast nazad u torbu otkrio nam je svoju misiju: “Ne želim da se išta zaboravi – ni pas, ni čovek ni dobrota.”

I dok se naša prestonica bori da ostane svoja, možda je vreme da oslušnemo i one koji ne traže pažnju, ali je zaslužuju. 

Beograd nikada nije bio skup nebodera, zgrada, parkinga, Beograd su ljudi. Baš oni koji uprkos svemu biraju da budu dobri: za sebe, svoje bližnje i sve sa kojima žive istu sudbinu, dišu isti vazduh, slave iste praznike, plaču nad istim nesrećama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije